B92.net

Nakon usvajanja konjunkturnog paketa koji bi Nemačku trebalo da izvuče iz najteže recesije nakon Drugog svetskog rata, kancelarka Angela Merkel (CDU) je pred novinarima izjavila: „Pokušavamo zajednički da izađemo jaki iz ove ekstremno teške situacije. Mislim da smo danas za to položili dobar kamen temeljac.“ A ministar finansija i vicekancelar Olaf Šolc (SPD) je dodao: „Želimo da iz krize izađemo brzo!“

Novim konjunkturnim paketom nemačka vlada, kako sama navodi, želi da podstakne privredne aktivnosti koje su obustavljene ili redukovane proteklih meseci zbog korona-krize. To je glavna razlika u odnosu na dosadašnje mere (teške nekoliko stotina milijardi evra) kojima je kabinet Angele Merkel hteo po svaku cenu da spreči nagli rast stope nezaposlenosti, odnosno da pokrije štetu koja je nemačkim građanima i firmama naneta zbog uvođenja pandemijskih restrikcija.

Uglavnom pozitivne reakcije

Udruženje nemačkih gradova novi paket nazvalo je „impresivnim signalom“. Zadovoljni su i predstavnici srednje velikih firmi. Opozicione stranke, Liberali (FDP) i Alternativa za Nemačku (AfD) oprezno su pohvalile vladine mere. Liberali ipak ocenjuju da se radi o skupim predlozima koji će opteretiti buduće generacije.

Predsednik Instituta ifo Klemes Fuest za radio „Dojčlandfunk“ kaže da ga je posebno iznenadilo snižavanje stope PDV: „To je mera koja kratkoročno može da podstakne promet, ali na duži rok ona nema efekta. Nakon što ona istekne, imaćemo problem jer će u 2021. potrošnja onda da opadne. Nade se dakle polažu u to da će privreda do tada da se oporavi.“ Fuest smatra da je vladin paket u stanju da „umanji posledice recesije, ali on naravno ne može da je spreči“.

Još veće kritike stižu od predstavnika opozicionih Zelenih, ali i Levice, čiji je šef Bern Riksinger ocenio da je vladin paket „prokockana šansa“. On kaže da nedostaje „socijalno osiguranje za mnoge ljude“ u Nemačkoj, odnosno da u paketu nema ništa o neophodnim investicijama i socijalnim i ekološkim idejama za budućnost. Analena Berbok iz Zelenih dodaje da je vladin paket „bolji nego što se strahovalo“, ali ipak zahteva dodatne mere za ljude koji primaju socijalnu, tj. pomoć za nezaposlene.

Glavne tačke

U dokumentu pregovaračke ekipe Demohrišćana (CDU/CSU) i Socijaldemokrata (SPD) na 15 stranica navodi se 57 pojedinačnih mera. Paket je težak 130 milijardi evra. Poređenja radi, ukupni aktuelni nemački budžet iznosi oko 350 milijardi evra.

Koje su dakle glavne tačke programa?

• Smanjenje PDV-a

Od 1. jula do 31. decembra 2020. PDV se snižava sa sadašnjih 19 na 16 odsto. A povlašćena stopa PDV sa sedam na pet procenata. Ona važi na primer za namirnice i drugu robu svakodnevne potrošnje. Cilj te mjere je podstaći potrošnju. Samo ta mera će nemačku vladu da košta 20 milijardi evra. Snižavanje stope PDV je najveće iznenađenje novog paketa.

• Porodica i vrtići

Planira se isplata bonusa od 300 evra za svako dete koje ima pravo na dečiji dodatak. Taj bonus će doduše biti oporezovan, ali ne i kod socijalno ugroženih porodica. Jednokratni bonus će dobiti sve porodice prijavljene u Nemačkoj, a s tim novcem mogu dakle da računaju i brojni ekonomski migranti s područja jugoistočne Evrope koji su se poslednjih godina doselili u Nemačku – pod uslovom da već primaju dečiji dodatak. Vlada će s nekoliko milijardi evra pomoći vrtićima i jaslicama kako bi se finansirale mere preuređenja, nadogradnje ili reorganizacije rada u tim ustanovama. Cilj je poboljšavanje higijenske situacije.

• Energetika

Savezna vlada želi da smanji finansijsko opterećenje građana i nemačkih firmi po pitanju energetskih troškova. Podsticajima na račun proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, koji će poteći direktno iz nacionalnog budžeta, trebalo bi da se snizi cena struje koju plaćaju privatni i pravni subjekti.

• Automobilska industrija

Vladajuća koalicija odustala je od uvođenja premija za kupovinu dizelaša i benzinaca. U javnosti se proteklih nedelja veoma glasno kritikovalo eventualno podsticanje kupovine vozila s motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Potražnja za dizelašima i benzicima trebalo bi da bude podstaknuta indirektno, uz pomoć snižene stope PDV. Vlada je odlučila da mnogo izdašnije nego do sada podstakne prodaju električnih vozila. Za e-automobile čija neto cena iznosi maksimalno 40.000 evra, „premija za okolinu“ (kako se zvanično naziva) porašće sa sadašnjih 3.000 na 6.000 evra. S podsticajima mogu da računaju i proizvođači. Vlada će s 2,5 milijardi finansirati izgradnju mreže punionica za baterije e-vozila, odnosno za istraživanje i razvoj e-mobilnosti.

• Železnica i prevoz

Vlada će pomoći Nemačkoj železnici čiji su prihodi znatno opali u doba korone. Firma koja je de fakto u vlasništvu države može da računa s finansijskim „injekcijom“ od pet milijardi evra. S dodatnim novcem mogu da računaju i preduzeća koja se bave javnim prevozom u nemačkim gradovima – radi se o 2,5 milijardi evra.

• Preduzeća

S dodatnom finansijskim pomoći mogu da računaju privredne grane i firme koje je pogodila korona-kriza. Radi se o pomoći ukupnog obima od 25 milijardi evra. Cilj je da se spreče stečajevi, pogotovo u manjim i srednje velikim kompanijama. Pomoć će se isplaćivati za mesece jun, jul i avgust – i to za privredne grane kao što su ugostiteljstvo i turizam, ali npr. i za sportske klubove u nižim ligama. Vlada se takođe obavezuje da će im nadoknaditi fiksne troškove u iznosu do 150.000 evra za maksimalno tri meseca.

sm/tagesschau/dpa/zdf

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Virus korone do sada je manje pogodio jugoistočnu Evropu nego neke druge delove Evrope, između ostalog i zato što su više vlada tog regiona rano uvele restriktivne mere i zatvorile granice. Ali sada, baš ublažavanje tih mera dovodi do sukoba“, piše Zidojče cajtung.

„Vlada Crne Gore je odlučila da 1. juna ponovo otvori granice, za državljane mnogih evropskih zemalja, uključujući Hrvatsku, Albaniju, Grčku i Sloveniju. Srbija i Bosna i Hercegovina, koja je delom srpska, izričito su isključene“.

-pročitajte još: Crna Gora: Opasno zaoštravanje

List iz Minhena potom prenosi oštre reakcije ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića i premijerke Ane Brnabić iz kojih se vidi ogorčenost, ali ne i namera da se uzvrati istom merom.

Politički razlozi

„Da li se selektivna zabrana ulaska u Crnu Goru zaista pre svega odnosi na suzbijanje širenja korone? Pandemija Kovida-19 nije značajnije pogodila Srbiju i Bosnu i Hercegovinu nego druge zemlje jugoistočne Evrope. Vlade obe zemlje slute da iza toga pre stoje politički razlozi,“ piše „Zidojče cajtung“ i objašnjava:

„Ponovno se rasplamsava sukob između Crne Gore i Srbije, koji je tokom korona-krize samo privremeno bio suzbijen. Od kraja decembra, desetine hiljada ljudi u Crnoj Gori redovno je protestovalo protiv novog verskog zakona koji je usvojio parlament. Ulični protesti su nekoliko puta bili nasilni.“

„I u glavnom gradu Srbije je bilo nereda, na primer, kada su hiljade navijača Crvene zvezde marširale prema crnogorskoj ambasadi, ispalile vatromet na zastavu na krovu i skandirale da ’Milu lopovu neće ostaviti svetinje’“, prenosi „Zidojče cajtung“.

Pozadina sukoba

„Od početka je bilo jasno da se sukob ne odnosi samo na crkvu i nekretnine. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obećao je pomoć crkvi koja se u susednoj zemlji našla u nevolji i ponovo govorio o jedinstvu srpskog naroda. Đukanoviću je to pak ojačalo njegovo uverenje da Srpska pravoslavna crkva deluje kao politička organizacija i sprovodi velikosrpsku politiku“, piše nemački list.

„Nakon što je vlada u Crnoj Gori zbog pandemije korone zabranila jedan skup, Srpska pravoslavna crkva prekinula je svoje protestne marševe. Međutim, sredinom maja, tokom procesije u Nikšiću, tužilaštvo je uhapsilo vladiku i nekoliko sveštenika zbog kršenja zabrane okupljanja. To je izazvalo proteste u raznim gradovima tokom kojih je povređeno nekoliko policajaca i demonstranata.“

„Poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Irinej, na zajedničkoj konferenciji za štampu sa Vučićem rekao je da vlada Crne Gore očigledno hoće da uradi ono što je nekada radio fašistički ustaški režim u Hrvatskoj: da progoni srpski narod i da uništi Srpsku pravoslavnu crkvu.“

Održavanje sukoba u interesu obe strane?

„Zidoče cajtung“ potom navodi da „takva retorika budi sumorne uspomene na propagandu koja je u regionu podstakla ratove devedesetih. Neki analitičari polaze od toga da obe strane imaju interes da održavaju sukob, jer tako mogu da skrenu pažnju svog stanovništva od ekonomskih problema sa kojima se suočavaju obe zemlje – i koji su se zbog korone samo pojačali.“

„Za Crnu Goru, malu državu na jugoistoku Jadrana, turizam je jedan od najvažnijih izvora prihoda. Odluka o ponovnom otvaranju granica vođena je nadom da će taj sektor oživeti. Ali efekat će verovatno biti umanjen: Jedan ne tako mali deo stranih gostiju u Crnoj Gori obično dolazi iz Bosne i Hercegovine i Srbije,“ podseća na kraju ugledni nemački list.

Priredila Dijana Roščić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Na porodičnim slavljima povodom Bajrama 23. maja u Getingenu očigledno su kršeni propisi o higijeni i fizičkoj distanci, pa je došlo do naglog širenja korona-virusa. Posledica: 86 zaraženih u samom gradu i još 18 u okolini. Pretpostavlja se da će te brojke i dalje da rastu.

Zbog toga je određen karantin za nekoliko stotina osoba koje su bile u kontaktu sa zaraženima. Tri osobe se sada nalaze na bolničkom lečenju, jedna od njih na respiratoru.

Ove nedelje biće testirano još 600 do 700 stanovnika jednog kompleksa zgrada u Getingenu u kojem su održana ta porodična slavlja. Zaraza se širi i van gradskog područja, jer su mnogi gosti doputovali iz okoline, pa i iz drugih delova Nemačke. Jedan učenik u školi je ispričao da su se članovi njegove porodice pri susretu grlili i rukovali.

Kako je saopšteno iz gradske uprave, većina učesnika proslava potiče iz zemalja bivše Jugoslavije. Policija nije htela da daje konkretne izjave o tim porodicama, ali je očigledno da se radilo o Romima sa Kosova.

Jasna Čaušević iz Društva za ugrožene narode upozorila je da Rome ne bi trebalo stigmatizovati kao one koji se ne pridržavaju mera za suzbijanje zaraze. Ona kaže da je sada važno objasniti zaraženima i onima kod kojih postoji sumnja u zarazu koliko je to opasno. I to na njihovom maternjem jeziku. „Mi moramo da štitimo sve nas, a očigledno i neke ljude od njih samih. Ali bez stigmatiziranja i predrasuda.“

Besni roditelji

Taj kompleks zgrada već nekoliko dana opsedaju novinari, što se očigledno ne sviđa nekim stanarima. U sredu je napadnut tim jedne privatne televizijske stanice, saopšteno je iz te medijske kuće. „Ljudi su pretili da će nam uništiti opremu“, izjavio je snimatelj Festim Bećiri. „Osim toga, s balkona su nas gađali krompirima.“

Mogući dodatni izvor zaraze je i jedan nargila bar koji je u nedelju bio otvoren uprkos zabrani. Tamo je više ljudi pušilo vodenu lulu s istim plastičnim nastavkom.

Zbog naglog širenja epidemije gradske vlasti su do idućeg ponedeljka zatvorile sve škole i pet dečijih vrtića, jer se među zaraženima nalazi više dece i mladih. Nakon ponovnog otvaranja, biće uvedena obaveza nošenja zaštitnih maski. To je kod mnogih roditelja i direktora škola izazvalo talas negodovanja, jer su škole tek nedavno, nakon dugo vremena, ponovo bile otvorene. „Zastrašujuće je što ima ljudi koji misle da za njih pravila ne važe ili da su za njih pravila pod određenim uslovima stavljena van snage“, rekao je direktor jedne škole Lars Humrih.

Predstoji odluka o kažnjavanju

Virus je otkriven i kod jedne osobe zaposlene u staračkom domu, pa će i tamo biti sprovedeno masovno testiranje.

Na dve nedelje ponovo su zabranjeni i treninzi svih timskih sportova, kao i onih kod kojih dolazi do neposrednog kontakta, recimo borilačkih veština. Takođe, zatvoren je i jedan gradski bazen.

Još uvek je neizvesno da li će se za čitav grad ponovo uvesti stroga ograničenja u cilju suzbijanja širenja virusa. U svakom slučaju, računa se s povećanjem broja zaraženih, izjavila je predstavnica grada Kordula Dankert.

Za sada nije odlučeno da li će neko zbog tog naglog širenja zaraze i pravno da odgovara. Trenutno je najvažnije ograničiti širenje virusa, rekao je gradonačelnik Rolf-Georg Keler i dodao: „Kad budemo imali više vremena odlučićemo protiv koga ćemo pokrenuti prekršajni postupak, a protiv koga podneti krivičnu prijavu.“

Poređenja radi, broj novoobolelih u proteklih sedam dana na 100.000 stanovnika u Getingenu iznosio je 21,6, a u čitavoj pokrajini Donjoj Saksoniji 5,4.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Mjuriel Bauser, gradonačelnica Vašingtona DC, izabrala je jasne reči za ono, što se u njenom gradu odigralo u ponedeljak uveče. „Uvela sam zabranu izlaska od 19 sati“, napisala je ta članica Demokratske stranke na svom Tviteru-nalogu. Ona je tako želela da spreči nasilne nerede i pljačke.

Ali, policija se 25 minuta pre početka zabrane izlaska besno ustremila na demonstrante pokreta „Black Lives Matter“. „Federalna policija pucala je ispred Bele kuće na mirne demonstrante koji nisu provocirali. To je otežalo rad gradske policije. Besramno!“

Federalna policija raščistila je prostor ispred Bele kuće kako bi američki predsednik Donald Tramp mogao pešice da ode do Crkve svetog Jovana, prekoputa sedišta Vlade, kako bi se tamo fotografisao.

-pročitajte još: Amerika samu sebe rastavlja

Ta apsurdna situacija samo je jedan primer na kojem se jasno vidi neobičan status koji ima grad Vašington DC. Glavni grad SAD nije u saveznoj državi, a nije ni samostalna savezna država. Poređenja radi, situacija je recimo sa nemačkim gradovima Berlin i Bremen.

Vašington u Predstavničkom domu ne predstavljaju ni senatori ni poslanici. Oznaka DC u imenu grada je „District of Columbia“. Svi pokušaji aktivista da taj distrikt postane država do sada su propadali. Da bi došlo do takve promene, morala bi za to da glasaju oba doma američkog Kongresa, a mnogi republikanci, koji imaju većinu u Senatu, protiv su toga da američki glavni grad postane država.

U protivnike se ubraja i aktuelni predsednik. „DC nikada neće postati država“, rekao je Tramp u maju ove godine. „Zašto bi? Da bismo dobili još dva demokratska senatora i pet poslanika u Kongresu?“ On tu aludira na većinsko demokratsko biračko telo u glavnom gradu.

Guverner/ka odlučuje

U političkom sistemu SAD, savezne države imaju veliki stepen autonomije: guverner ili guvernerka odlučuju kako će se u njihovim državama organizovati izbori, kako će izgledati obrazovni sistem, ali i u kom obimu i koje policijske snage će biti angažovane u određenim situacijama. Međutim, Vašington nema guvernera, ali je zato sedište Savezne vlade SAD. A to znači da se Tramp u ekstremnim situacijama poput ove može da se ponaša kao mali kralj. Poruka dakle glasi: Vašington nije grad gradonačelnice Bause, to je njegov grad.

Predsednik može da angažuje tajne službe, koje se brinu za njegovu bezbednost, ili Nacionalnu gardu – da se pobrine za „red i zakon“, kako je on to najavio. Pa čak i ako to znači progon mirnih demonstranata iz parka pred Belom kućom. Prostor oko sedišta Vlade nije pod nadležnošću vašingtonske gradske policije. Za bezbednost oko Bele kuće se, između ostalih, brine tajna služba – podređena Trampu.

-pročitajte još: Smrt Džordža Flojda podseća nas i na rasizam u Evropi

Viržinija odbila da vojno pomogne Trampu

Ovog utorka su na ulice glavnog grada SAD izašla oklopna vojna vozila. Tramp je guvernere saveznih država okarakterisao kao „slabe“, jer ne čine mnogo da spreče proteste. On pak želi da u svom sopstvenom kraljevstvu upotrebi još žešće mere. Odnosno – protiv demonstranata će angažovati još više vojnika Nacionalne garde.

Ali, nisu priskočile u pomoć sve savezne države na koje se Tramp oslanjao. Nema jedinstva čak ni kog susednih država, Virdžinije i Merilenda, koje graniče s Vašingtonom. Dok je guverner Merilenda, republikanac Lari Hogan na molbu ministra odbrane, Marka Espera poslao stotinu vojnika u Vašington, Ralf Nordam, demokratski guverner Virdžinije odbio je to da uradi.

Razlog odbijanja: molba Savezne vlade SAD da se pošalju dodatni vojnici u Vašington nije bila dogovorena s gradonačelnicom Vašingtona. „Čim je stigao taj zahtev, vrlo brzo smo saznali da to nije zahtev gradonačelnice Bauser, niti je to sa njom dogovoreno“, izjavio je Nordamov portparol Klark Merser. „Na osnovu izjava predsednika, imamo dodatni razlog za zabrinutost, s obzirom na to da Vlada želi da iskoristi Nacionalnu gardu za eskalaciju, a ne za deeskalaciju situacije.“

Navodno je Trampova vlada u ponedeljak predložila da preuzme kontrolu nad policijom Vašingtona dok traju protesti. Grad je to odbio. „Vašingtonski policajci i dalje su podređeni gradonačelnici Bauser“, saopštio je šef štaba Mjuriel Bauser. Tramp, dakle, još uvek ne može u Vašingtonu da se predstavlja kao kralj.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Ne radi se o otkazivanju mirovnih ugovora ili crtanju novih granica“, kaže istoričar Janoš Rajner. Za njega je spomenik Trijanonu u Budimpešti pre svega mesto gde ljudi odaju počast žrtvenom mitu – „naciji koja je pretrpela toliko udaraca i još uvek se drži zajedno“. Vlada time sledi unutrašnjopolitičke ciljeve: nacija bi trebalo da se okupi oko svog vođe – naime, premijera Viktora Orbana.

Spomenik na stotu godišnjicu mirovnog sporazuma, koji je potpisan u drugoj godini nakon završetka Prvog svetskog rata, vlada je platila 16 miliona evra. To je neka vrsta rampe koja vodi u zemlju. Na mermernim zidovima su imena 12.500 opština koje su do 1920. godine pripadale Mađarskoj.

-pročitajte još: „Mađarska karta“ – kako je predsednik prokockao svoj imidž

U dvorcu Veliki Trijanon, u Versaju kraj Pariza, delegacije sila Antante i Mađarske su 4. juna 1920. zapečatile smanjivanje nekadašnje kraljevine Ugarske na trećinu nekadašnje veličine. Velike površine (u kojima su većinim živeli ne-Mađari, prim.ur.) pripale su Austriji, Slovačkoj, Ukrajini, Rumuniji i Jugoslaviji. Ali, više od tri miliona Mađara odjednom su bili državljani drugih zemalja.

„Istorija ne poznaje nijednu naciju koja je preživela takav gubitak krvi“, rekao je premijer Orban u govoru naciji početkom ove godine. „Danas, sto godina nakon smrtne kazne iz Trijanona, mogu da vam saopštim: Živimo, a Mađarska još uvek postoji.“

Dva miliona Mađara u susednim zemljama

Danas u susednim zemljama živi oko dva miliona Mađara, od kojih je većina u Transilvaniji u Rumuniji (i oko 250.000 u Vojvodini, prim.ur.). Orbanova vlada je među Mađarima u dijaspori stvorila stabilan skup glasača dajući im pasoš, odnosno dozvoljavaći dvojno državljanstvo, što se u Bratislavi i Bukureštu posmatra s nezadovoljstvom.

Tokom pandemije korone, mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto podelio je Mađarima u dijaspori zaštitnu opremu, jer je „svaki Mađar odgovoran za svakog Mađara“, kao što je navedeno u ustavu iz 2012. U propagandnim video-snimcima primaoci su se zahvalili vladi u Budimpešti – „nijedan virus“ ne može da „razdvoji Mađare“.

-pročitajte još: Mađarska - maske, mediji i manjine

Nasuprot tome, bivši austrijski vicekancelar Erhard Buzek, koji danas vodi Bečki Institut za podunavski region i centralnu Evropu, kaže da Trijanon doduše jeste velika trauma Mađara, ali oni zaboravljaju da „tamo nisu živeli samo Mađari“. Mađarske stranke u Rumuniji i Slovačkoj sada adekvatno zastupaju interese te manjine. Vlada u Budimpešti pumpa milione u njihovo obrazovanje, medije i sportske klubove – što je zapravo uplata na „izborni račun“ Orbanove stranke Fides.

„Mađar je onaj koga Trijanon boli“

Prema aktuelnoj anketi Mađarske akademije nauka, 84 odsto od otprilike 1.000 ispitanika deli mišljenje da je Mađar „onaj koga boli Trijanon“, a 94 procenta smatra da je mirovni sporazum, koji se u zvaničnim dokumentima naziva „diktatom mira“, bio „nepravedan“.

Reviziju granica žele desničarski ekstremisti, kao što je Laslo Toroškaj, gradonačelnik Aštohaloma, mesta na granici sa Srbijom (Bački vinogradi), koji želi „da se ugovor proveri“. Desničarska Svetska asocijacija Mađara godinama prikuplja potpise za reviziju Trijanonskog sporazuma.

Desničarski rok bendovi, poput „Karpatija“, pružili su odgovarajući muzičku podlogu. „Nem, Nem, Soha“ (Ne, ne, nikad) – „trostruko ne“ (Trija-Non) međuratnog perioda ponovo se uzdiže u ritmu njihove muzike. Molitva koju su đaci morali da izgovaraju za vreme vladavine autoritarnog međuratnog vladara Mikloša Hortija („verujem u vaskrsenje Mađarske“) deo je njihovog scenskog nastupa. Oko Trijanona je nastala revizionistička subkultura.

Kult Hortija

Tu spada i kult Hortija, kojeg premijer Viktor Orban naziva „izuzetnim državnikom“. Horti, to je odlučno delovanje – i revizionizam.

Da bi vratio područja koja su izgubljena 1920, Horti se udružio sa Hitlerom i kratkoročno bio uspešan: Mađarska je 1938. i 1940 dobila deo izgubljenih područja. Međutim, nakon Drugog svetskog rata, sat je vraćen u 1920. Kenderes, rodno mesto Hortija u istočnoj Mađarskoj, danas nudi „Horti-ture“, izlete koji vode do lokalnog muzeja.

To je deo anti-levičarske politike sećanja, kaže švajcarski istoričar Kristijan Koler. Po toj logici je „dobro ono što je prevladalo Sovjetsku Republiku“. Horti je 1919. sa soldateskom pokorio pokušaj levičarske države koja je trajala 133 dana. Pritom su se dogodili i pogromi – čega nema u trenutnoj politici sećanja koja naglašava „crveni teror“ Mađarske sovjetske republike.

-pročitajte još: Nova mađarska geostrateška pozicija

Tezu o Trijanonu kao mahinaciji stranih sila Orban danas varira kada govori o „Briselskom carstvu“ ili čak o „Briselu – novoj Moskvi“. Pored toga, uvek ima sukoba sa susednim državama (jezički spor sa Ukrajinom, dvojno državljanstvo, zahtev za autonomijom Sekelji Mađara u Rumuniji). A u svakodnevici, za budimpeštansku vladu je najvažnije da politički porfitira od nekadašnjih područja koja su izgubljena Trijanonskim sporazumom.

„Iznenađujuće je da nalazimo zajednički jezik sa Slovačkom, sa Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom“, rekao je Orban u svom govoru o stanju nacije. „Čak možemo da stvorimo i saveze“. Na primer onaj sa četiri Višegradske zemlje (Mađarska, Češka, Slovačka i Poljska): blok zemalja članica EU koje su skeptične prema Evropskoj uniji.

Kada srce ne krvari

Trijanonskim sporazumom Burgenland (Gradišće) je pripao Austriji. Posle referenduma 1921, grad Sopron je ostao u Mađarskoj. „Da se pokazalo drugačije“, kaže Marijana Seper, „Sopron bi danas bio glavni grad, a ne Ajzenštat“. Ali ona ne želi ništa da menja. Povlačenje granice „ostavlja ljude bez korena“, kaže ona. Ovde, blizu granice, imena mesta su ispisana dvojezično.

Mađarica iz Burgenlanda vodi mađarsko kulturno udruženje u Obervartu. Seper predaje istoriju i mađarski. Glavna stvar koja je povezuje s Mađarskom jeste kultura. „Kada sam se aktivno bavila folklorom, često smo bili pozivani na te trijanonske proslave. Ali to je uvek bilo veoma nacionalistički“, kaže Marijana Seper.

I naglašava da ona nema nikakve veze s tim što „moje srce tamo ne krvari“. Svoje đake pokušava da nauči nečem drugom: da države koje započinju ratove za to posle odgovaraju. I da mora da se čuva mir. Na kraju, za nju je Trijanon – rođenje Ujedinjenih nacija.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić našao je u gustom predizbornom rasporedu vremena i da gradi Srbiju od lego-kocki. Spot Srpske napredne stranke je, zbog zloupotrebe maloletnika, zabranjen, ali je podigao mnogo prašine. „Ako bih ti rekao da imam ideju i plan, kako da tvog tatu, ali i sve druge očeve vratim u Srbiju?“, pita predsednik devojčicu čiji otac radi u Nemačkoj.

Tako je „tata iz Nemačke“ postao lajtmotiv kampanje. Simbolički je Vučić napravio pun zaokret od osuda „gastarbajtera“ koje je na početku pandemije optužio da ugrožavaju Srbiju tako što se vraćaju da se „besplatno leče“.

Može se sumnjati u brojku od 400.000 povratnika koju navodi predsednik. BIRN je recimo objavio da je jedini zvanični podatak da je u samoizolaciji, u koju su povratnici morali da idu, bilo najviše 75.000 ljudi.

Kako god, izvesno je da će mnogi povratnici ostati u domovini tokom izbora 21. juna. I da mogu da budu određeni faktor za razliku od prethodnih izbornih ciklusa na kojima su, u dijaspori, praktično onemogućeni da glasaju.

„Verujem da je spot kreiran kako bi Vučić pridobio glasače iz dijaspore i njihove porodice, udarajući na emocije, loše glumeći kako ima neki plan“, kaže za DW profesor Raša Karapandža, i sam „gastarbajter“ u Visokoj poslovnoj školi u Vizbadenu.

„Mislim da ta jeftina manipulacija emocijama ne prolazi kod onih na koje cilja. Jer, za razliku od Vučića, roditelji jesu dobronamerni i žele sve najbolje svojoj deci“, dodaje Karapandža.

Na spakovanim koferima

Pitanje odseljavanja iz Srbije i, u poslednje vreme, povratka u zemlju probilo se do vrha političke agende. Nebrojeno puta su Vučićevi politički protivnici navodili procenu da Srbiju godišnje napusti 50.000 ljudi – čitav jedan grad – te to uzimali kao krunski dokaz da vlast vodi državu u rđavom pravcu.

Statistika je zbilja dramatična. U aprilu je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova otkrilo da u šest konzulata u regionu – Beograd, Priština, Sarajevo, Skoplje, Podgorica i Tirana – u ovom trenutku ima 192.263 ljudi koji čekaju vizu. Dakle, svaki stoti građanin regiona na spakovanim koferima čeka da nemačka birokratija uradi svoj deo posla.

Jedna anketa je pre godinu dana pokazala da više od petine građana želi da se odseli iz Srbije, a da više od 90 odsto onih koji već žive u inostranstvu budućnost svoje dece vide tu gde žive – a ne u Srbiji. Tema postaje privlačna za politiku jer svako zna nekog ko je u Nemačkoj ili kakvoj drugoj zapadnoj zemlji, i nekog ko jedva čeka da ode.

„Posebno je zanimljiva preko-klasna dimenzija – put Nemačke odlaze i keramičari i vodovodžije, i medicinske sestre i negovateljice, ali i lekari-specijalisti. Dakle, od radničke klase, preko niže srednje klase, sve do sitne i krupne buržoazije“, kaže za DW sociolog Aleksej Kišjuhas, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Tema je krcata slikama pred kojima je teško biti ravnodušan. „Srbija se prazni i nestaje“ ili „Zar ćemo decu i unuke da gledamo samo preko Skajpa?“, glase neki od učestalih komentara.

Nemoguće je reći koliko je u jednačini velike seobe odgovorna naprednjačka vlast, a koliko kretanja na koja ne može imati uticaja poput neutažive gladi Nemačke za radnom snagom.

U doba Vučićeve vlasti je Berlin olakšao zapošljavanje slabo kvalifikovane radne snage sa Balkana kako bi predupredio da ljudi dolaze tražeći azil. Od nedavno je Zakonom o doseljavanju još olakšan dolazak stručne radne snage.

Izvoz nezadovoljstva

No činjenica je da je vlast u Beogradu bila blagonaklona prema tom trendu. Od 2013. postoji ugovor nemačke i srpske nacionalne službe za zapošljavanje koji služi izvozu medicinskog osoblja. Projekat se zove Triple Win jer, tobože, sve tri strane profitiraju: poslodavci u Nemačkoj, ljudi koji se sele, ali i Srbija.

Kako to profitira Srbija? „Zemlje porekla profitiraju kroz rasterećenje svog tržišta rada“, piše na sajtu nemačke Službe za zapošljavanje. U prevodu, Srbija dobija jer – izvozi nezaposlenost. A time, rekli bi Vučićevi kritičari, izvozi i nezadovoljstvo i potencijal za smenu vlasti.

„Da je Vučiću zaista do povratka dijaspore, mi bismo odavno imali funkcionalan pravni sistem“, kaže Raša Karapandža. „Ne bismo imali vladu sa najvećim brojem ukradenih doktorata i diploma u istoriji Srbije, a vrhove solitera tokom epidemije i policijskog časa ne bi palile njegove horde divljaka.“

Projekat Triple Win je inače, pod salvom kritika, obustavljen početkom godine. „Želimo da zadržimo ljude i smatrali smo da je, imajući u vidu ciljeve države, neprimereno da na ovakav način podstičemo odlaske“, rekao je ministar za rad Zoran Đorđević. To je bio svojevrsni početak priče o „povratku naših ljudi“.

Međutim, primera ima još. Kako je pisao DW, Železnička tehnička škola u Beogradu sarađuje sa nemačkim prevoznikom Lenderban kojoj šalje tek svršene železničare. Mašinovođa hronično nedostaje i u Srbiji, ali jedina ustanova koja ih obrazuje – šalje ih u Nemačku.

Odlazak na mrski Zapad

Na tom talasu neke opozicione opcije, u čemu prednjači pokret „Dosta je bilo“, grade narativ o Nemačkoj kao „kolonijalnoj sili“ na Balkanu. U priču se uvodi i mit o „naseljavanju migranata“ u Srbiji, kao poslednji čin navodnog paklenog plana Berlina i vlasti Aleksandra Vučića.

Sociolog Aleksej Kišjuhas pak primećuje da u Srbiji dominira „antizapadni diskurs“, doduše uz pozitivne stereotipe recimo o nemačkoj medicini, automobilima i uređenosti, i oduševljenje „antimaterijalizmom“ Istoka.

„Realnost novčanika i mogućnosti je, naravno, sasvim drugačija, te se ljudi isključivo iseljavaju na taj mrski Zapad“, kaže Kišjuhas. „Ljudi su neobično racionalni kada je reč o njihovim sopstvenim životima i životnim šansama, ali i upadljivo iracionalni kada je reč o politikama, vrednostima i ideologijama.“

No naš sagovornik ključnu stvar ne vidi u par stotina evra manje ili više, već u pojmu „slobode“.

„Slobode mišljenja, govora, delovanja, ponašanja, pa i privređivanja i zarađivanja za život, a koju mnogi pojedinci ne vide u Srbiji danas, niti na nekakvom horizontu. Onog trenutka kada postanemo istinski slobodno i pluralno društvo, taj trend će biti zaustavljen ili bar olabavljen“, zaključuje Kišjuhas.

I to bi mogao biti važan kriterijum za uspeh svake vlasti. Jer, ima li boljeg pokazatelja kako stoje stvari od toga da li ljudi neku zemlju žele da napuste ili da se tamo vrate? Za poboljšanje lošeg bilansa aktuelne vlasti na ovom polju neće biti dovoljne lego-kocke.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Jedno selo na severu Irana krajem maja bilo je poprište stravičnog tzv. „ubistva iz časti“. Reza Ashrafi (37) odsekao je glavu svojoj ćerki. I dok brojne slične slučajeve porodice uspevaju da sakriju, ovaj je ipak izazvao veliku pažnju na društvenim mrežama i kod tradicionalnih medija.

Četrnaestogodišnja ćerka počinioca tog zločina, Romina, kradom je napustila porodičnu kuću zajedno s jednim 29-godišnjim muškarcem. On je kasnije tvrdio da je u to dete bio zaljubljen već pet godina. Rominina porodica zabranila im je da se venčaju. Udaja 14-godišnjakinje bila bi moguća uz pristanak oca.

Pet dana nakon Romininog bekstva, policajci su uhvatili par i vratili devojčicu njenom ocu. Sudeći po izveštajima medija, nakon toga su se stvari razvijale ovako: Rominina majka je u kući čula kako njen muž od ćerke traži da se ubije. U suprtonom će je, pretio je – ubiti. Majka ništa nije preduzela kako bi spasila Rominu. A nakon brutalnog ubistva devojčice, rodbina je u ime „časnog oca“ organizovala sahranu.

Diskriminacija žena u Iranu

„Gorka istina je da je patrijarhalna kultura duboko ukorenjena u iranskom društvu“, kaže za DW spisateljka i aktivistkinja za ženska prava Asijeh Amini. „Ovde uopšte nikakvu ulogu ne igra to koliko su dobro obrazovane iranske žene ili koliko su postigle zahvaljujući svom jakom položaju u civilnom društvu“, dodaje Amini. Ona je, inače, nakon nereda 2009, pobegla iz Irana i danas živi u Norveškoj. „U tom političkom sistemu muškarci na svojoj strani imaju ne samo tradiciju, već i zakonodavstvo.“

Žene su u Iranu na prvi pogled postigle mnogo, pogotovo u poređenju s drugim zemljama u regionu. U Saudijskoj Arabiji na primer, žene donedavno nisu smele čak ni da voze automobil. Tek od 2015. u toj zemlji one imaju pravo glasa.

U Iranu žene automobile voze još od 1940, a smeju da biraju i da budu birane od 1963. Svaka druga osoba u Iranu sa diplomom fakluteta je ženskog pola. Kontinuirano raste i broj žena koje podnose zahtev za razvodom braka ili se sporazumno „oslobađaju“ iz nesrećne bračne zajednice.

Apsurdni šerijatski zakoni

Ali i za žene u Iranu i u Saudijskoj Arabiji važi jedna ista stvar: smatra se da one „nisu samostalne“, da su one osobe o kojima se „neko brine“ – i to zbog zakona koji počivaju na šerijatskom pravu.

Sve važne odluke donose njihovi očevi ili muževi, pa čak i u vezi života i smrti. U islamskom krivičnom zakonu u Iranu na snazi je načelo osvete. A to znači sledeće: ukoliko žena postane žrtva nekog zločina, onda otac odlučuje što očekuje počinioca – osveta (a to je često smrtna kazna) ili pomilovanje.

Koliko je taj sistem apsurdan, najbolje pokazuju slučajevi poput ovoga – ubica devojčice Romine istovremeno je i osoba koja odlučuje o pomilovanju ili osveti. I tu pravosudni ssistem u potpunosti zakazuje. Rominin otac Reza Ashrafi se, kako javljaju iranski mediji, pre samog čina ubistva informisao kod jednog advokata kakva ga kazna očekuje. I dobio je sledeću informaciju: između tri i deset godina zatvora.

Ashrafi pritom nije jedini otac koji je „iskoristio“ tu rupu u iranskom pravosuđu. Sudeći po rezultatima jedne studije Iranske policijske akademije, u regionima na zapadu i jugu zemlje, tamo gde tradicija igra veliku ulogu, od ukupnog broja ubistava, 45 odsto otpada na „ubistva iz časti“.

Stravičan kodeks

„U tradicionalnom društvu je pristojnost najvažniji kapital jedne žene“, objašnjava iranska novinarka Mahrok Golamhoseinpur. „Društvo odbacuje, ignoriše pa čak i ponižava onog muškarca čija žena ili kćerka nisu pristojne.“ Golamhoseinpur je nekoliko godina istraživala „ubistva iz časti“ u Iranu. „Sećam se jedne devojčice po imenu Ala, iz jednog sela na jugu Irana. Njena majka mi je rekla da ju je, dok je čuvala ovce, silovalo nekoliko muškaraca iz jednog drugog plemena. Kad su je polumrtvu doneli u selo, brzo je pala odluka da ona mora biti – uklonjena.“

U mnogim slučajevima otac ili deda nalog za ubistvo „obeščašćene“ devojčice daju njenom bratu ili nekom rođaku. Nakon zločina, on onda preuzima odgovornost ili pomiluje počinitelja. „Kod većine takozvanih ’ubistava iz časti’ nema žalbe tužioca ili staratelja. A ubica se brzo pušta na slobodu, uz pristanak obeju strana“, opisuje Mahrok Golamhoseinpur. Ni ona, inače, više ne živi u Iranu, već u SAD.

Rominino bekstvo, odnosno otmica, verovatno ne bi bila okončana njenim ubistvom da su ona i njena porodica stanovali u nekom velikom gradu, kaže Golamhoseinpur.

Konzervativni otpor reformama

Rominina sudbina uznemirila je iransko društvo, i to ne samo korisnike društvenih mreža. Gotovo sve iranske novine izveštavale su o ubistvu 14-godišnjakinje. Predsednik Hasan Rohani zatražio je od svog kabineta da se konačno pobrine oko zakonske reforme kako bi se ubuduće strožije kažnjavalo nasilje u ime navodne „porodične časti“.

Ali predsednik vrlo dobro zna da konzervativno iransko pravosuđe odbacuje predloge zakona koji bi žene trebalo da zaštitite od nasilja u porodici. Tim zakonima se „kopiraju zapadna rešenja“ i njihovi ciljevi u suprotnosti su sa osnovim načelima islama – to su argumenti konzervativnih krugova u Iranu.

Za Romininu smrt nisu krive islamske vrednosti i zakoni, već pristalice „Agende 2030“ Ujedinjenih nacija, kojom se želi da se postigne ravnopravnost polova, tvrdi Kobra Kasali. On je član uticajnog Saveta za kulturu i socijalna pitanja za žene i porodice. To telo direktno je podređeno duhovnim vođama u Iranu. Već 35 godina Savet radi na tome da u iranskom društvu etablirati navodnu islamsku kulturu i vrednosti, i ogorčeno se bori protiv razvojnih ciljeva UN do 2030. godinu, zato što se njima, između ostalog, podstiču seksualno obrazovanje, kao i ravnopravnost devojčica i dečaka. Konzervativci pritom imaju i svoj „predlog rešenja“ koji glasi: udati devojčice – što mlađe, to bolje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Snimci napada na novinare u Sjedinjenim Američkim Državama izuzetno su uznemirujući. Policijsko nasilje usmereno protiv nezavisnog i slobodnog izveštavanja. Ali, mi novinari nismo se uplašili. Ni mi, ni moj kolega Štefan Simons, na kojeg je očigledno neko od policajaca ispalio gumeni metak. Odmah nakon toga on se uživo uključio u program i prokomentarisao incident.

Istraživačka platforma „Bellingcat“ izbrojala je u proteklih nekoliko dana više od sto novinara koji su bili žrtve policijskog nasilja u Sjedinjenim Državama. Među njima je i foto-reporterka Linda Tirado, koja je izgubila oko nakon što je pogođena gumenim metkom.

Neće uspeti onaj ko ometa nas novinare. Slobodno izveštavanje je DNK demokratije. Naravno i u SAD, zemlji koja je tek na 45. mestu po slobodi štampi na rang listi „Reportera bez granica“. Novinari sada žive u neprijateljskoj klimi u SAD, koju podstiču verbalni napadi američkog predsednika. To mora da prestane!

Pokušaji zastrašivanja i klevete neće uroditi plodom. Izveštaji o policijskom nasilju, zloupotrebama ovlašćenja ili to što su političari zakazali – to su teme zbog kojih prihvatamo da rizikujemo. Jer, svako ima pravo na informaciju. Čak iako to nekima ne odgovara. Svaki napad na nas novinare, napad je na slobodu svih. Zato se svim pravno raspoloživim sredstvima pravne države moramo boriti protiv ometanja nezavisnog i slobodnog izveštavanja.

Dojče vele je ambasadi SAD uputio zvanični protest zbog pretnje kojoj je bio izložen naš dopisnik. Nemački ministar spoljnih poslova Haiko Mas zahteva od SAD da se stavi u zaštitu slobode novinara i istraži napade na njih. I dobro je što to traži. Važno je u sve to uključiti široku javnost. Jer tamo gde se rad novinara ometa, vrlo brzo dolazi do ugrožavanja i drugih prava. Zato ćemo nastaviti da vas informišemo o tome šta se događa u SAD, Hongkongu, Rusiji, Nemačkoj – širom sveta. Nećemo dozvoliti da nam se oduzme ta sloboda.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Skupština Kosova izglasala je novu vladu s Avdulahom Hotijem iz Demokratskog saveza Kosova (LDK) na čelu. Hoti će tako u kabinetu zameniti Aljbina Kurtija, premijera čijim je radom, prema istraživanju javnog mnjenja zadovoljno 60 odsto građana.

Pad Kurtijeve vlade, koja je u doba pandemije zabeležila najveću podršku gađana od 2015, otkada se meri „Puls javnosti“ na Kosovu, naširoko se pripisuje odbijanju saradnje sa specijalnim izaslanikom predsednika SAD za pregovore između Kosova i Srbije Ričardom Grenelom. Iako je sam Grenel to više puta odlučno negirao, na Kosovu je ustaljeno mišljenje da je vlada Aljbina Kurtija oborena zbog odbijanja da otkloni prepreke za nastavak dijaloga, odnosno bezuslovno ukine takse na uvoz robe iz Srbije.

Istovremeno, rašireno je uverenje da će nova vlada upravo to i da učini, pa se o njoj već govori kao o „Vladi dijaloga“.

Nova vlada – podređena Tačiju

Bezuslovno ukidanje taksi koje je još novembra 2018. uvela vlada Ramuša Haradinaja, bila bi skupa politička odluka za Kurtija, da ju je doneo. Ali ukidanje Kurtijevog reciprociteta, biće, čini se, još skuplja odluka za Hotijevu koaliciju.

-pročitajte još: Špigel o Kosovu: Haos u američkom protektoratu

U poslednjim danima svoje vlade, Kurti je zabranio uvoz srpskih proizvoda na kojima na deklaracijama i propratnoj dokumentaciji ne piše „Republika Kosovo“. Efekat te odluke na trgovinu sa Srbijom isti je kao i odluka o taksama, odnosno potpuno ju je obustavila. Zato je i zahtev Srbije, ali i Evropske unije za nastavak dijaloga isti: ukinuti odluku o reciprocitetu.

Međutim, simbolički, za novu vladu Kosova, ukinuti „Republiku Kosovo“ biće još teže nego što je bilo ukinuti takse od 100 odsto.

Da će do toga ipak doći, smatra aktivista iz Štrpca, Miloš Milovanović. Poučena iskustvom Kurtijeve vlade koja je bila pod velikim pritiskom, nova vlada će biti otvorenija za dijalog, smatra on, dodajući da okolnosti poput pandemije, izbora i formiranja nove vlade i u Srbiji, ipak pružaju prostor novoj kosovskoj vladi da polako donosi odluke.

„To će definitivno ostaviti dovoljno prostora vladi Avdulaha Hotija da polako povuče odluke prethodnih vlada koje su sprečavale nastavak dijaloga, ali i da kreira narativ u kojem će dijalog biti predstavljen kao neophodan u kontekstu odnosa Prištine sa međunarodnom zajednicom, tačnije Amerikom i EU“, kaže Milovanović.

S takvom ocenom saglasna je i Donika Emini, izvršna direktorka Platforme „Civikos“ – Hoti će ukinuti mere reciprociteta pod izgovorom spasavanja strateških partnerstava, smatra ona.

„Nova vlada formira se sa jednim ciljem – da utre put konačnom dogovoru sa Srbijom. Do danas je nova vlada bila nedorečena kada su u pitanju njen program i lista prioriteta, ali su zato već potvrdili da će im dijalog biti glavni prioritet, što se predstavlja kao misija za obnavljanje narušenih odnosa sa SAD i EU“, navodi Emini za DW.

Međutim, iako je konačan dogovor sa Srbijom njen cilj, nova vlada neće imati upliva u to kako će on izgledati. „Nova vlada će biti spremnija na saradnju sa Tačijem, tačnije očekujem da će biti podređena Tačiju i imati minimalan uticaj na to kako će konačan dogovor izgledati“, kaže Donika Emini.

-pročitajte još: Kriza na Kosovu ima širi međunarodni kontekst

Kako sa nasleđem Kurtija?

Pooštravanje trgovinskih odnosa sa Srbijom nije jedino što je Kurti ostavio u amanet novoj vladi, tu su i brojna razrešenja članova upravnih odbora javnih preduzeća, ali i vladinih službenika – među njima i direktora uprave civilnog vazduhoplovstva, jednog od potpisnika Pisma o namerama za uspostavljanje avio-linije između Beograd i Prištine pod pokroviteljstvom Grenela.

Milovanović smatra da poništavanje tih odluka direktno zavisi od stabilnosti buduće vlade: „Ukoliko se potvrdi da nova vlada ima perspektivu da iznese barem polovinu mandata, do određenih promena će doći“, navodi on, dodajući da će na to najviše uticati najavljeni protesti.

„Brze odluke u tom smislu mogu pre svega politički koštati LDK, jer će donekle potvrditi određene narative da su lični interesi i stranačko uhlebljavanje bili prevashodni motivi za raskidanje koalicije i svrgavanje vlade premijera Kurtija“, rekao je Milovanović za DW.

Slabu vladu i jaku opoziciju predviđa i Emini: „Vlada će biti veoma slaba, neće imati moć da pomeri stvari, a biće još slabija u parlamentu. Očekuje se da će ona biti samo alat za postizanje dogovora sa Srbijom, nakon čega će pasti i time otvoriti put za nove izbore.“ Do tada, smatra ona, vlada će nastaviti da učestvuje u zarobljavanju države, s obzirom na to da je sastavljena od stranaka koje su glavni akteri tog procesa.“

-pročitajte još: Dijalog Beograd-Priština u senci nekoliko kriza

LDK ulazi u koalicionu vladu sa Alijansom za budućnost Kosova (AAK) Ramuša Haradinaja, Inicijativom NISMA Fatmira Ljimaja i strankama koje predstavljaju nevećinske zajednice, među njima i Srpskom listom. U opoziciji tako ostaju Demokratska partija Kosova (PDK) i LVV.

Korak nazad za Kosovo

I dok bliska budućnost za novu vladu deluje komplikovano, Samoopredeljenje može samo da dobije iz čitave situacije, smatra dr Ejdan Hehir, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Vestminsteru.

„Samoopredeljenje je i dalje veoma popularno i trebalo bi da bude u poziciji da iskoristi brojne mane koalicije oko LDK, kako na ulici, tako i u skupštini. Zamah za promene koji se stvorio u narodu ne jenjava i javnost je stavila do znanja da podržava agendu Samoopredeljenja“, ocenjuje Hehir za DW.

Pre preuzimanja vlasti, jedna od glavnih bojazni u vezi sa Samoopredeljenjem bio je njihov kapacitet za upravljanjem, imajući u vidu da je stranka od osnivanja bila samo u opoziciji. Takvih sumnji više nema, smatra Hehir.

„Samoopredeljenje je otklonilo sve sumnje u vezi sa kapacitetom za upravljanje kompetentnim načinom na koji su vodili vladu, dok su se stara garda i njihovi strani pokrovitelji dovijali kako da sruše vladu. Pad vlade je korak nazad za Kosovo, ali je on takođe slikovito razotkrio do koje mere je zemlja zarobljena. To će, paradoksalno, možda i ubrzati kraj stare korumpirane elite“, smatra Hehir.

Nasuprot onome što vidi kao novi momentum za promenu koji predstavlja Samoopredeljenje, stoji najnestabilnija vlada koju je Kosovo imalo, ocenjuje dalje Hehir, dodajući da je sačinjavaju partije željne moći i mogućnosti da i dalje crpe skromne resurse zemlje.

„Najveća partija u koaliciji, LDK, i sama je podeljena na one koji su želeli da nastave saradnju sa Samoopredeljenjem i one koji su ustuknuli pred idejom iskrene promene“, kaže Hehir i na kraju procenjuje: „U trenutku kada se Kosovo suočava s nizom izazova, kako na domaćem, tako i na međunarodnom planu, teško je gledati bledu, neupadljivu figuru Avdulaha Hotija i ne očajavati.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW: Tokom proteklih nedelja mere za suzbijanje pandemije postupno su ukidane. Društveni život se intenzivira. Šta uočavate u tom procesu, kako to utiče na broj novih slučajeva zaraze?

Dirk Brokman: Trenutna situacija deluje dosta obećavajuće. To znači da je krivulja u padu, broj novih slučajeva koje se registruje iz dana u dan nastavlja da pada, i to ne samo u Nemačkoj, već i u drugim zemljama. Na početku sam govorio da će ta krivulja, ukoliko se nešto drugo ne dogodi, opet početi da raste nakon što počnu postupno da se ukidaju zabrane i ljudi da se vraćaju normalnom životu – osim ako društvo ne preduzme nešto što će da kompenzuje ukidanje mera.

I kad sad malo bolje pogledamo, vidimo da ljudi opet odlaze u kafiće, idu u kupovinu, kreću se slobodnije. Ali istovremeno se uočava da znatan deo stanovništva još uvek pazi na fizičku distancu. Da su ljudi vrlo disciplinovani ili da nose zaštitne maske. A to je i obavezno da se radi u kupovini ili u drugim situacijama.

Da li biste sad bili spremni da postavite tezu po kojoj u dogledno vreme veće grupe ljudi ne bi trebalo da se sastaju u istoj prostoriji?

Svi podaci govore u prilog toj tezi, ali se ipak mora biti uzdržan. Već na početku pandemije, dok smo imali samo manji broj slučajeva, videli smo gde se beleži veći broj zaraza. Bile su to diskoteke, klubovi i tako dalje. Uvek u situacijama gde se mnogo ljudi okupilo u tesnim prostorima. Očigledno je da se virus intenzivno širi preko aerosola. Sad o tome ima više studija u kojima se analizira kako se virus fizički širi.

Upravo sam pročitao jednu studiju fizičara koji je istražio disperziju, širenje virusa putem kijanja i dok se govori. Na tu temu sad imamo veći broj istraživanja, a do sada te studije nisu interesovale širu publiku. Sad su, međutim, sve važnije, pogotovo zbog činjenica da se na to reaguje upravo nošenjem maski za lice. Dakle, trebalo bi odustati od takvih okupljanja ukoliko ne želimo da dođe do novih žarišta infekcije.

Dirk Brokman je profesor na Univerzitetu Humbolt u Berlinu i šef je projektne grupe za epidemiologiju na Institutu „Robert Koh“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Mama, vidi!“, viče sin iz dvorišta. Sa detetom iz komšiluka, od stolica i drugih stvari koje su obično u dvorištu, napravio je parkur. Sada je važno prepreke savladati što je brže moguće. Dečaci s oduševljenjem kreću u akciju.

Ja sam manje oduševljena. Na kraju krajeva, to su stolice, a ne sprave za gimnastiku – veoma odraslo zaključujem. Ipak, potiskujem nagon da prekinem igru skakanja po stolicama, jer se u istom trenutku setih reči pedagoškinje Renate Cimer sa univerziteta u Osnabriku: „Uvek želim da deca imaju mnogo više prostora za igru. Raspoloživ prostor je često isuviše ograničen.“

Ko još od roditelja voli da vidi kako sofa i krevet služe kao trampolina, a sto i stolice kao sprave za penjanje? Dobar nameštaj može da se ošteti. Pitanje koje odrasli postavljaju glasi: da li to tako mora da bude?

Gimnastika, penjanje, trčanje, skakanje, kopanje rupa… Stalna zloupotreba predmeta za domaćinstvo? Da, mora tako, kaže Renate Cimer. Kroz igru se dete priprema za životne izazove.

Igru ne bi trebalo da podstiču odrasli

„Dete koje eksperimentiše sa svojom okolinom otkriva prirodne zakone“, kaže Renate Cimer. Lopta pliva na vodi, kamen tone. Isprobavajući, dete otkriva kako stvari funkcionišu.

„Za to je detetu potreban slobodan prostor. To ne može da nauči igrajući društvene igre ili slušajući priče“, ističe pedagoškinja. Međutim, sa slobodnim prostorima je problematično, posebno u gradovima.

Doduše, pravo deteta na slobodno vreme i igru predviđa i član 31 konvencije o pravima deteta UN. Komitet UN za dečija prava uz to naglašava da tu igru treba igrati dobrovoljno i samostalno, a ne da je podstiču odrasli. Ali stvarnost na mnogim mestima izgleda drugačije.

Ograđena igrališta sa nemaštovitim spravama za penjanje, često uništenim – tako izgleda prostor namenjen deci u mnogim gradovima. Istovremeno sam srećna i zahvalna kada se moj sin kroz gust saobraćaj bezbedno probije do travnatog fudbalskog terena.

-pročitajte još: Nastava srpskog jezika u školama u Nemačkoj

Prema jednom istraživanju fondacije Konrad Adenauer iz 2018, u Nemačkoj je 1950. godine na svako treće dete dolazio po jedan automobil. Godine 2013. odnos se preokrenuo u korist vozila: četiri automobila po detetu. Taj trend će verovatno nastaviti tako da se kreće.

Onaj ko bezbedno stigne do igrališta, ima posla ne samo sa dosadnim spravama za igru, već i sa preterano opreznim roditeljima.

Mnogo straha, malo poverenja

„Rast anonimnosti i sve veći osećaj nesigurnosti, uz strah od gubitka kontrole, vode ka tome da roditelji ne smatraju da je igra na otvorenom i bez nadzora, bezbedna i bez sukoba“, navodi se u analizi fondacije Konrad Adenauer.

I meni je poznat taj osećaj. Kada se moj sin negde penje, ja skrenem pogled. Strategija je utoliko uspešna, da on može da radi šta je naumio. Kroz igru dete ne otkriva samo stvari o svom okruženju, već otkriva i samu sebi.

Ko sam ja i šta (ne) mogu?

„Igra ima veliki uticaj na razvoj svakog deteta“, kaže Renate Cimer. „Deca kroz igru neprestano isprobavaju šta mogu, a šta možda ne mogu.“ Važni psihološki procesi koji se pokreću igranjem imaju veliki uticaj na samopouzdanje deteta.

I prijatelji su neophodni na tom putu samootkrivanja. „Pravila, saradnja, usaglašavanje, igranje na istoj ili suprotnoj strani – sve to podstiče socijalni razvoj“, kaže Cimer.

Brojne pozitivne aspekte igranja potvrđuju i naučne studije, dodaje pedagoškinja. Činjenica koja bi i roditelje kojima pedagogija nije najjača strana trebalo da uveri u važnost izgradnje tornja od kockica, zamka od peska ili nestabilne kućice na drvetu.

Za odrasli mozak teško je da shvati da nešto tako edukativno i važno poput dečije igre istovremeno pričinjava toliko zadovoljstva i usrećuje.

Biti ovde i sada

„Kada se deca igraju ne radi se o tome da se nešto nauči ili postigne, kaže Teo Tope, psiholog sa lajpciškog instituta Maks Plank za evolucijsku antropologiju. Nijedno dete se na igralištu ne penje naokolo kako bi poboljšalo motoriku. Igra je uvek dobrovoljna i dolazi od samog deteta.

„Kada se deca igraju, oni su ovde i sada, i u neposrednoj razmeni sa svojom okolinom“, objašnjava Tope. Deca utiču na svoju okolinu tako što recimo naprave prolaz od kockica. Okolina takođe deluje nazad, tako što dete sada može da izgradi figuru koja će proći kroz taj prolaz.

„Ta neprestana razmena sa okolinom je neverovatno korisna, dovodi do velikog opuštanja, a istovremeno i do velike koncentracije“, kaže Tope. To je ono što deci omogućava učenje.

Učenje bez pritiska

Ono što je takođe korisno za efekat učenja jeste to da se u igri ne radi ni o čemu presudnom. „Kada u igri izgubim, uvek mogu da kažem da je to bila samo igra“, kaže psiholog. Testirati samog sebe, motorički i kognitivno, isprobavati strategije i ponovo ih odbacivati, biti kreativan – to igra omogućava.

„Biti ovde i sada, odraslima pada veoma teško“, ocenjuje Tope. Mi smo sa našim mislima najčešće na sve strane, a ne samo na onom što trenutno radimo. „Zato smatram da nam veoma teško pada da shvatimo dečiju igru.“

Taj nedostatak razumevanja je na kraju krajeva ono što preti i ugrožava dečije prostore za igru. Koliko to daleko ide, jasno se videlo za vreme ograničenja zbog korone, kada je deci potpuno bio onemogućen pristup igralištima.

Renate Cimer za takve mere nema ni malo razumevanja. „Deluje mi kao da bi najpre u našim glavama morali da razvijemo više prostora za igru“, kaže pedagoškinja. Zar nije i tu, kao u supermarketima, mogao da se ograniči broj dece?

Umesto toga, debata se dugo vrtela isključivo oko toga da li treba zatvoriti ili otvoriti obrazovne ustanove. Kao da učenje i igra nisu usko povezani. Kao da je igra luksuz koji je potrebno sebi priuštiti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Naredni samit G7 sa liderima velikih zapadnih industrijskih zemalja trebalo je da bude veliki šou – američki predsednik Donald Tramp pozvao ih je u svoj golf-hotel na Floridi. Ali, bilo je internog otpora, i na kraju je korona osujetila njegove planove.

Sada sastanak želi da održi u septembru ili „možda posle izbora“. A voleo bi da pozove Rusiju, Južnu Koreju, Indiju i Australiju. Samo, da li uopšte vredi održavati takav oblik sastanaka?

EU protestuje

Pitanje je da li Tramp planira jednokratni poziv za Vladimira Putina i ostale ili je na svoju ruku odlučio da proširi grupu. Evropska unija već je protestovala protiv te samovolje: „Rusija je isključena dok ne promeni kurs“, kaže glavni diplomata EU Žozep Borelj.

-pročitajte još: Angela Merkel se zalaže za zbijanje redova

Od aneksija Krima 2014. Putin je isključen iz G8 – pa je otada grupa ponovo G7. Čine je SAD, Kanada, Japan, Velika Britanija, Italija, Francuska i Nemačka. Evropska komisija ima status stalnog posmatrača.

Borelj upozorava da trajna promena i širenje grupe nije privilegija Sjedinjenih Država. Domaćini mogu da odrede dnevni red i pozovu goste koji mogu da pruže politički doprinos ili s kojima se žele dobri odnosi. Ali ako se želi trajno učešće Australije, Indije i drugih, o tome bi članovi G7 morali da glasaju. Pored toga, EU naziva G7 „važnim geostrateškim okvirom za međusobnu razmenu“. Da li je to tako?

Da li nam još uvek treba G7?

Kritika da ti samiti ne donose ništa, stara je koliko i sam format. Pozitivnih rezultata uglavnom nije bilo. Otkako je Tramp američki predsednik, izgleda da se samo radi o tome da se on spreči da demolira međunarodne institucije poput NATO, UN ili G7.

„Bio je to donekle koristan format u kome su se glavne industrijski razvijene države decenijama okupljale kako bi razgovarale o svojim najvažnijim pitanjima“, ocenjuje Džeremi Šapiro iz panevropskog trusta mozgova Evropski savet za spoljnu politiku. A širenje ne bi bilo ništa novo – od svog formiranja, koje je bilo odgovor na naftnu krizu sedamdestih, grupa je polako rasla, sve dok 1998. nije postala G8.

Vašington hoće da promeni prirodu G7, smatra Šapiro. „Osnovno pitanje nije Rusija, već Kina. Vašington želi da izgradi zajednički front sa drugim zemljama protiv Kine.“ Ekspert za spoljnu politiku tu pominje Henrija Kisindžera, jer, za vreme Hladnog rata, SAD i njen tadašnji državni sekretar za spoljne odnose, uspeli su da od Kine naprave neprijatelja Rusa. Sada žele da angažuju Rusiju kao saveznika protiv rastuće superiornosti Kine. Takva geopolitička logika ne dolazi nužno od samog predsednika, već od stratega u njegovom savetodavnom odboru.

-pročitajte još: Transatlantski (ne)prijatelji

Evropljani bi, naravno, imali pravo na veto na to ko će se pridružiti grupi. Ali ako SAD žele da prošire G7, zašto bi EU rekla „ne“ Australiji ili Južnoj Koreji? Ako sastanci ne budu baš vidljivo „anti-kineska koalicija“, onda je u interesu evropskih zemalja da učestvuju u strateškom savezu koji se bavi pitanjem Kine. „G7 bi u novoj formaciji ponovo mogao biti koristan“, zaključuje Šapiro.

Otkačite to!

Evropljani bi konačno trebalo da otkače G7, događaj o kome se uvek previše izveštava, a na kome se premalo odlučuje, kaže Šada Islam iz istraživačkog centra Prijatelji Evrope iz Brisela. „Zbog uspona Kine, Indije i Brazila vremena su se promenila. Vredni reporteri nastavili bi da dosadna saopštenja na samitu G7 prerađuju u vesti, ali zapravo nikoga nije briga.“

Protivnici globalizacije su možda verovali u neki mračni smisao tih sastanka, ali novinari bi uvek znali istinu – to je sve bio šou. „G7 je relikvija prošlosti – besmislena, bez uticaja i ne drži korak sa svetom koji se ubrzano menja, a koji je trenutno u problemu. Evropa bi trebalo da bude dovoljno hrabra da ’povuče vodu’“, kaže Islam.

Ni velika grupa G20 nije efikasan forum za donošenje odluka. Šada Islam ohrabruje EU da se uključi u nove grupe na različitim nivoima, da traži saradnju sa Asocijacijom nacija jugoistočne Azije (Asean) i afričkim organizacijama. „Okrenuti leđa G7 neće biti lako. Biti u elitnom i ekskluzivnom klubu donosi prestiž, a niko ne voli da se odriče privilegija. Ali, žurka je gotova“, kaže ta politološkinja.

Novi savez za Evropu

S obzirom na globalne izazove, Evropska unija bi trebalo da stvori potpuno novi savez, kaže Džudi Dempsi iz trusta mozgova Karnedži Evropa. Ideja o zajednici demokratija mogla bi da se oživi u većoj grupi, nekoj vrsti novog zapadnog saveza. Kao moguće partnere ona vidi Australiju, Kanadu, Japan, Novi Zeland, Južnu Koreju i neke afričke zemlje.

Umesto debatnog kluba, imao bi se novi politički savez, prožet trgovinskim sporazumima, vezanim za demokratske vrednosti i sa snažnim obavezama za zaštitu klime.

Takva nova alijansa trebalo bi da na dnevni red vrati i kontrolu oružja. Nakon kvazi kolapsa svih starih ugovora, sa Sjedinjenim Državama, Rusijom i drugima mora se pronaći put do konvencionalnog i nuklearnog razoružanja. Čak i ako Trampova administracija i Kremlj trenutno pokazuju malo interesovanja, ulog je previsok da bi se dozvolio nastavak pat-situacije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Pobuna je jezik onih koje niko ne sluša. Martin Luter King je još pre pola veka svojim prodornim glasom objasnio zbog čega crnci u SAD izlaze na ulice. Užasavajuće je koliko se od tada malo promenilo. I dalje hiljade ljudi demonstrira protiv rasizma i policijske bezobzirnosti. I dalje bez nade da će se nešto promeniti u njihovoj svakodnevici.

Oni i dalje skoro da ne učestvuju u američkom prosperitetu – manje zarađuju od belaca, skoro da i dalje nemaju šanse da napreduju, svoju decu moraju da šalju u loše škole, imaju kraći očekivani životni vek i brže završavaju u zatvoru u kojem duže i ostaju. Samo zato što nisu beli.

I nije onako kako to komentatori pišu, da crnci protestuju u desetinama američkih gradova zato što osećaju da su građani drugog reda. Oni ne osećaju, oni jesu građani drugog reda!

Bez funkcionalne kontrole lokalnih vlasti

Na papiru bi trebalo da su svi isti pred zakonom. Ali u stvarnosti, američki policajci prvenstveno zaustavljaju i kontrolišu građane na osnovu njihovog izgleda, iako ne postoji nikakva sumnja. Ako pak pri tom naprave brutalne greške, poput ubistva Džordža Flojda, često ih poriču. Pokušavaju da stvar zataškaju, najčešće u dosluhu sa lokalnim državnim tužilaštvom. To stvari čini još gorim.

U Sjedinjenim Državama nedostaje nezavisna, funkcionalna kontrola lokalnih vlasti. U policijskim kolima najčešće sede prekršioci zakona, koji se pretvaraju da su njegovi zaštitnici. Martin Luter King je govorio o većini Amerikanaca kada je rekao: „Onaj ko prihvata zlo bez protivljenja, u stvarnosti radi zajedno s njim“.

-pročitajte još: Smrt Džordža Flojda podseća nas i na rasizam u Evropi

Ali, zlu ne mora samo da se suprostavi. Ono mora da bude zaustavljeno. Prvi obojeni predsednik SAD, Barak Obama to je pokušao. Na kraju bezuspešno. Za njegovog mandata, jedan policajac u Fergusonu je sa osam hitaca ubio nenaoružanog Majkla Brauna, što je izazvalo proteste širom zemlje. U njegovom mandatu je i crni Njujorčanin, Erik Garner, dok ga je policajac davio izdahnuo sa rečima: „Ne mogu da dišem“. To su iste poslednje reči koje je u samrtnom ropcu izgovorio i Džordž Flojd dok mu je policajac kolenom pritiskao vrat na zemlju skoro devet minuta.

Nemoćni protiv svakodnevnog rasizma

Možda američki predsednici pod svojom komandom imaju najveću armiju na svetu, ali su nemoćni protiv svakodnevnog rasizma njihovih zemljaka. Naravno da bi trebalo da žigošu nepravdu i pokažu razumevanje za žrtve policijske bezobzirnosti – barem zbog toga da ne bi rasplamsavali dalji bes i emocije. Predsednik Tramp je, kao što se i očekivalo, i ovde zakazao. Pokazao je isto toliko empatije kao i meteorit koji pada pravo na cvetnu livadu. Predsednik u vidu ima samo svoj reizbor i veruje da vojničkim rečnikom dobija poene kod belih birača. Dovoljno loše za SAD je to što bi njegova kalkulacija mogla i da uspe.

Slučaj Džordža Flojda nije izolovan. Postoje hiljade sličnih. Predrasude protiv crnaca nećete naći samo kod policajaca, državnih tužilaca i sudija, već i kod nastavnika i poslodavaca. I upravo se radi o tom svakodnevnom rasizmu protiv kojeg su usmereni ovi protesti. Upravo zbog toga što je u pitanju svakodnevni rasizam, teško mu se suprotstaviti. Borci za ljudska prava već godinama se zalažu za bolju obuku policajaca u SAD. Već decenijama zahtevaju nezavisnu kontrolu rada policajaca i državnih tužilaca, i strože zakone. Malo toga se do sada dogodilo.

Ali, uz svo razumevanje za proteste, nasilje vodi u slepu ulicu. Njega ne može niko da brani i odobrava. Ono samo potvrđuje predrasude belaca. Šta onda preostaje? Martin Luter King se držao „bezgranične nade“, koju ne bismo smeli da izgubimo. To naravno i nije neka uteha za porodicu Džordža Flojda.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Tokom pandemije korona-virusa, nauka je dobila više pažnje javnosti. Pre toga je bilo nezamislivo da se veliki, vodeći mediji danima bave naučnom raspravom o nekoj studiji o virusima.

Istovremeno, nastaju i specijalne „teorije“ koje nemaju ništa zajedničko s naučnim empirizmom. Tako se recimo navodi da je novi virus proizvoljno stvoren ili da su ga namerno razvili ljudi. Istraživanje, sprovedeno sredinom maja u sklopu studije Univerziteta u Erfurtu i partnera, pokazalo je da jednoj od te dve tvrdnje veruje po 17 odsto ispitanika, dok deset procenata veruje čak u obe tvrdnje.

Postoje i druge tvrdnje, od koji se ljudima diže kosa na glavi: na primer da milijarder i filantrop Bil Gejts želi da ugradi ljudima mikročipove u sklopu obavezne vakcinacije kako bi mogao da ih kontroliše. Takve tvrdnje uglavnom se podvode pod „teorije zavere“, ali s jezičke tačke gledišta postoje prikladniji izrazi.

„Teorija zavere“

Da bi se opisao taj fenomen, nijedan termin na nemačkom jeziku nije toliko raširen kao „teorija zavere“. Ali, to je pogrešno: „Koncept teorije podrazumeva da postoji pretpostavka zasnovana na činjenicama“, kaže socijalna psihološkinja Pija Lamberti sa Univerziteta u Majncu. „Ako činjenice ne odgovaraju teoriji, teorija će u nekom trenutku morati da se prilagodi ili će biti odbačena. A to se ne događa s pričama o zaveri.“

Politički savetnik Johanes Hilje piše na Tviteru da termin „teorija“ ima gotovo „naučni prizvuk, kojim ne treba uzdizati tu gluposti“. Hilje strahuje da bi termin „teorija zavere“ mogao da dovede do toga da se oni koji ga šire osećaju kao zagovarači „kontranauke“.

„Mit o zaveri“

Pija Lamberti, koja se sa svojom beletrističkom knjigom na tu temu našla na raznim bestseler-listama, na svom jeziku pravi razliku između „mita o zaveri“ i „priča o zaveri“. „Priče o zaveri su konkretne priče, kad ljudi pretpostave da je 9. septembar došao ’iznutra’ (što bi značilo da su za napad odgovorni zaverenici iz krugova američke vlade, prim.red). Ili da je princeza Dajana još živa. S druge strane, ’mit o zaveri’ je više apstraktan pojam, nešto poput ’zavere Jevreja protiv celog sveta’. Taj motiv se može naći u konkretnim pričama o zaveri, a on se takođe društveno prilagođava, odnosno ažurira.“

Kao primer, Pija Lamberti navodi „priče o zaveri“ koje se odnose na mađarsko-američkog milijardera Džordža Soroša koje se baziraju na antisemitskim mitovima o navodnoj svetskoj zaveri Jevreja.

Zajedničko za ta dva termina jeste to da se često prenose i u skladu s tim neprekidno dopunjuju i menjaju.

-pročitajte još: Nadbiskupska „istina“ o koroni

„Ideologija zavere“

Neke „priče o zaveri“ toliko su kompleksne i složene da formiraju zatvoreni pogled na svet. Za njih je zato primereniji izraz „ideologija“. Tako se recimo na dobro posećenim internet-forumima u SAD širi tvrdnja da neka tajna organizacija drži na hiljade otete dece zarobljene u tamnicama, pijući njihovu krv kako bi ostali mladi. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp je za pristalice te „ideologije“ oslobodilac, dok se Trampov prethodnik Barak Obama i njegova izazivačica u izbornoj kampanji 2016. Hilari Klinton smatraju učesnicima u zaveri. Ta „ideologija“ svoje ime „Qanon“, dobila je od anonimnog navodnog službenika američke administracije sa bezbednosnim kodom „Q“.

Drugi primer za „ideologiju zavere“ jesu takozvani „građani Rajha“. Oni veruju da nemački Rajh i dalje postoji i da zato institucije SR Nemačke nemaju legitimitet. „Građani Rajha“ često zastupaju krajnje desničarske i ekstremističke pozicije, a postoji i izvesno preklapanje s tzv „Preperima“, onima koji se pripremaju za scenario rata i smaka sveta.

Na primeru „građana Rajha“ dobro se vidi koliko opasne mogu da budu „ideologije zavere“. Tako je u oktobru 2016. teško naoružani pripadnik te grupe ubio jednog policajca. I dok samoproglašeni „građani Rajha“, zajedno s drugim „pripovedačima zavera“, ekstremistima, ali i bezopasnim demonstrantima, protestuju u Nemačkoj protiv ograničenja uvedenih zbog korone, savezni ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer prvi je put zabranio jednu grupu „građana Rajha“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Džozefu Bajdenu je dosta. „Enough!“ – napisao je predsednički kandidat prošlog petka. Ta reč odjekuje poput udarca čekićem. Samo nekoliko sati pre toga, ponovo su jednog crnca policajci bele boje kože odveli u pritvor. Bio je to reporter CNN-a. Doduše, policija ga je ubrzo nakon toga ponovo pustila na slobodu. Uprkos tome, Bajden je tog jutra napisao: „Besan sam, i vi bi takođe trebalo da budete“.

SAD tonu u talas nasilja. Od Kalifornije do Njujorka, od Mineapolisa do obale Teksasa: neredi su proteklih dana izbili u više od 75 gradova. U Njujorku gore automobili, u Los Anđelesu se pljačka. „Ovo više nisu protesti“, kaže Erik Garseti, gradonačelnik Los Anđelesa. „Ovo je uništavanje.“

„Ne mogu da dišem“

Povod za sve to bila je nasilna smrt Džordža Flojda. Taj građanin crne boje kože ubijen je prošlog ponedeljka u policijskoj akciji u Mineapolisu. Bio je to tragični događaj, ali ne i usamljena pojava kada je reč rasističkom nasilju policije u SAD. Flojdove poslednje reči, „Ne mogu da dišem“, postale su parola demonstracija koje se održavaju širom zemlje, a kakve SAD decenijama nije videla. Tuga i ogorčenje ustupili su mesto besu i nasilju.

-pročitajte još: Bela Amerika mora da uvidi sistemski rasizam

Tragična Flojdova smrt dodatno podstiče suštinsku debatu u SAD: o socijalnoj podeljenosti te zemlje. Korona-kriza pri tome deluje kao akcelerator požara koji pokazuje nejednakost društva jasnije nego ikad pre. Onaj ko pre pandemije nije imao regularan posao, normalno zdravstveno osiguranje i ušteđevinu, nemilosrdno je izložen virusu. Natprosečno često to u SAD pogađa crnce i Latinoamerikance. I nije samo broj zaraženih i umrlih u tim grupacijama veći, obični radnici iz tih delova društva su prvi koji su izgubili posao. S druge strane, beloj srednjoj klasi je u navećem broju slučajeva omogućeno da radi od kuće, često uz punu platu.

Nema alternative

„Verujem da se zemlja suočava s najtežom krizom od Drugog svetskog rata“, smatra politikolog iz Bona, Kristijan Hake, stručnjak za SAD. Na jednoj strani je, kaže, vidljiva frustracija zbog rasizma koja je s Flojdovom smrću ponovo izbila i postala radikalnija, a s druge su ekonomski pad i unutrašnjepolitički problemi SAD. A tu su i posledice korone, koje sve više Amerikanaca dovode do očaja. „Flojdova smrt samo je iskra koja je zapalila čitavu zemlju“, kaže Hake.

Protesti, međutim, pokazuju još nešto: nisu samo crnci ti koji sada iskazuju svoju frustraciju. Dobrim delom su među demonstrantima i mladi belci, često dobro situirani, ali koji su u najmanju ruku isto tako frustrirani: frustrirani državom koja ne sprečava policijsko nasilje i rasizam, već ga omogućava, frustrirani državom kojoj je na čelu predsednik koji provocira, državom bez političke alternative, smatra nemački ekspert.

„Džo Bajden mi na televiziji deluje senilno, kao da je zaglavljen u sopstvenom podrumu. Skoro da imam osećaj da on više mentalno ne može da shvati šta se događa“, kaže Hake. „Nasuprot njemu je predsednik Tramp, koji krizu zaoštrava svojom ograničenošću. On nije predsednik koji ujedinjuje, već od početka svog mandata deli zemlju, laže i igra na najniže instinkte. Ubistvo i nemiri dodatno su ubrzali transformaciju – od američkog sna, do američke noćne more“, tvrdi Hake i veruje da: „Amerika samu sebe rastavlja“.

-pročitajte još: Smrt Džordža Flojda podseća nas i na rasizam u Evropi

Tramp nije predsednik svih Amerikanaca

Taj proključali bes Amerikanaca nije nov fenomen. To kaže čovek koji je godinama živeo u SAD, pa čak i učestvovao u predizbornoj kampanji Demokrata. Julijus van de Lar se 2007. i 2008. godine angažovao kao volonter u mobilizaciji glasača u ključnoj američkoj saveznoj državi Ohajo. I tada je, kaže, društvo bilo podeljeno. I tada se dskutoalo o policijskom nasilju i rasizmu. Ali diskriminacija crnaca nije bila u toj meri vidljiva kao danas. „Danas imamo pristup video-snimcima, a te scene ne ostavljaju meste za nekakve interpretacije“, kaže Van der Lar.

Predsedniku Trampu, međutim, sve to ide na ruku. On živi od toga što američke građane okreće jedne protiv drugih. „Tramp je prvi predsednik koji sebe vidi kao predsednika samo jedne strane“, kaže Van der Lar. Umesto da bude predsednik svih Amerikanaca – bez obzira da li su crni ili beli, siromašni ili bogati – on se brine pre svega za svoje najvećim delom bele birače koji bi trebalo da mu u novembru omoguće novi mandat.

Šansa za Trampa

Zbog toga što je zakazao u korona-krizi, izgubio je dosta poena. Kako bi skrenuo pažnju s toga, on sada ciljano manipuliše, tvrdi Van de Lar. Tramp polarizuje društvo kako bi mobilisao birače – to je njegova strategija, smatra Van de Lar.

„Bojim se da bi njegova strategija mogla da bude uspešna“, procenjuje politikolog Hake. Amerikanci se, kaže, u krizama tradicionalno okreću svom predsedniku. A Tramp pritom, kako navodi Hake, predstavlja mnogo toga arhetipsko američkog: materijalizam, sebičnost, bezobzirni osećaj slobode i belačku aroganciju. „Sve to u SAD nailazi na više odobravanja nego što mi u Evropi to obično mislimo. Strahujem da se brojni belci u svom rasizmu sada osećaju potvrđenim.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Šarene haljine, stare knjige, tone slatkiša... Ponuda na pijaci ispred gradske kapije u Sani u Jemenu je ogromna. Ljudi se provlače uskim ulicama, zastaju u neposrednoj blizini prodavaca i cenjkaju se s njima. Tu nije moguće zadržati fizičku distancu. Kvabus Saed Al Hukali jedan je od retkih koji nosi masku na licu. Da može, radije bi, kaže, ostao kod kuće.

„Naravno da se bojimo, ali moram da izađem napolje, u kupovinu. Bojim se, ali moram da kupim deci ono što treba. Nadamo se da svet vidi šta se dešava na ovim našim ulicama i da se i mi ovde bojimo tog smrtonosnog virusa.“

-pročitajte još: Rat, glad, kolera – a sada i korona

Situacija je katastrofalna i bez korone

Korona-virus je prvi put zabeležen u Jemenu početkom aprila. Otada raste zabrinutost. Šta ako broj zaraženih počne brzo da se povećava – i to u zemlji u kojoj se milioni ljudi i bez toga bore da prežive. Već pet godina tu se vodi rat između Hutijevaca, klana sa severa Jemena, i susedne Saudijske Arabije koja podržava prognanu, ali međunarodno priznatu vladu.

Tokom poslednjih nekoliko godina ubijeno je više od 100.000 ljudi. Deset miliona ljudi je ugroženo i preti im smrt od gladi. „Situacija je katastrofalna i bez korona-virusa“, kaže Aron Brent, direktor organizacije za pomoć „CARE“ koji je angažovan u Sani.

Jedino rešenje je – okončanje sukoba

„Često se teško probijamo do kriznih područja i ne možemo da distribuiramo vodu i hranu zbog neprekidnih borbi i vazdušnih napada. Pored toga, često imamo problema, jer su nam potrebne posebne dozvole za posetu zonama zahvaćenim ratom. Pristup nam uskraćuju iz različitih razloga i to su bili i ostali najveći izazovi i pre Kovida19“, kaže Brent.

On podseća da je sistem zdravstvene zaštite u izuzetno lošem stanju. Mnogi su bolesni ili ranjeni, ali ne mogu sebi da priušte ni medicinski tretman, niti lekove. Poneki nemaju čak ni novac da se prevezu do bolnice. Posebno je teško onima koji žive u zabačenim, planinskim predelima. Zdravstveni sistem u potpunosti je preopterećen, a mnogi objekti su oštećeni ili uništeni u ratu. Početkom godine, teško ranjeni su prebačeni do aerodroma u Sani, a onda avionima u Jordana ili Egipat na lečenje.

„Procenjujemo da je tokom rata oko 30.000 ljudi umrlo zato što nisu mogli da se leče u inostranstvu. A to se sada nastavlja, jer je zbog Kovida19 aerodrom ponovo zatvoren. Jedino rešenje je – okončanje sukoba. To je najvažnija stvar, osim novca koji nam je potreban da bismo zadovoljili osnovne potrebe ljudi, odnosno da bi mogli da prežive“, kaže Aron Brent.

Najveći donator – Saudijska Arabija

Ujedinjene nacije planiraju da prikupe oko dve i po milijarde dolara na virtuelnoj donatorskoj konferenciji. Cilj je da se tim novcem finansiraju važne misije pomoći u periodu od juna do decembra 2020. Nemačka najavljuje da će uložiti 200 miliona evra.

-pročitajte još: Nemačka i dalje prodaje oružje za rat u Jemenu

Po prvi put je Saudijska Arabija suorganizator. To kraljevstvo je poslednjih godina bilo glavni donator operacija UN u Jemenu. Saudijska Arabija će ove godine obezbediti pola milijarde dolara za programe i misije UN u Jemenu, najavio je saudijski ambasador u toj zemlji. On nije međutim otkrio koliko novca Saudijska Arabija godišnje potroši na rat u Jemenu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Smrt Džordža Flojda bila je povod da mi se više prijatelja i poznanika javi zbog rasistički motivisanog nasilja. Neki su mi opisivali kako su se osećali, drugi su pisali da su tu za mene. Ali jedna poruka se posebno istakla: „Da li si srećan što trenutno ne živiš u SAD“, pitao me jedan nemački prijatelj preko Vocepa. „Poslednja dešavanja su, nažalost, veoma tužna“, napisao je takođe.

Bio mi je potreban skoro čitav dan pre nego što sam mogao mu odgovorio. Za mene nije olakšanje to što živim u Nemačkoj, napisao sam. Potresen sam i frustriran. Godinama su muškarci i žene crne boje kože ubijani, čak i od strane policajaca, samo zato što su crni. Slučaj Džordža Flojda podseća nas da je rasistički motivisano nasilje ponekad smrtonosno.

Rasizam nije problem samo u SAD

Protesti u američkim gradovima, a sada i u nekim evropskim metropolama pokazuju razočarenje i očaj koji crnci osećaju zbog institucionalnog i strukturnog rasizma. Ne bi trebalo da se zavaravamo i da mislimo da je to samo problem SAD. Rasizam protiv crnaca u zapadnom svetu je sveprisutan.

-pročitajte još: Rasizam – nasleđe nacionalsocijalizma i kolonijalizma

U Londonu se protestovalo 2011. godine kada su policajaci upucali Marka Dagana, Britanca crne boje kože. U Francuskoj su započeli masovni protesti i neredi zbog toga što su dvojica tinejdžera poginula od strujnog udara, nakon što su pobegli od policije u trafostanicu. Treći mladić je preživeo, ali je zadobio teške povrede. Iste godine Ouri Džaloh iz Sijera Leonea izgoreo je zavezan za krevet u policijskoj ćeliji u Desauu, u nemačkoj pokrajini Saksoniji Anhalt.

Za neke Evropljane je možda jednostavno da gledaju sve ono što se događa u SAD i da tvrde da se tako nešto ovde ne dešava. Ali Evropljani crne boje kože taj luksuz sebi ne mogu da priušte. Za njih je rasizam u Evropi izrazito živ, uprkos činjenici da vesti o rasističkom nasilju policije ovde nema u toj meri u medijima. To je razlog zašto je smrt Džordža Flojda pokrenula tako široke proteste van SAD: tamošnja dešavanja otvaraju ovdašnje rane.

Posledice robovlasništva i kolonijalizma

U percepciji onoga šta znači biti crn zapadna društva se bitno ne razliku. Njihove predstave o tome najvećim delom određuju dva istorijska fenomena: robovlasništvo i kolonijalizam.

U knjizi „Afropejski – putovanje kroz crnu Evropu“, britanski autor Džonu Pits piše da transatlantska trgovina robljem igra ulogu u tome kako Zapad percipira etničke grupe. To, kako navodi, podstiče i podržava (iako često nesvesno) hijerarhije u zapadnim civilizacijama širom sveta. Nažalost, vesti u medijima i školski programi u obrazovnim institucijama malo pomažu u tome da se pogled na etičku pripadnost promeni.

U poruci mog prijatelja koji pita da li sam srećan što živim u Nemačkoj jasno se ignoriše svakodnevni rasizam u ovoj zemlji. Nemački Nacionalni akcioni plan borbe protiv rasizma je 2017. godine proglasio ljude crne boje kože za jednu od pet grupa koje se suočavaju s velikim rizikom da se suoče s rasizmom. Ali do usvajanja tog plana došlo tek nakon što je Komitet protiv rasne diskriminacije UN godinama vršio pritisak, jer se Berlin nije dovoljno odlučno borio protiv diskriminacije.

-pročitajte još: Bela Amerika mora da uvidi sistemski rasizam

Malo svesti o rasizmu u Evropi

Nemačka po tom pitanju nije usamljena u Evropi. Nedostatak javne svesti o rasizmu u svim zemljama tog kontinenta je frapantan. Pritom je teško steći jasnu sliku o tome koliko rasna diskriminacija utiče na ljude crne boje kože, jer se podaci o tome, izuzev u Velikoj Britaniji, ne prikupljaju.

S obzirom na proteste koji se sada događaju u SAD, nije ni vreme ni mesto za Evropljane da tvrde da je situacija kod njih bolja. Pogledajte samo Grčku i njen odnos prema izbeglicama. People of Color, pre svih crnci, često pate zbog odnosa vlasti i društva u celini prema njima. Upravo sada je Evropska mreža protiv rasizma saopštila da su etničke manjine tokom pandemije korone posebno pogođene zbog Racial Profiling i policijskog nasilja.

Smrt Džordža Flojda podseća nas na institucionalni i strukturni rasizam u Evropi, napisao je Aminata Ture, zvezda u usponu afričkog porekla na nemačkom političkom nebu u komentaru za onlajn-magazin Bento: „Jasno se mora reći koliko je drska izjava ’Budi srećan što si ovde, u SAD ubijaju crnce, a ovde ne’.“

To što mi ovde ne čitamo vesti o mrtvima ne znači da rasizam u Evropi nije problem. Nema nikakve trke ka dnu kada je reč o formama nepravde. Našu solidarnost najbolje možemo da pokažemo ako spomenemo Džordža Flojda i onda razgovaramo o rasističkim nepravdama i tome kako one opterećuju život ljudi u našem društvu – tako stvari možemo da promenimo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Život Dragana Vasiljkovića verovatno nikada nije bio monoton. Često je bio krvav. Srbin je kao tinejdžer napustio domovinu i emigrirao u Australiju. Tamo je napravio karijeru u vojsci, postao instruktor golfa, jedrio je preko okeana svojom jahtom, neko vreme proveo u Emiratima, Latinskoj Americi i Africi. Vasiljković kaže da je bio aktivan u bezbednosnom području na crnom kontinentu, što zvuči kao blagi opis njegovih aktivnosti kao plaćenika“ piše Tagesancajger.

„A onda je 1991. pred raspad multietničke Jugoslavije, na aerodrom u hrvatskom gradu Rijeci sleteo jednomotorni avion kojim je upravljao Dragan Vasiljković – požurio je iz SAD da pomogne pobunjenim Srbima da spreče hrvatsku nezavisnost. Otada se Vasiljković zvao Kapetan Dragan, postao je heroj kao iz stripa – i počinio ratne zločine. Žrtve su mu bili hrvatski civili i nemački novinar Egon Skotland, koji je izveštavao za ’Zidojče cajtung’. Zbog toga je hrvatski sud osudio Vasiljkovića na 15 godina zatvora. Ratni zločinac pušten je krajem marta i deportovan u Srbiju.“

„Sada je navalio da uđe u srpski parlament. Izbori će se održati 21. juna, a 65-godišnjak trenutno prikuplja potpise za svoju kandidaturu. Kao predstavnik naroda, hoće da se bori za prava uhapšenih Srba u Hrvatskoj, na Kosovu i u Crnoj Gori, rekao je Vasiljković. Pored toga, krajnje je vreme da vlasti puste ubice prozapadnog premijera Zorana Đinđića. Vasiljković ih je nazvao herojima. Srpski opozicioni političari osudili su izjave kao drske i nemoralne“, navodi se u tekstu koji potpisuje novinar Enver Robeli.

-pročitajte još: Srbija: Oštar start izborne kampanje – potencijal za nasilje

Šešelj – sveprisutan u medijima

„Vojislav Šešelj je takođe najavio svoju ponovnu kandidaturu. Velikosrpskog nacionalistu, poznatog na celom Balkanu, Haški tribunal je zbog zločina protiv čovečnosti 2018. osudio na deset godina zatvora. S obzirom na to da je kazna bila kraća od istražnog pritvora, Šešelj više nije morao da bude stavljen iza rešetaka i bio je u stanju da nastavi svoju političku karijeru u beogradskom parlamentu. Prema zakonu, poslanici gube mandat ako su osuđeni na više od šest meseci zatvora. Međutim, srpsko pravosuđe i vlada u slučaju Šešelja su zatvorili oči. Ratni zločinac i šef male Radikalne stranke sveprisutan je u medijima, može da negira genocid u Srebrenici i javno predstavlja svoje knjige sa vulgarnim naslovima i uvredljivom prozom. Šešelj je objavio preko 100 knjiga i kada se vratio iz Haga očigledno takođe pobedio rak debelog creva.“

„Svoju kandidaturu ovih dana priprema penzionisani general vojske Božidar Delić, Šešeljev partijski prijatelj. I Delić je do sada takođe bio u parlamentu, iako borci za ljudska prava u Srbiji nemaju sumnji da je počinio ratne zločine na Kosovu. Prema beogradskom Fondu za humanitarno pravo, tokom rata 1999. Delićeve jedinice ubile su 885 albanskih civila u osam sela na Kosovu. Uprkos snažnim dokazima, navodni masovni ubica ne mora da se boji optužbi srpskog pravosuđa.“

-pročitajte još: Zaboravljeni rat i „ugledni“ zločinci

„Zločince slave kao heroje“

Švajcarski list citira istraživačku platformu „Birn“, prema kojoj se za poslaničko mesto prijavljuju i „dva političara, za koja se tvrdi da su pretili i ucenjivali svedoke ratnih zločina. Njih poternicom traži naslednica organizacije sada raspuštenog tribunala UN za bivšu Jugoslaviju, ali Beograd odbija da ih izruči Hagu. Još dva kandidata za parlament povezana su sa ratnim zločinima u Bosni i na Kosovu.“

„I dok je pravosuđe neaktivno, zločince slave kao heroje“, piše Tagesnacajger. „Ministarstvo odbrane organizuje književne večeri ratnih zločinaca – jedan od njih je čak hvaljen kao uzor budućim srpskim oficirima, a jednom prilikom bio je gostujući predavač na vojnoj akademiji.“

„Sa Aleksandrom Vučićem na čelu države, u Srbiji odrasta generacija koja nema pojma o istoriji. Borci za ljudska prava, Evropska unija, a sada i članovi Predstavničkog doma SAD protestuju protiv istorijskog revizionizma. Njihove apele niko ne čuje“, zaključuje Enver Robeli za internacionalno izdanje švajcarskog „Tagesancajgera“.

Priredila Dijana Roščić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Žrtva nije imala nikakve šanse da umakne Štefanu E, osumnjičenom za ubistvo. Prema saznanjima Državnog tužilaštva Nemačke, „on se pod okriljem noći privukao kući dr Valtera Libkea, koji je u tom trenutku bio na terasi“. U optužnici podignutoj u aprilu 2020. dalje stoji: „Štefan E. se prišunjao do njega i iz neposredne blizine pucao mu u glavu revolverom marke Rossi“. Predsednik Okruga Kasel u pokrajini Hesen podlegao je zadobijenim ranama u ranim jutarnjim časovima.

Okolnosti tog čina podsećaju na smaknuće. I tako bi to trebalo i da se shvati. Taj 66-godišnji političar Hrišćansko-demokratske unije (CDU) bio je od 2015. omražena figura u radikalizovanim desničarskim krugovima – zbog toga što se zalagao za prijem izbeglica koje su u to vreme u velikom broju dolazile u Nemačku. Šta razlikuje Libkeovu smrt od drugih ubijenih žrtava desničarskih ekstremista i terorista? Prvo, meta je bio politički predstavnik države, pre toga su žrtve bili potražioci azila i migranti.

-pročitajte još: Novi teror zdesna

Valter Libke je ubijen tačno godinu dana po završetku spektakularnog krivičnog procesa protiv Nacionalsocijalističkog podzemlja (NSU). U julu 2018. na doživotnu robiju tada je osuđena Beate Čepe kojoj su dokazani posebno teški zločini: deset ubistava i dva bombaška napada planirali su i počinili Čepe i njena dvojica prijatelja istomišljenika, koji su 2011. pronađeni mrtvi – Uve Benhart i Uve Mundlos.

Okolnosti podsećaju na ubistva iz serije NSU

Presuda nije delovala zastrašujuće – naprotiv. I koliko god to neobično izgledalo, Valter Libke je izgubio život na isti način kao i žrtve NSU – devet muškaraca migrantskog porekla i jedna policajka Nemica. I policajka je smaknuta iz neposredne blizine. Ali dok žrtve NSU nisu mogle ni da pojme šta im se sprema, političar CDU je bio svestan da je na nišanu desničarske scene koja je spremna na sve.

Mejlovi sa pretnjama smrću bili su deo njegove svakodnevice, otkako se 2015. otvoreno stavio na stranu svoje partijske šefice i savezne kancelarke Angele Merkel. Okidač je bilo to što je u gradiću Lofeldenu na severu Hesena bilo planirano da se oganizuje smeštaj za izbeglice. Na jednoj skupštini građana Libke je branio projekat, a 14.000 građana slušali su ga sa skepsom ili su bili protiv toga.

Motiv: rasizam i mržnja prema strancima

Osumnjičeni Štefan E. je, prema sopstvenom priznanju, bio na toj žestokoj raspravi. Nedugo zatim nakon što je to potvrdio on je povukao priznanje da je počinio zločin. Tužilac je međutim siguran da je uhapšena prava osoba. On smatra da je odlučujući faktor da počini ubistvo bilo njegovo „rasističko, ksenofobično i nacionalističko ubeđenje“.

Pri tom je Štefanu E, smatra tužilac, bilo važno da „ubistvom javno da do znanja da ne prihvata ternutno državno uređenje“. Osumnjičeni ubica postigao je svoj cilj. Teza koja se u desnoekstremističkom miljeu stalno ponavlja – da reči moraju da slede i dela – za Valtera Libkea je imala smrtonosne posledice. Njegovo ime je navodno godinama bilo na tzv. „spisku neprijatelja“ koji je kružio tom scenom, isto kao i kada je reč o NSU-trojci onda kada su 1998. počeli da se kriju, kada su otišli u podzemlje.

Borba protiv starih i novih nacista sada je prioritet

Uprkos tome što su veoma rano imali o tome saznanja, političari i državne službe dugo su potcenjivali opasnost od desničarskog ekstremizma. To se promenilo tek nakon ubistva Valtera Libkea, ali i nakon napada na sinagogu u Haleu, u pokrajini Sakosniji Anhalt u oktobru prošle godine. Za kratko vreme, nemačka Savezna vlada predstavila je sveobuhvatni plan protiv desničarskog radikalizma.

Koliko je to bilo neophodno pokazala je i statisitka politički motivisanihi krivičnih dela koju je 27. maja objavila Savezna kriminalistička služba (BKA). Ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer (CSU) tom prilikom je koristio termin „dugačak krvavi trag“ desničarskih ekstremista.

U to spada ne manje bitan atentat iz Hanaua 19. februara 2020, kada je ubijeno deset osoba. Mesec dana kasnije, vlada Nemačke formirala je odbor za suzbijanje desničarskog ekstremizma i rasizma. Tom telu, na čijem je čelu ministar Zehofer, pripadaju i ministarstva spoljnih poslova, pravosuđa, porodice i obrazovanja. Već i to što je sastav na tako visokom nivou pokazuje da je borba protiv starih i novih nacista, nakon dugog oklevanja, sada postala prioritet.

Najavljuju se nove mere

Nešto pre godišnjice Libkeovog ubistva, Odbor se 20. maja sastao po prvi put. Nakon toga je portparol Angele Merkel izjavio: Cilj je „da se od jeseni, pored već preduzetih mera, razviju i dodatne mere za suzbijanje desničarskog ekstremizma i rasizma“.

Organizacije koje se već duže vremena bore protiv desničarskog nasilja pohvalile su najnovije incijative vlade u Berlinu. Timo Rajnfrank iz Fondacije Amadeu Antonio, nazvanoj po jednoj žrtvi rasizma, takođe zahteva da se u rad vladinog odbora uključe i oni koji trpe nasilje zbog mržnje, kao i civilno društvo i nauka.

Osim toga, Rajnfrank se zalaže za jasne ciljeve: u narednih pet godina prepoloviti politički motivisana krivična dela desničara. U upravo predstavljenom izveštaju, od 41.000 slučajeva, 22.000 su krivična dela desničarskih ekstremista.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW: Predrasude prema Sintima i Romima rasprostranjene su širom Evrope. Nemačka nije izuzetak. Vi ste više puta napadali te predrasude i upozoravali na porast rasizma, naročito u trenutnoj korona-krizi. Da li su Sinti i Romi sada još više stigmatizovani i marginalizovani?

Romani Roze: Posebno nas zabrinjava razvoj u istočnoj Evropi, jer desničarski ekstremisti i njihovi ideolozi sve više podstiču predrasude prema toj manjini i tako je dodatno stigmatizuju i marginalizuju. A to je posebno opasno u doba krize. Postoje predrasude da Romi prenose zaraze, da su Romi potencijalna opasnost.

Kad izbiju epidemije ljudi često traže krivce: u istočnoj i jugoistočnoj Evropi – u Rumuniji, Bugarskoj, na zapadnom Balkanu, ali i u Mađarskoj ili Slovačkoj – često su Romi ti koji se smatraju odgovornim za pojavu nove bolesti Kovid-19. Da li nešto slično postoji u Nemačkoj?

Naravno, u Nemačkoj postoji porast rasizma. Ali zbog medija ovde imamo osetljivu javnost. I demokratska politika je svesna svoje odgovornosti, pa onda u skladu s tim i postupa. Naravno, i ovde je bilo incidenata. Ako sebi mogu da dozvolim da kažem, Sinti i Romi – baš kao i Jevreji – zbog svoje 600-700-godišnje istorije oduvek su proglašavani krivcima, odgovornim za sve probleme s kojima se suočava društvo. U dugoj istoriji ove naše manjine, taj oblik stigmatizacije često je dovodio do izolacije, marginalizacije.

Moramo konačno da počnemo da obraćamo pažnju na dve stvari. Prvo, u Evropi imamo istoriju 600-700 godina. Građani smo zemalja u kojima smo vekovima živeli. Drugo, zbog tih kroz istoriju duboko utemeljenih predrasuda, konačno moramo prepoznati anticiganizam. Moramo se s tim suočiti društveno i naučno, kako bismo na taj fenomen mogli da odgovorimo odgovorno.

Vratimo se centralnoj i jugoistočnoj Evropi. U regionima mnogi Romi žive u bedi i često bez mogućnosti za jednostavne higijenske mere. Pored toga, zbog restrikcija uvedenih zbog korone, mnogi Romi više nisu bili u mogućnosti da obavljaju svoje prethodne aktivnosti kao što su skupljanje otpada, flaša i plastike ili ulične trgovine. Kako se može pomoći toj socijalno ekstremno ugroženoj grupi?

Pre svega, treba razlikovati: postoje takozvana siromašna geta, bez ikakve infrastrukture. Za to je odgovorna država. Ali takođe bih želeo da se suprotstavim još jednoj lažnoj slici – treba reći da kod manjina nema povećanog broja slučajeva korone. Romima su radne strukture, naravno, već zbog nedostatka infrastrukture, mnogo teže nego za ostatak stanovništva. Tamo je povećana nezaposlenost i ljudi moraju da preživljavaju, poljoprivredom, ako je imaju, ili da sakupljaju flaše. To takođe imamo ovde u Nemačkoj. To rade penzioneri jer od penzije ne mogu da prežive.

Međutim, postoji mnogo Roma koji rade u svojim profesijama, koji ne žive u tim siromašnim getima i time nisu izloženi stigmatizaciji. I koji ne dozvoljavaju da ih spolja vide kao pripadnike manjine.

Loša situacija Roma u jugoistočnoj Evropi poznata je i pre izbijanja korone. Bilo je više nacionalnih i evropskih inicijativa i projekata, dosta se razgovaralo o inkluziji, o integraciji Roma, neke stvari su sprovedene. Ipak, u mnogim regionima se ništa nije uradilo, situacija mnogih ljudi ostaje teška. Siromašna naselja u jugoistočnoj Evropi ne mogu se prevideti. Da li je Evropi potrebna nova zajednička strategija za Rome? Da li se Centralni savet nemačkih Sintija i Roma ovde može više uključiti – možda i u vezi s nemačkim predsedavanjem Savetu EU koje počinje 1. jula? Možda bi to bio način da se političarima ponovo skrene pažnja na ovu problematiku.

Upravo to vidimo kao naš zadatak. Razgovaramo sa Saveznom vladom i Saveznim ministarstvom spoljnih poslova Nemačke. Želimo da Savezna vlada ovde pošalje signale, kao zemlja koja je od 1933. do 1945. bila primer nečovečnosti prema našoj manjini. Savezna Republika Nemačka je uzor za Evropu kada se radi o situaciji naše manjine. Potrebna nam je strategija za Rome i potrebna nam je veća medijska pažnja u njihovim matičnim zemljama.

Znamo da u različitim zemljama postoji korupcija, da se traže sredstva za poboljšanje infrastrukture, izgradnju stambenih objekata, itd. Međutim, novac retko stiže do Roma. U različitim zemljama postoje prvi znakovi preokreta, ali mislim da to nije dovoljno. Potrebna nam je strategija, potreban nam je koncept i Savezna Republika Nemačka bi tu trebalo da dâ signal. Naravno, da su odgovorne i nadležne dotične zemlje.

A kako Centralni savet Roma Nemačke konkretno može pomoći Romima u srednjoj i jugoistočnoj Evropi da pronađu izlaz iz ove korona-krize?

Mislim da je ključno da su Romi svesni da su građani te zemlje u kojoj žive vekovima. Zemlje istočne Evrope pridružile su se našem sistemu vrednosti u zapadnoj Evropi – to uključuje slobodu štampe, slobodu pojedinca, demokratska prava, vladavinu zakona. Romi imaju pravo da država i društvo ta prava sprovedu i za njih.

A ono što mi možemo, jeste da pružimo podršku Romima u njihovim naporima za građanska prava u njihovim matičnim zemljama. Imali smo dobra iskustva ovde u zapadnoj Evropi, u Nemačkoj. Centralni savet nemačkih Sintija i Roma i Dokumentacioni centar, mnoge regionalne i pokrajinske političke organizacije, postale su ravnopravni partneri u dijalogu s nemačkom politikom. Postignuto je mnogo toga što pre četrdeset godina nismo mogli ni da zamislimo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Nismo nešto posebno napredovali“, izjavio je glavni pregovarač Evropske unije Mišel Barnije za list „Sandej tajms“ prošlog vikenda. To diplomatska formulacija u stvari znači: zaglavili smo se. Poslednja planirana runda razgovora o trgovinskom sporazumu između dveju strana započela je u ponedeljak (1.6), ali niko ne očekuje iznenadni uspeh. Baš kao što je to bilo i sa izlaskom, tako je i s pregovorima nakon toga – obe strane krivicu prebacuju na onu drugu, a postići sporazum trenutno izgleda nemoguće.

Sredinom maja obe strane su otvoreno iskazale svoju frustraciju. Barnije je upozorio da je potrebno postići pravi napredak u poslednjem krugu, jer u protivnom neće ništa biti od dogovora do samita EU koji je planiran za kraj juna. Tada bi moralo da se odluči da li uopšte vredi da se nastavlja sa pregovorima. Nekoliko meseci nakon letnje pauze nije dovoljno za sastavljanje tako složenog ugovora.

Britanski pregovarač Dejvid Frost napisao je tada prilično šturo pismo Barnijeu: EU bi trebalo dobro da promisli o tome da li će Britaniji da ponudi trgovinski ugovor tako „lošeg kvaliteta“. „Bilo koja demokratska zemlja“ bi ga odbacila, napisao je između ostalog Frost u pismu i dodao da bi Evropljani trebalo da budu ljubazni i promene svoj pregovarački mandat. Diplomate iz EU, s druge strane, tvrde da se trenutno ništa ne menja, te da je mandat i dalje u rukama Barnijea.

-pročitajte još: DW-dosije o Bregzitu: Rastanak

Pregovori trpe zbog toga što se odvijaju gotovo isključivo preko interneta, odnosno video-konferencija, a pored toga, vlade su zabrinute i zbog korona-krize. Raskorak između dveju strana i dalje je veliki. I još: pregovori o Bregzitu stalno se svode na pitanje ko će prvi da se pomeri sa pozicije u kojoj se ukopao?

Džonson ne želi produžetak pregovora

Ne želimo više nikakve produžetke – Dejvid Frost je to izjavio, glavni zagovarač Bregzita Majkl Gouv potvrdio, a premijer Boris Džonson u to se zaklinje. S druge strane, većina stanovništva Britanije se, prema istraživanjima, zalaže upravo za produšetke – iako u Dauning stritu to ne žele da čuju. I većina ekonomista upozorava da bi bilo suludo već postojeću ekonomsku krizu zbog korona-virusa opteretiti novim carinama i kontrolama u trgovini sa EU. Ipak, čini se da Vlada želi da svoju zemlju baci s litice Bregzita nakon 31. decembra, odnosno okončanja prelaznog perioda.

Do sada se smatralo da će Džonson ponovo igrati na sreću do poslednjeg trenutka, ali da će onda da zatraži produžetak. Sada, međutim, stručnjak Piter Kelner, bivši šef odeljenja za istraživanje javnog mnjenja na britanskom institutu „YouGov“, veruje da je premijer u proteklih nekoliko nedelja prokockao svoj politički kapital, uglavnom zbog koronske afere sa svojim savetnikom Dominikom Kamingsom: „Boris Džonson se srušio, sam je pao sa stene. Njegov položaj je politički dosta oslabio. Čak i ako bi želeo produžetak, ne bi više mogao da ga sprovede.“

Manjina tvrdih zagovarača Bregzita među Dononsonovim torijevcima sada igra važniju ulogu, a mnogi poslanici te stranke pretpostavljaju da do kraja godine sporazuma neće biti. „Oni znaju da će izlaz iz prelaznog perioda imati ekonomske posledice, ali veruju da će sve to biti stavljeno pod tepih zbog korone.“ Osim toga, konzervativci polažu velike nade u trgovinski sporazum sa SAD. Kelner tu, međutim, nije optimista: „Mislim da su šanse za to veoma male.“

U čemu su razlike?

Pre svega se radi o fer konkurenciji, „level playing field“, a koja je obezbeđena potpisivanjem političke deklaracije prilikom Bregzita. „Izgleda da EU želi Britance za to da uhvati“, procenjuje Kelner. Boris Džonson je smatrao da je ta klauzula besmislena i verovao je da može da je protumači kako želi.

Ali to je sada centralni zahtev Brisela: Velika Britanija mora da prizna najvažnija pravila vezana za tržište rada, zaštitu životne sredine i državnu pomoć EU kako bi dobila pristup unutrašnjem tržištu EU. Razlog za to je veličina i geografska blizina Ujedinjenog Kraljevstva, s Britancima se ne želi „konkurencija naniže“.

„Mi smo suverena zemlja“, kaže pregovarač Dejvid Frost. On ne želi da dozvoli da Evropljani diktiraju pravila. U principu, Frost se zalaže za jednostavan trgovinski sporazum, onakav kakav je Unija zaključila sa Kanadom ili Japanom. Zašto Britanci ne bi imali ono što su dobili drugi?

-pročitajte još: Oni odlaze jer su tako „British“

Bitno drugačiji stavovi

„Nije pametno sada galamiti. To nikada nije bila dobra strategija u odnosima sa EU“, kaže trgovinski stručnjak Sem Lou Centra za evropske reforme“. Evropska unija je od početka jasno stavila do znanja da će trgovinski sporazum povezati s načelom „level playing field“, tako da je vlada u Londonu unapred znala šta može da očekuje.

Lou takođe smatra da su pregovori u zastoju zato što postoji suštinsko političko neslaganje koje pregovarači Barnije i Frost nisu mogli sami da reše. „Jedan priča jedno, drugi drugo, a obojica čekaju da Boris Džonson porazgovara s liderima EU o tome da li žele sporazum ili ne. A to će se dogoditi tek kasnije ove godine.“

Za sada ne deluje kao da neka strana prbiližava stavove onoj drugoj. Javnost i dalje ima priliku da posmatra igru u kojoj protivnici jure jedni prema drugima. Poslednji put je direktan sudar izbegnut u zadnji čas. Da li će se to ponovo desiti – niko ne zna.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Ovde ima 40 stepeni, pomerimo se malo u hlad.“ Simon i Ane-Silje sa svoja dva sina od 6 i 12 godina od sredine marta žive u oazi palmi pored Tafraoute, mestašca na jugoistoku Maroka. Tamo je parkiran njihov kombi za kampovanje. Sada su tamo sami. Do pre nekoliko dana u senci palmi bilo još desetak takvih vozila. Ali svi drugi su otišli. Nemačka ambasada organizoala je trajekte za Đenovu ili Malagu. Simon i Ane-Silje odlučili su da ostanu.

„Ne žuri nam se, verovatno ćemo pričekati da se granice ponovo otvore. Karte za trajekte koje je organizovala ambasada su preskupe. Kad smo dolazili, platili smo kartu 100 evra, a sad sam čuo da su karte i do 1.500 evra“, kaže Simon. Cena varira u zavisnosti od toga da li ambasada uspeva da organizuje trajekt koji već prevozi neku robu ili je brod prazan. Simon und Ane-Silja čekaju na prevoz koji su u stanju da plate.

Porodica se u međuvremenu snašla. Lokalno stanovništvo ih snabdeva vodom, donose im hranu, pa čak i sveske za školu. U mestu postoji čak i jedna picerija. „Ne možemo da se požalimo, dobro nam je“,kaže Simon.

Od turista do stalnih kampera

U Maroku trenutno oko 4.000 turista iz Evrope čeka na povratak kući. Većina ih je tu u svojim kamp-vozilima. Putovanje kroz zemlju je zabranjeno, a avionskih i brodskih linija nema već nedeljama. Vanredno stanje je produženo do 10. juna.

Zimi je Maroko omiljeni cilj evropskih turista – u velikoj meri baš kampera. Ima posebno mnogo Nemaca - oni vole da zimske mesece provedu pod marokanskim suncem. Ali ove godine je, zbog korone, ta sunčana zemlja za mnoge postala zamka.

U Maroku je 20. marta proglašeno vanredno stanje. Granice su takoreći preko noći – zatvorene. Ostaviti vozilo tu i vratiti se nekim avionom koji je organizovala ambasada – to za većinu nije bila opcija. I tako su ostali. Poput Simona i Ane-Silje, oni sada žive u uslovima vanrednog stanja. To pre svega podrazumeva zabranu kretanja. Kada Simon želi da ode u selo koje je udaljeno dva kilometra, za to mu je potrebna posebna dozvola seoskog starešine. Vožnja putevima je zabranjena.

Nemačka ambasada u Rabatu pomaže koliko može. Od sredine marta 5.000 Nemaca prevezeno je u domovinu. Mada je zvanična akcija povratka turista okončana, ambasada se i dalje trudi da pomogne onima koji su preostali. Tokom maja su dva broda isplovila za Nemačku, a organizovana su i četiri leta. „Još ne znamo koliko tačno još ima nemačkih građana u zemlji, jer ne postoji obavezno registrovanje. Ali mi se i dalje trudimo“, kažu u Ministarstvu spoljnih poslova.

Maroko na ivici ambisa

Za Maroko je pandemija korone prava katastrofa. Ekonomska šteta je ogromna. Pola miliona ljudi živi direktno od turizma, i oni trenutno ne zarađuju gotovo ništa. Od ukupno 4.000 zvanično prijavljenih hotela, kampova ili manjih prenočišta, početkom maja je bilo otvoreno samo 520. Turizam je za Maroko druga najvažnija privredna grana – on pokriva oko 11 odsto ukupnog državnog budžeta. Svake godine zemlju poseti oko 11 miliona turista, od toga 80 odsto iz Evrope.

Murijel Brunsvig obožava Maroko i veoma je zabrinuta. Ta Nemica već 20 godina ima turističku agenciju za putovanja po Maroku, a o toj zemlji je objavila i više turističkih vodiča. „Na sreću postoji državni program pomoći, ali to na kraju neće biti dovoljno za sve. Većina ljudi ovde živi od danas na sutra, nemaju neke rezerve. Ja doduše trenutno ne mogu da zamislim kako bi strogi higijanski kriterijumi tu mogli da se primene, ali ako se turizam uskoro ne pokrene, mnogi u zemlji to neće preživeti.“

Brunsvigova se nada da će se pronaći neko rešenje. Ona sama pomaže koliko može i ne traži da joj njeni partneri u Maroku vrate novac koji im je već uplatila za ture koje sada ne mogu da se realizuju. „Njima je mnogo gore nego meni. Oni nemaju ušteđevinu, a moraju da hrane velike porodice.“ Svi se nadaju da će se turisti uskoro vratiti, ali kada će to biti, to za sada niko ne može da prognozira.

I mada im osnovne stvari ne nedostaju, Simon i Ane-Silja planiraju uskoro da ipak krenu na put. U međuvremenu su dobili dozvolu marokanskih vlasti da napuste kamp i krenu putem ka severu, u pravcu Tangera. Tamo postoje trajekti do španskog kopna. Do tamo ima 900 kilometara. To je poslednja prilika da još malo vide Maroko, pre nego što ih brod preveze ponovo u Evropu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Rat u Srbiji – jeste se desilo“, moto je serije tekstova na sajtu ratusrbiji.rs koji je dostupan od ovog ponedeljka. Poduhvat Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji je podržalo nemačko Ministarstvo spoljnih poslova.

To je prvi pokušaj da se, na osnovu presuda domaćih i međunarodnih sudova, svedočenja, istraživanja novinara i nevladinih organizacija, predstave činjenice koje ukazuju na to da se rat dešavao i na teritoriji Srbije, kao i da je ona učestvovala u ratnim sukobima, a neretko i u ratnim zločinima u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu.

Inicijativa posebnu pažnju poklanja sudskim epilozima teških kršenja ljudskih prava tokom devedesetih godina u Srbiji. Ova organizacija podseća na odgovorne, među kojima su neki i danas na važnim funkcijama u državi.

Masovne grobnice

Podseća se da su Albanci ubijeni u zločinima srpskih snaga za vreme sukoba na Kosovu najpre sahranjivani u blizini mesta gde su ubijeni, i da je potom, uoči ulaska snaga NATO na Kosovo, više od 900 tela premeštano u masovne grobnice u centralnoj Srbiji. Ova organizacija podseća da je 1999. godine pronađena hladnjača u Dunavu, u kojoj su bili leševi oko 80 albanskih civila.

Navodi se podatak da je 1999. Slobodan Milošević naredio tadašnjem ministru policije, Vlajku Stojiljkoviću, da ukloni dokaze o ubistvima albanskih civila. On je za to zadužio Vlastimira Đorđevića, tadašnjeg načelnika Resora javne bezbednosti, koji je kasnije pred Haškim tribunalom osuđen na 18 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti – između ostalog i prebacivanja leševa albanskih civila.

Za skrivanje dokaza o ubistvima kosovskih Albanaca nikada nije procesuiran Goran Radosavljević Guri, nekada nadležan za Nastavni centar u Petrovom Selu, gde su otkrivene dve masovne grobnice. Inicijativa mladih skreće pažnju da je Radosavljević danas član Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke.

Za zločine je znao i nekadašnji pomoćnik ministra policije Obrad Stevanović, koji je 1999. godine na sastanku državnog vrha zapisao: „Nema leša – nema zločina.“ Ni on za to nikada nije odgovarao, a danas je profesor na Kriminalističko-policijskom univerzitetu u Beogradu.

Logori za Hrvate i Bošnjake

U logore za Hrvate je posle pada Vukovara doveden veliki broj zarobljenika, a među zatočenicima su bili i Hrvati iz Vojvodine. Logori su se nalazili u okolini Zrenjanina, u Nišu, Beogradu i Sremskoj Mitrovici, a odluku o njihovom osnivanju potpisao je general JNA Veljko Kadijević.

„Pri dolasku u logore, zatočenici su prolazili kroz špalir vojnika, odnosno između dva reda vojnika okrenutih jednih naspram drugih, koji bi ih tukli rukama, nogama, ali i pendrecima“, piše Inicijativa.

O tome je pred Haškim tribunalom na suđenju Goranu Hadžiću svedočio Mladen Lončar, bivši logoraš, koji je rekao da u logoru u Begejcima ni silovanja nisu bila retkost. U logoru u Sremskoj Mitrovici ubijeno je sedam, u Nišu jedna, a u Begejcima i Stajićevu pet osoba.

Pred Haškim tribunalom su za zločine u logorima optuženi i Slobodan Milošević i Goran Hadžić, a pred Višim sudom u Beogradu je zbog nasilja nad logorašima u Sremskoj Mitrovici na godinu dana i po dana osuđen jedan od čuvara, Marko Crevar.

Kada je posle pada Srebrenice, između 31. jula i 25. oktobra 1995, u Srbiju sa područja Žepe prešlo oko 800 Bošnjaka, dočekali su ih granični bataljoni Vojske Jugoslavije i pripadnici Posebne jedinice policije, koji su ih odveli u logore Šljivovica i Mitrovo Polje.

Zatočenici su bili prebijeni, držani u nehigijenskim uslovima, izgladnjivani i psihički maltretirani. Za zatvaranje i torturu Bošnjaka niko nije procesuiran, a glavni islednici u tim logorima, Radisav Ojdanić i Vladimir Milićević, danas su u penziji.

Prva i jedina presuda kojom se potvrđuje da su logori za Bošnjake postojali u Srbiji doneta je 2013. godine kada je Mujo Vatreš, koji je u tim logorima u proveo šest meseci i izgubio oko 50 kilograma, dobio novčanu nadoknadu od 500.000 dinara.

Prisilne mobilizacije

Građane u Srbiji su između 1993. i 1995. godine prisilno mobilisale Vojska Jugoslavije i policija Srbije. Na udaru su posebno bile izbeglice iz Hrvatske i BiH, pa je u junu 1995. godine između dve i četiri hiljade osoba odvedeno najpre u policijske stanice, potom u sabirne centre, a zatim na ratišta u BiH i Hrvatskoj.

Jedan od najozloglašenijih kampova za prisilno mobilisanje bio je Nastavni centar Srpske dobrovoljačke garde (SDG) u Erdutu, pod komandom Željka Ražnatovića Arkana. MUP Srbije je SDG-u predao 5.000 izbeglica, koje su bile izložene poniženjima, psihičkom i fizičkom maltretiranju.

„Odgovornost Srbije nesumnjivo je utvrđena u postupcima naknade štete prisilno mobilisanih“, navodi Inicijativa. Podseća da Arkan nije odgovarao za to krivično delo, ali da je pred Haškim tribunalom optužen za ratni zločin u Sanskom mostu.

Inicijativa ukazuje da je u sprezi sa JNA neretko delovalo više od 50 paravojnih jedinica, kao što su Arkanova Srpska dobrovoljačka garda, Škorpioni i Knindže, koje su počinile ratne zločine. Tako je u aprilu 1992. godine JNA najpre opkolila Bijeljinu, a potom su, dok su srpske snage preuzimale vlast, pripadnici srpskih paravojnih snaga u tom gradu ubili najmanje 48 civila.

Pripadnici paravojnih jedinica su zbog ratnih zločina procesuirani pred sudovima u Beogradu, a vođa Knindži, Dragan Vasiljković poznatiji kao Kapetan Dragan, koji je u Hrvatskoj osuđen na 13 godina zatvora, odslužio je kaznu i namerava da se kandiduje na predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji.

Progon Hrvata i Bošnjaka

Pošto je u maju 1992. godine u Hrtkovcima Vojislav Šešelj rekao da u Srbiji nema mesta za Hrvate, iz Vojvodine je otišlo oko 10.000 Hrvata. Tokom 1992. godine ubijeno je sedam građana hrvatske nacionalnosti, a sudski epilog imalo je samo ubistvo Mijata Štefanca.

Pritisci na Hrvate pojačali su se u Zemunu nakon dolaska Srpske radikalne stranke u lokalnu vast, a u julu 1997. godine se u stan porodice Barbalić uselila Ljiljana Mihajlović. Posle nekoliko sudskih postupaka, 2013. godine doneta je presuda da Barbalići ne polažu pravo na stan. Oni danas žive u Hrvatskoj, a Ljiljana Mihajlović je poslanica Srpske radikalne stranke i zamenica predsednika skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava.

U skupštini Srbije sedi i Vojislav Šešelj, iako je pred Haškim tribunalom osuđen na deset godina zatvora zbog progona Hrvata u Vojvodini. Milan Bačević, koji se takođe zalagao za iseljavanje Hrvata, danas je ambasador u Kini i član Predsedništva Srpske napredne stranke.

Teror nad Bošnjacima u Sandžaku počeo je 1992. godine. Najbrutalniji zločin počinili su pripadnici grupe Osvetnici, predvođeni Milanom Lukićem, koji su u mestu Mioče u BiH iz autobusa iz Srbije izveli 17 putnika, ubili ih i bacili u Drinu.

Za taj zločin su pred sudom u Beogradu osuđene četiri osobe na kazne zatvora od 20 i 15 godina. Osvetnici su u februaru 1993. iz voza na liniji Beograd-Bar izveli 18 Bošnjaka, brutalno ih prebili i potom ubili, a suđenje za taj zločin počelo je u Beogradu prošle godine.

„U periodu opšte glorifikacije osuđenih ratnih zločinaca u Srbiji, ovo je pokušaj da razbijemo mit o tome da se u Srbiji nije dešavao rat, i da država Srbija nije učestvovala u ratnom raspadu druge Jugoslavije“, navodi Inicijativa mladih za ljudska prava.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Andrija Petković (18) je zvanično najbolji mladi sportista grada Niša, i to već drugi put. Već jedanaest godina se bavi plivanjem, ima preko 500 medalja. Zbog epidemije i uvedenih mera, Andrija je poslednja tri meseca nasukan na suvom.

„Jako je teško, plivanje je specifičan sport. Kada nisam tri dana u vodi, već gubim osećaj i kratim zaveslaj. Sada oko tri meseca nisam u vodi, to će mi predstavljati veliki problem. Biće mi teško da se vratim u formu, a kamoli da popravim rezultate“, kaže Andrija.

U poslednje vreme, umesto četiri sata u vodi i više od sat vremena u teretani, sada vežba tridesetak minuta dnevno napolju. „Radio sam sklekove, trbušnjake, ali to ne može da se poredi ni sa teretanom, a kamoli sa plivanjem, ali bolje išta nego ništa dok traje korona.“

Andriji je zbog korone na čekanju i puna stipendija za studije političkih nauka u Teksasu. Još ne zna da li će pakovati kofere u avgustu ili tek u decembru.

Plivači na suvom

Niški plivački klub „Sveti Nikola“ ima pedesetak takmičara, ali i veliki broj rekreativaca i polaznika škole plivanja. Kako se sportski klubovi u dobroj meri oslanjaju na članarine, ovaj klub je tokom vanrednog stanja morao da bude kreativan.

„Našli smo kompromis u situaciji kada svi moraju da ostanu kod kuće: treneri su slali treninge, a naši plivači su trenerima slali video-materijale svog treninga“, priča nam trener Dimitrije Didić.

„Sada kada smo dobili dozvolu da krenemo sa treninzima na otvorenom, tu su treninzi na suvom, ali ništa ne može da nadomesti boravak u vodi i biće naporno za nastavak sezone. Posle ovolike pauze trebaće bar pet ili šest nedelja da se plivači vrate na nivo“, dodaje Didić.

U Nišu postoji 215 sportskih klubova. Branislav Kačar, gradski većnik zadužen za sport, smatra da finansijska situacija nije alarmantna.

„Ove godine je za sport opredeljeno 430 miliona dinara. Prethodnih godina bilo je znatno manje. Što se tiče novonastale situacije, Grad neće smanjivati budžet, svima će biti isplaćeno sve kako je i planirano, do kraja godine“, kaže Kačar.

Sličan odgovor stigao je i iz Ministarstva omladine i sporta kod kojeg mogu da apliciraju sportski savezi. Ove godine za njih je opredeljeno nešto manje od dve milijarde dinara.

Udaranje samo u vreću

Bokserski savez je uz pomoć tog novca u 72 grada Srbije pokrenuo besplatnu olimpijsku školu sa ciljem da se sport omasovi. Zato na članarinu uopšte ne računa bokserski klub Naisus, koji ima pedeset članova.

Novac nije problem, ali tokom epidemije su izgubili mnogo u trenažnom procesu, kaže trener ovog kluba Slobodan Kostić.

„Trenirali smo napolju, ponekad i u tri grupe, to oduzima vreme i naporno je. Pa kad nam je dozvoljeno da se vratimo u salu, mora da se ispoštuje odstojanje tako da na deset kvadrata trenira po jedan čovek – ispada da nam treba hala od hiljadu kvadrata za sve“, priča Kostić.

„Baš je bilo nezgodno, ne smeju da sparinguju, ne smeju rukavice, ne smem ni fokusere da im držim, a ovo je kontaktni sport“, kaže Kostić. A za nešto više od mesec dana bi trebalo da se nastavi prva liga i niški bokseri će ukrstiti rukavice protiv Metalca iz Valjeva.

Trenažni proces je bio problem i strelcima iz streljačkog kluba „Niš 1881“ koji vodi nekadašnja olimpijka i reprezentativka Lidija Mihajlović. Zato je takozvane SCAT trenažere za vežbanje pucanja ovaj klub dao na kućnu upotrebu onima koji se spremaju za takmičenja koja dolaze.

„Mi smo konačno ušli u novi prostor koji je napravljen samo za nas, ali zvanično nam nije predat na korišćenje. Pošto sad imamo 47 mesta za pucanje, planirali smo da maksimalno oživimo ovaj prostor, da dovedemo puno ljudi koji će dolaziti ovde rekreativno. Planirali smo čitave razrede, čitave škole da deca pucaju sa nastavnicima“, kaže Mihajlović za DW.

„Nas je ova situacija najviše pogodila što ne možemo zvanično da krenemo sa radom dok ne dobijemo zvanično prostor, a do tada je sve na čekanju.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Čekali smo u kućama, sad čekamo da posetimo bake i deke, čekamo da deca krenu u školu ili da odemo na odmor. Baš zato što je strpljenje prva zapovest pandemije, deluje da nam čekanje sve teže pada.

„Čekanje je izgubljeno vreme“, kaže nam Karlhajnc Gajsler, minhenski profesor ekonomske pedagogije i istraživač vremena, „jer vreme preračunavamo u novac.“

Ima li neko ko ne zna krilaticu „vreme je novac“ koju je zapisao Bendžamin Frenklin, jedan od osnivača Sjedinjenih Država?

Čekanje kao izazov

Nije čudo što čekanje ima loš imidž. Kolektivno iskustvo u zapadnom kulturnom krugu govori da je čekanje izazov. Čeka se voz koji kasni, slobodno mesto u restoranu, čeka se da plata legne na račun.

„Očito nam ne uspeva da čekanje posmatramo kao poklonjeno vreme“, piše kelnski autor Andre Bose u jednom traktatu o čekanju. „Umesto da uživamo, to postaje mučenje.“

Psihološkinja Klaudija Pepel, autorka knjige „Umetnost čekanja“, kaže da se često žalimo kako smo previše zauzeti i nemamo vremena, da žudimo za tajm-autima. „Ali u trenutku kada nam je neko drugi odredio da moramo da čekamo, to doživljavamo kao veoma neugodno.“

Preduzimljivi ljudi su se davno dosetili da one koji čekaju iskoriste kao potrošače. Čekanje na aerodromu? To više ne mora da bude vrpoljenje na neudobnim stolicama, već trošenje para u aerodromskoj hali koja nalikuje tržnom centru.

„Stalno pokušavamo da zaradimo ili potrošimo novac“, kaže nam Gajsler. „Zato je čekanje krcato aktivnostima.“

Čekanje u nekom hramu konzumerizma potiskuje razlog čekanja u drugi plan. Isto je sa gledanjem u smartfon da se „prekrati vreme“ – i tada ste potrošač.

Drukčije čekanje

Ruski pisac Vladimir Sorokin je iz pariskog egzila u romanu „Red“ (1985) opisao kako je izgledalo sovjetsko čekanje u redovima. „Druže, ko je poslednji?“ – to morate da pitate kad tek stignete. Sorokin opisuje da je čekanje vreme razgovora, trača, ponekad svađe, ali uvek zbližavanja i rasprave o kakvoći robe koja se čeka.

U kulturama van Zapada poznati su sasvim drukčiji koncepti čekanja. Afrička poslovica kaže: „Vi imate satove, mi imamo vreme.“

Profesor Gajsler objašnjava da su vreme i čekanje relativni. „Verujemo da sami organizujemo svoje vreme, dakle mi prilazimo vremenu. A čekanje je nešto gde vreme prilazi nama.“

Sreća u nesreći je da dugo čekanje može da pojača osećaj zadovoljstva kad se nešto dočeka. Nemački filozof Valter Benjamin je rekao da mu žene izgledaju sve lepše što duže mora da čeka na njih. Možda nam tako u doba korone deluje sve ono za šta još moramo da se strpimo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Smrt Džordža Flojda, zbog čega je jedan policajac uhapšen pod optužbom za ubistvo, bila je okidač za haos u Sjedinjenim Državama. Pet dana zaredom širom zemlje bukte u velikoj meri nasilni protesti protiv rasizma i policijskog nasilja.

Epicentar je u Mineapolisu na severu zemlje, gde je Flojd ubijen. Tamo je u noći sa subote na nedelju raspoređeno 2.500 pripadnika Nacionalne garde. Prema izveštajima, ta garda, koja je neka vrsta rezervnog sastava vojske, raspoređena je i u glavnom gradu Vašingtonu gde se veliki protesti dešavaju pred Belom kućom.

Policijski čas je na snazi u 25 gradova, uključujući metropole Los Anđeles, Čikago i Filadelfiju. Uprkos tome, ponovo je došlo do sukoba demonstranata i policije. U subotu je jedna osoba smrtno stradala, a još dve su ranjene u sukobu sa policijom u Indijanapolisu.

Predsednik Donald Tramp optužio je „nasilničke grupe sa levog krila“ za vandalizam i kaljanje sećanja na Džordža Flojda. „Ono što gledamo na našim ulicama nema nikakve veze sa pravdom ili mirom“, rekao je Tramp. „Moja vlada će okončati nasilje rulje.“

Bes na sve strane

Ugledni Zidojče cajtung u jednom komentaru traži korene besa koji Amerikanci osećaju u finansijskoj krizi 2008. kada nije odgovarao niko od špekulanata koji su milione ljudi poslali u siromaštvo. Tu je i pandemija tokom koje je u SAD umrlo više od 100.000 zaraženih, a oko 40 miliona ljudi izgubilo posao.

„Američki crnci imaju svako pravo da budu besni. Imaju svako pravo da na ulici glasno izraze bes. I imaju svako pravo da se brane od policijske diskriminacije i maltretmana“, piše Zidojče. „Doduše, drugo je pitanje da li ta borba treba da se sastoji od haranja i paljenja prodavnica u sopstvenoj četvrti.“

Prema pisanju Zidojčea, bes crnaca zbog rasizma samo je deo besa koji je obuzeo čitavo američko društvo i kida ga, komad po komad. „Bes prema sistemu. Bes prema elitama. Bes prema politici. Bes prema onima gore. Bes prema medijima. Ili sasvim jednostavno: Bes prema drugima, ko god da su drugi u datom slučaju. Svako ima nešto ili nekog, na koga može da usmeri bes, prezir i mržnju“, piše list.

Tramp kao borac protiv nasilja?

U analizi dopisnika iz Vašingtona, nemački nedeljnik Špigel piše da su SAD u „egzistencijalnoj krizi“. „Zemlji sada treba politički vođa koja bi smirio i ujedinio naciju. Umesto toga, imaju Donalda Trampa“, piše list, dodajući da Tramp nije uzrok svih problema, „ali ih zaoštrava, umesto da ih rešava“.

Špigel konstatuje da „mnogi građani koji dele ciljeve demonstracija odbijaju nasilje. Haranje po prodavnicama, uništavanje biblioteka, paljenje restorana – to šteti ljudima za koje se demonstranti zapravo zalažu.“

Prema ovoj analizi, upravo tu leži šansa Donalda Trampa da odlučnom upotrebom vojske uspostavi red i mir. „Bila bi zloslutna ironija istorije da upravo protesti protiv policijskog nasilja poboljšaju šanse Donalda Trampa da ponovo dobije izbore“, zaključuje Špigel.

Afroamerikanac Džordž Flojd (46) je u ponedeljak stradao nakon brutalnog hapšenja. Jedan od policajaca mu je duže od osam minuta kolenom pritiskao vrat uz asfalt, dok je Flojd govorio: „Ne mogu da dišem.“ Snimak koji su zabeležili prolaznici izazvao je ogorčenje širom zemlje. Policajac je uhapšen uz optužbu za ubistvo, još trojica njegovih kolega su najureni sa posla.

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Zamorče“ – tako je Tuomas Muraja opisao sebe u naslovu svoje knjige. On je, naime, bio deo finskog eksperimenta u kojem je 2.000 nezaposlenih građana tokom dve godine primalo zagarantovani osnovni dohodak od 560 evra mesečno. Taj novac bi stizao na račun bez ikakvih uslova.

Muraja je slobodni novinar koji se mučio da nađe stalni angažman, išao na obavezne kurseve Agencije za zapošljavanje, katkad zarađivao skromne honorare i uz to primao socijalnu pomoć. A onda je čuo da će biti „zamorče“.

„Bilo je to pravo olakšanje jer sam se otarasio čitave birokratije“, seća se on. „Više nisam morao da popunjavam formulare ili idem na predavanje gde nas uče kako da napišemo životopis i slično. Konačno sam mogao da se koncentrišem na posao, a to je pisanje knjiga i članaka.“

U dve godine je Muraja objavio dve knjige, napisao brojne novinske članke i konkurisao za osamdesetak radnih mesta. Pozitivna iskustva imali su i drugi sa kojima je pričao pišući knjigu „Zamorče osnovnog dohotka“.

Jedna dama ispričala je da je konačno pokrenula svoj kafe, znajući da će imati osnovni dohodak čak i ako posao ne krene dobro. Jedan svršeni student je rekao da je mogao da ode i na loše plaćene prakse kako bi stekao iskustvo.

Nije porasla zaposlenost

Ipak, finski eksperiment ni kod kuće ni u inostranstvu nije izazvao preveliko interesovanje za ideju da svi građani imaju osnovni dohodak. Neki novinski izveštaji označili su eksperiment kao „propao“. Ali nakon što je ovog meseca objavljena studija o poduhvatu, izveštavanje je postalo nijansiranije.

Mine Jikano, istraživač na Institutu za socijalno osiguranje koji je sproveo studiju, odbacuje tvrdnje da je eksperiment omanuo. „Rekao bih da je bio uspešan“, navodi Jikano. „Istina je da na kraju ne možemo videti veliki efekat po zapošljavanje. Ali nije fer govoriti da je eksperiment propao.“

Nalazi su zasnovani poređenjem 2.000 nezaposlenih koji su tokom cele 2017. i 2018. godine primali po 560 evra i 173.000 drugih nezaposlenih koji nisu imali ovaj bezuslovni dohodak. Ispostavilo se da je tek neznatno više ljudi iz prve grupe našlo posao tokom ovog perioda.

Sa druge strane, značajna je bila razlika u osećaju sreće. Ljudi sa osnovnim dohotkom su u proseku osećali daleko manji nivo nesigurnosti i stresa. „Kada je zadovoljstvo veće, ljudi imaju bolje šanse da nađu posao. Poslodavci ih posmatraju kao sposobnije“, kaže Jikano.

O tome izveštava i autor knjige Tuomas Muraja. „Najvažnije je da su se oni koji su imali osnovni dohodak osećali mentalno bolje. Kada si obezbeđen i slobodan, osećaš se bolje.“

Da li se to isplati?

No političari prevashodno žele da znaju da li se osnovni dohodak ekonomski isplati. Na to ukazuje i profesor ekonomije Bernhard Nojmerker iz Frajburga, koji podržava ideju osnovnog dohotka. „Političari su nesigurni, lako nalaze argumente poput onog da bi se svi ulenjili ako bi imali bezuslovni prihod i da se to ne može finansirati. U tu se završava svaka debata.“

Nojmerker veruje da bi jedino pritisak javnosti mogao da dovede do promena, posebno tokom krize izazvane pandemijom.

„Kriza nam je pokazala probleme tradicionalne i, ja bih rekao, zastarele države socijalnog staranja. Rekao bih da valjano organizovan osnovni dohodak u jeku digitalizacije i kriza, može da bude obećavajući i održiv model moderne tržišne ekonomije“, dodaje ovaj ekonomista.

Finska planira da nastavi sa eksperimentima na ovom polju. I drugde se ponešto dešava – Španija je ponudila neku vrstu osnovnog dohotka svima koji su zbog krize ostali bez posla. Kenija je pokrenula 12-godišnju studiju. Broj „zamorčića“ raste.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Početkom aprila, Tomas S. je imao moždani udar. U Nemačkoj su tada već bile na snazi restrikcije u javnom životu, iz Italije su pristizale dramatične slike sa stanica za intenzivnu negu sa pacijentima koje je napao korona-virus.

Tomas S. ima 50 godina i spada u rizične pacijente; pre četiri godine je imao srčani udar, ima povišen šećer u krvi, puši, i bori se sa prevelikom telesnom težinom.

Kada je odjednom shvatio da ne može da razazna slova kojima je pisao poruke na mobilnom telefonu, u njemu je proradio alarm, kao što kaže za DW, no nije hteo da ide u bolnicu: „Tamo su oboleli od korone i ja sam mogao da navučem sebi i tu bolest“.

I zaista, ima indicija da visok krvni pritisak, dijabetes, astma, rak i drugi ozbiljni zdravstveni problemi mogu da dovedu do teških komplikacija sa koronom. Veliki broj onih koji su umrli imao je takva teška oboljenja pre nego što se zarazio kovidom.

Tomas S. nije jedini koji se plašio da ode lekaru. Brojke iz aprila pokazuju da se broj onih koji u bolnice dolaze zbog infarkta ili moždanog udara smanjio za 30 odsto. Ove nedelje su kardiolozi i onkolozi u svojim ordinacijama zabeležili pad broja pacijenata za 50 odsto. Pacijenti su listom otkazivali zakazane preglede jer su se bojali da će se zaraziti koronom u čekaonici.

Brojke iz Nemačke se poklapaju sa brojkama iz drugih zemalja. Međunarodna organizacija za moždani udar je u februaru napravila anketu među lekarima i bolnicama iz 100 zemalja. Širom sveta je broj odlazaka lekaru opao za 50 do 70 odsto u odnosu na prošlu godinu.

Svaki minut je važan

„Moždani udar i infarkt su akutni hitni slučajevi u kojima je važan svaki minut – pa i u vreme pandemije“, upozorio je još početkom aprila u Špigelu primarijus Kristijan Gerlof sa Univerzitetske klinike Hamburg-Ependorf. „Pacijenti ni u kom slučaju ne bi trebalo da izbegavaju bolnički tretman iz straha od zaraze.“

U Nemačkoj od infarkta umire 47.000 ljudi godišnje. Trećina njih umire u bolnici zato što je tamo stigla prekasno ili je služba hitne pomoći prekasno pozvana.

Od moždanog udara širom sveta godišnje umire 14 miliona ljudi. I u Nemačkoj je to treći po učestalosti uzrok smrti – posle kardiovaskularnih bolesti i raka. Broj mladih pacijenata – onih koji imaju manje od 55 godina – već sada čini petinu od 270.000 slučajeva godišnje – i taj broj se povećava, kažu eksperti.

„Nemačka ima 330 stanica za brzu reakciju na moždani udar, i to je u poređenju sa drugim zemljama izvanredno“, kaže Mario Lajzle iz Fondacije za pomoć žrtvama moždanog udara.

Čak i u vreme pandemije korone te multidisciplinarne jedinice su funkcionisale, iako je izvestan broj kreveta bio rezervisan za korona-pacijente. „Akutno zbrinjavanje slučajeva moždanog udara nije bilo ometeno. Bilo je problema samo za pacijente koji nisu hteli da dođu u bolnicu ili su došli prekasno“, kaže Lajzle.

Rad lekara su otežavala i striktne odredbe o kretanju i zadržavanju u bolnicama. „Klinike nam javljaju da su pacijenti sa akutnim simptomima moždanog udara gotovo uvek dolazili u bolnicu bez pratnje. Zbog toga neurolozi nisu mogli da dobiju informacije, na primer, o tome koje medikamente pacijent dobija, a to je važno u tretmanu“, kaže Lajzle.

Kada je Tomas S. napokon stigao u bolnicu, prošlo je nekoliko veoma važnih sati. Tada već nije više mogao da govori. Svaki peti pacijent koji preživi moždani udar ima dugoročne posledice zbog kojih je doživotno upućen na pomoć. U Nemačkoj je to slučaj sa milion ljudi.

U slučajevima infarkta ili moždanog udara, brze i opsežne mere rehabilitacije su od ključnog značaja. Ali, pandemija je omela i te mere.

Dugoročne posledice

Terapeutske ustanove su pred velikim izazovima, jer ne mogu da sprovedu tražene mere zaštite, pre svega one o odstojanju među ljudima. Osim toga, i sami terapeuti zbog svoje starosti ili ranijih oboljenja spadaju u rizičnu grupu. Ambulantne ustanove su smanjile svoje aktivnosti.

Nemačka organizacija za pomoć žrtvama moždanog udara prenosi da su ljudi vrlo zaplašeni i da se u strahu od zaraze često izoluju, što povećava usamljenost i depresiju. „Onaj ko se vrati sa mera rehabilitacije i ne dobije dalju ciljanu terapiju, rizikuje da napravi korak unazad i izgubi sposobnosti koje je bio povratio“, kaže Mario Lajzle.

Nedostatak kontakta sa članovima porodice je dodatno opterećenje: klinike za rehabilitaciju i bolnice su uvele striktne zabrane poseta. „Tužno je to što posebno naši afazičari (ljudi sa centralnim smetnjama u govoru, prim. red.) ne mogu da budu u kontaktu sa svojim bližnjima“, potvrđuje Kristijane Mais iz Centra Severnog Porajnja-Vestfalije za afaziju: „Ali neki su u stanju da telefoniraju sa svojom porodicom.“

To je teška situacija za Tomasa S. koji posle osam nedelja provedenih u klinici za rehabilitaciju još ne može da govori i piše. Neke klinike su stavile svojim pacijentima na raspolaganje tablet-računare preko kojih se pacijentima šalju tekstualne poruke, fotografije ili video-poruke. Tako je omogućen bar neki ličniji kontakt, kaže Maisova.

Povećanje digitalne ponude daje nade i pacijentima na rehabilitaciji. Grupe za samopomoć se okupljaju na internetu a pravi bum beleže fitnes-aplikacije za oporavak, na primer, „Rihepi“ koju je napravila jedna startap-firma iz Ahena. Softver nudi programe za sticanje znanja i pružanje podrške sticanju fizičke kondicije, već prema motivaciji i potrebi za treningom samih pacijenata.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Sada je 1:0 za predsednika“, piše bečki list Standard o odluci kosovskog Ustavnog suda saopštenoj u četvrtak uveče. Sud je zaključio da nije prekršen Ustav ukazom predsednika Hašima Tačija kojim je za mandatara za sastav nove vlade proglasio Avdulaha Hotija iz Demokratske lige Kosova (LDK).

Kurti, lider pokreta Samoopredeljenje koji je zvanično još uvek premijer, izgubio je većinu u parlamentu krajem marta nakon sukoba sa LDK. Kurti i njegove pristalice traže nove izbore, ali je Ustavni sud sada odlučio da predsednik ima pravo da potraži drugog mandatara bez raspuštanja skupštine i novih izbora.

„Nova vlada će, osim LDK, verovatno imati podršku Demokratske partije Kosova (PDK) Hašima Tačija koja je poražena na izborima prošle jeseni. Spremnost da uđu u koaliciju izrazili su i Alijansa za budućnost Kosova (AAK) bivšeg šefa vlade Ramuša Haradinaja i druge manje stranke“, piše o tome berlinski Tagescajtung.

„Za Kurtija i njegovo Samoopredeljenje ovo nije prvi udarac ove vrste. Ipak, on uživa podršku većine mladih birača među najmlađim stanovništvom Evrope. Prema poslednjim anketama, Samoopredeljenje bi na novim izborima dostiglo 40 odsto glasova“, piše list.

Tagescajtung navodi da su društvene podele na Kosovu „pojačane pod pritiskom američkog specijalnog izaslanika Ričarda Grenela da se konačno pristane na razmenu teritorija između Srbije i Kosova“. Navodno, piše list, o tome postoji dogovor Hašima Tačija i srpskog predsednika Aleksandra Vučića, dok se Kurti takvom dilu oduvek protivio.

Švajcarski Noje cirher cajtung piše o ovom nastavku obračuna Tačija i Kurtija koje naziva „zakletim neprijateljima“. „Bivši vođa pobunjenika Tači je predstavnik establišmenta koji dominira Kosovom od kada je nezavisno. Taj establišment je proizašao iz gerile UČK i uglavnom se krivi za pljačkanje države.“

„Kurti je obećavao da će u možda najkorumpiranijoj državi Evrope prekinuti praksu klijentelizma i preduzeti dubinske reforme. Njegov uspeh na izborima u oktobru pokazao je da su Kosovari siti starih elita. Harizmatični Kurti, krajnje odan principima, istovremeno je izraz novog samopouzdanja u odnosu prema zapadnim silama zaštitnicama. I zbog toga je dugo važio za bludnog sina kosovske politike.“

I ovaj list piše da američku podršku uživa Hašim Tači, a da je Kurti u Vašingtonu viđen kao smetnja promeni granica.

Ciriški list dodaje da treba očekivati demonstracije u Prištini, a pristalice Samoopredeljenje su još i pre odluke suda „uvežbavale“ proteste sa držanjem odstojanja zbog epidemije. „Politička kriza na Kosovu ide u novu rundu“, zaključuje list.

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Malteške škole engleskog su jeftinije od sličnih širom kontinenta. A engleski je stanovnicima ove članice Evropske unije – drugi jezik. Kao i sve bivše britanske kolonije i Malta se, 1814. ubačena u jezičku anglosaksonsku orbitu, i dalje okreće oko te osovine, iako je nezavisna još od 1964. Upisao sam jedan konverzacioni kurs…

Po sletanju na Maltu požurio sam na taksi. Vođen refleksom, prišao sam prvom taksisti ispred aerodromske zgrade. Iza vrhova palmi i repa aviona sa malteškim belim krstom na crvenoj pozadini zalazilo je Sunce. Skinuo sam postavljenu jaknu i neću je izvaditi iz prtljaga narednih sedam dana.

Taksista mi je samo pokazao prstom na šalter kod ulaza u aerodromsku zgradu. Izgleda da su na Malti doskočili divljem taksiranju, nametljivom nuđenju usluga i sličnim marifetlucima. Na šalteru kažete gde želite da idete, platite fiksnu cenu i uzmete prvi slobodni taksi. Vozaču date cedulju.

Slijema – selam, Marijo

Hotel na glavnoj ulici uz more bio je jedna od niza mnogospratnica. Poprečne ulice vode uzbrdo – na Malti je skoro sve što nije uz more odmah strmina. Tek kada se zađe u jednu od tih uličica, vidi se viktorijanska patina. Na ponekom od pročelja se malter i farba ljušte sa drvene stolarije. Ovo bivše ribarsko selo je, kažu, dobilo ime po pozdravu Bogorodici – Sliem a Maria. Zdravo Marija. U reči „sliem“ prepoznajem arapski „salam“, hebrejski „šalom“ ili – kako se to kaže u rasponu od Istanbulado Sarajeva – „selam“.

U Slijemi je bastion engleskog jezika na Malti. Česte su ulice sa imenima članova britanske kraljevske kuće. Čak se i radnička četvrt ovog nekadašnjeg odmarališta za bogate stanovnike Valete zove The Lazy Corner – lenji ćošak. Neki tvrde da se tako zvao omiljeni radnički pab u kraju.

Višejezičnost je normalna

Sutradan sam u jednoj od starih viktorijanskih zgrada posetio školu engleskog. Svi polaznici su doputovali iz raznih evropskih zemalja kao i hiljade drugih „jezičkih turista“. Profesorka je bila bivša stjuardesa kojoj je dosadilo da ostavlja muža i sitnu decu, pa je odlučila da se vrati svojoj prvoj ljubavi – engleskom.

Posle časova sam prošetao obalom ka zalivu San Điljan – engleski naziv Sen Džulijens je mnogo frekventniji. Glavno letovalište na ostrvu je faktički deo Slijeme – na tri kilometra od mog hotela. Maltu su naselili i brojni zapadni penzioneri, a i obični turisti rado zalaze na obalu zaliva sa nizom restorančića i hotela.

Često začujem i melodiju italijanskog, do 1934. glavnog ovdašnjeg jezika. Maltežani obožavaju i italijanske televizijske programe, pa su mnogi ostrvljani faktički – trojezični. Pre pola veka je arapski bio u usponu – kao i komšijske zemlje, Libija i Tunis – pa su mnogi ljudi na Malti zbog sličnosti maternjeg jezika sa arapskim – učili i ovaj jezik. Sada arapski govori svega jedan odsto ljudi.

Mnogo ljudi na kamenu

Malta je po gustini naseljenosti peta na svetu. Puno ljudi na malo zemlje – to ima posledice. Beton je na sve strane. U širinu i u visinu. Soliteri na grebenu oštrom linijom omeđeni od neba i mora zajedno daju krajolik koji sigurno ne spada u najlepše prizore koje sam video. Ali u penušanju mora i ćutanju betona ima neke čudne sete. Ovi ljudi, zbijeni na ostrvu, nemaju kud osim u visinu.

Izuzetak je glavni grad Valeta sa starim bedemima.

Malta je u srcu Sredozemlja. Gospodarili su ovim kamenim arhipelagom i Kartagina i Rim i Vizantija i Arapi. Stanovništvo je skoro bez izuzetka privrženo rimokatoličkom hrišćanstvu i u kulturnom smislu povezano sa Sicilijom – do Katanije je svega dvestotinak kilometara, pa se može preći feribotom.

Valeta

Mirna i skladna silueta Valete koja se ogledala u vodi zaliva naterala me je da sebi obećam da ću prvom prilikom prepešačiti tih sedam kilometara obalom. Valeta nije najveće naselje u zemlji, ali je svakako među najlepšim. Očita je srodnost sa sicilijanskim gradovima.

Grad je nastao posle neuspele osmanske opsade Malte – to je bio jedan od težih poraza Sulejmana Veličanstvenog. Maltu je branio Malteški viteški red. Zvanično nastao 1080. u Jerusalimu, koji je tada bio pod vlašću krstaša. Viteški red je osnovao bolnicu kod Crkve svetog Jovana, pa su ih najpre zvali Jovanovci.

Sa padom hrišćanskih poseda u Svetoj zemlji, red se seli – najpre na Kipar, pa na Rodos, odakle se pod turskim osvajanjem povlače 1522. Potom se prebacuju na Maltu, gde će se uz pomoć habzburškog vladara koji je ujedno španski kralj – utvrditi. Najveća prirodna luka Mediterana je postala strateški najznačajnija odbrambena tačka za zapadne hrišćanske sile.

Pravo i običaji ratovanja

1565. se osmanska flota sjatila oko ostrva. Opsada je trajala od maja do septembra. Hroničari su zapisali da se boj vodio velikom žestinom. Kada su Turci uspeli da osvoje jedan deo bedema, od 1.500 branilaca bilo je živo njih – devet. Besni zbog svojih gubitaka – napadača je poginulo 8.000 – Turci su tih devet Maltežana ubili, razapeli i poslali vodom ka braniocima.

Zapovednik odbrane i Veliki Majstor Malteškog reda Žan Parisot de la Valet naredio je da se zarobljenim Turcima odrube glave i da se, kao topovska đulad lansiraju u tabor zavojevača. O tempora, o mores!

Kako god, Turci su se te jeseni povukli, što je bio uvod u slabljenje njihove dominacije na istočnom Sredozemlju. Francuski vitez i zapovednik Malteškog reda La Valet odlučio je da na poluostrvu Šeberas usred zaliva osnuje i utvrdi grad, koji će po njemu biti nazvan Valeta.

Kad na Malti čuješ „bre“

I mada je grad, kao i Slijema teško razaran u Drugom svetskom ratu, obnovljen je i odiše atmosferom iz 16. i 17. veka. Valetu Maltežani na svom jeziku zovu Il-Belt – grad. Kao da je jedan i jedini na ostrvima.

Tog vikenda u januaru održao sam obećanje, i po lepom vremenu u majici i letnjoj jakni krenuo ka Valeti. Cilj mi je bila najviša tačka kamenitog poluostrva prekrivenog baroknim građevinama. Najpre sam na izlasku iz Slijeme – prelaz se ne vidi jer su gradovi faktički spojeni – začuo srpske narodnjake iz jednog paba. Grupa muškaraca je tukla pivo s nogu za buradima pretvorenim u stolove. Srbija je očito blizu. Njihove psovke i smeh su me pratili dok sam zamicao ka Valeti.

Lepota vidikovca

Živahan grad sa ministarstvima, ribljim restoranima i kafeima. Ulice kao tobogani uranjaju prema moru da bi se na drugom kraju opet propele na hridi. Najlepši pogled se pruža iz parka koji je – na vrhu tvrđave. Il-Barrakka ta’ Fuq – to je domaće ime neverovatne terase ispresecane kamenim lukovima. Preko zaliva se pruža pogled na Tri grada – tako se u paketu zovu tri utvrđena koja Turci nikada nisu mogli da osvoje – Birgu, Semglea i Bormla.

Kada ste ovde, a januarsko sunce, nakošeno iznad Sredozemlja, izdužuje senke zidina, dok čeličnoplavo more uzmreškano talasima od Velike luke do Valete lomi svetlost na milione dukata, znate da put nije bio uzaludan. Seo sam u baštu jednog lokala, naručio špagete koje su jednako dobre kao one u Palermu.

Setio sam se Ilije Ladina i njegove pesme „Nemoj jesti sam“. Retko putujem bez društva. Kako da sam sebi kažeš – jao, vidi ono? Tih sedam dana sam govorio samo na engleskom, a strani jezik nije zgodan za opis lepe stvarnosti. To stvara melanholiju. Zato sam poslednjeg dana boravka na Malti – a tome je više od deset godina – zapisao na srpskom:

Malteška januarska pesma

Januar je milostiv prema sredozemnom grebenu. Sve titra u blagom svetlu razlivenom po zalivu: Sokaci, kule, izlizani basamaci što vode u helensku plavet. Sa vidikovca za jasnih dana pogled seže do libijske obale. Zatvorim li oči jezik kojim govori prodavačica sladoleda zazvuči kao krstaška molitva na arapskom. To je dakle sve što ostade od carstva nebeskog – domicil za britanske penzionere, problemi sa vodosnabdevanjem.

Promenadom se gegaju crnpuraste žene. Njihova lepota vene već nakon šesnaeste. Tri imperije su se ovde potrošile pa nestale, a one su još uvijek tu priželjkujući porod.

Popodne pred odlazak, u praznom kafeu punom bleštavila, skoro da osećam naviranje bezrazložne sreće. Ali konobar mi se obraća iz dosade:

- Where do you come from?
- I don´t know. Really.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Dok mnoge zemlje ofanzivno zahtevaju od Kine razjašnjenje porekla korona-virusa i prebacuju joj zbog toga što je izbijanje epidemije predugo držala u tajnosti, Srbija, koja je isto tako žestoko pogođena virusom Kovid-19, bira drugi put“, piše Velt. Nemački list napominje da je Vlada Srbije „sredinom maja počela onlajn-kampanju u Kini, kako bi animirala turiste da putuju u tu zemlju“.

„No, koliko god tajming početka kampanje delovao uvrnuto, toliko je i motiv čudan: u prvom planu je srpski predsednik Aleksandar Vučić, koji pokušava da se smeška u kameru, a u pozadini Beograd u predvečerje, u bojama ljubičasto-roze. Slogan ispisan kineskim pismom: ’Turistički biro vas vodi kroz Srbiju’.“

Pismo „bratu“

„Velt“ naglašava da u Srbiji nije iznenađenje to što Vučić podržava takvu kampanju. „Vučić, iz redova desno-konzervativne Napredne stranke, koji u Srbiji vlada sve čvršćom rukom, poznat je po tome što medijski pokušava da se približi Narodnoj Republici.“

Nemački list podseća da se Vučić polovinom marta, kada je najavio uvođenje vanrednog stanja, ljutito obračunavao sa Evropskom unijom, govoreći kako je „sada jasno da ne postoji evropska solidarnost“.

„U istom dahu je rekao i da je poslao pismo svom ’bratu’, kineskom predsedniku Siju Đinpingu. Citat: ’Samo Kina može da nam pomogne’. Više je nego upitno kako takve izjave idu uz status kandidata za članstvo u EU“, piše Velt.

-pročitajte još: Srbija: EU pomaže više, ali je Kina „bratska“

„Za Maksa Brendlea, direktora regionalne kancelarije fondacije Fridrih Ebert u Beogradu, motiv je jasan: ’Flert Srbije sa Kinom služi tome da se poveća cena prema Evropskoj uniji’. Brendle kaže da je Srbija, kako geografski tako ekonomski i socijalno, okrenuta Zapadu. Napominje da 60 odsto njenog izvoza ide u EU. ’Ali, ne samo roba, već i ljudi u velikoj većini odlaze u zapadnu Evropu u potrazi za boljom budućnošću’, kaže Brendle, ali i dodaje da je orijentacija ka Kini takođe ekonomski motivisana, jer ’Peking je poslednjih godina izgradio svoje prisustvo davanjem kredita i preuzimanjem srpskih preduzeća’.“

EU prespavala izgradnju pruge

Nemački list navodi da je infrastrukturnim projektom novog „Puta svile“ Kina intenzivirala svoje napore u regionu, između ostalog i finansiranjem pruge između Budimpešte i Novog Sada“. „Očigeldno je da je EU prespavala izgradnju pruge“, kaže Brendle za „Velt“.

A i kada je u pitanju korona-kriza, „Brisel je tek nakon Pekinga počeo da pruža podršku Srbiji u borbi protiv virusa“, podseća se u tekstu, ali i navodi još jedan razlog zašto se Beograd približava Pekingu: Kina nije priznala nezavisnost Kosova. „Sve zemlje koje ne priznaju Kosovo za Srbiju su korisne“, objašnjava za „Velt“ Mateo Bonomi, stručnjak za Zapadni Balkan sa Italijanskog instituta za spoljnu politiku (IAI) iz Rima. „Srbija je važna ulazna kapija za Kinu na evropskom kontinentu. Uostalom, ta zemlja se graniči pet država Evropske unije“, kaže Bonomi.

A što se tiče Vučićevog pozivanja kineskih turista, Bonomi ocenjuje da to nije usmereno u pravcu Brisela, već da isključivo služi da se poveća šansa pred izbore koji bi trebalo da se održe u junu.

Bonomi smatra da je realno da, nakon korona-krize, kineski turisti zaista počnu da dolaze u Srbiju. Jer, Beograd je već godinama međustanica za mnoge turističke grupe iz Kine koje idu u Evropu. „S obzirom na to da je u NATO bombardovanju Srbije 1999. pogođena i ambasada Kine, to je postao i patriotski cilj za mnoge Kineze koji putuju po Evropi“, kaže Bonomi. On na kraju, u izjavi za „Velt“ upozorava Evropsku uniju da „ne potcenjuje odnose između Srbije i Kine, bez obzira koliko neznatno delovali.“

Priredio Svetozar Savić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Podaci koje je ove nedelje objavio Savezni ured za statistiku govore sami za sebe: još nikada od ujedinjenja Nemačke 1990. godine tokom jednog meseca život nije izgubilo manje osoba u saobraćajnim nesrećama kao u martu 2020. godine. Poginulo je ukupno 158 ljudi, dok su u istom mesecu prošle godine život izgubile 234 osobe. I broj povređenih u saobraćajnim nesrećama smanjen je u odnosu na prošlu godinu.

Andreas Helcel radi kao ekspert za saobraćaj u nemačkom auto-moto klubu ADAC, najvećem u Evropi. U razgovoru za DW on međutim upozorava na preveliki optimizam. Helcel smatra da smanjen broj nesreća pre svega ima veze sa ograničenjima vezanim za korona-krizu: rad od kuće i ograničenja kontakata jednostavno su doveli do toga da znatno manje ljudi učestvuje u saobraćaju.

„Polazimo od toga da će broj nesreća da poraste kada saobraćaj ponovo bude normalno funkcionisao. Još uvek se veliki broj ljudi nije vratio na svoja radna mesta“, kaže Helcel. Prema njegovim rečima, to bitno utiče na stanje u saobraćaju. Osim toga, ljudi trenutno i manje putuju.

-pročitajte još: Granice EU ponovo se otvaraju

Broj se smanjuje godinama

Uprkos oprezu tog stručnjaka za saobraćaj, jedno je nesporno: i pre ograničenja uvedenih zbog korona-virusa, broj poginulih u saobraćaju na nemačkim putevima godinama se smanjuje.

Takav pozitivan razvoj događaja na prvi pogled bi mogao da iznenadi, jer za razliku od većine drugih država EU, u Nemačkoj nema opšteg ograničenja brzine. Na putevima sa najmanje dve trake u svakom smeru važi samo ograničenje brzine od 130 kilometara na sat.

Međutim, od 1970. godine usvojen je čitav niz mera s ciljem povećanja bezbednosti u saobraćaju. U to između ostalog spada i uvođenje maksimalne dozvoljene brzine na državnim putevima, kao i uvođenje orijentacione brzine. I obaveza vezivanja pojasa u automobilu, i smanjenje dozvoljenih promila alkohola u krvi na 0,5 doveli su do toga da u Nemačkoj danas manje ljudi gubi život u saobraćaju. Od više od 20.000 mrtvih sredinom sedamdesetih samo u Zapadnoj Nemačkoj, broj je smanjen na manje od 3.000 u čitavoj zemlji.

Inače, kao posebno sigurne zemlje u Evropi za saobraćaj važe Velika Britanija, Danska i Holandija, a kao posebno opasne Rumunija, Bugarska i Letonija.

Uprkos pozitivnom razvoju, u nemačkom saobraćaju još mnogo toga ima da se uradi. Andreas Helcel iz ADAC između ostalog proučava i položaj učesnika u saobraćaju u gradovima: „Konkurencija za prostor jedan je od najvećih izazova našeg vremena. To pre svega važi za gusto naseljena područja.“ Upravo u gradovima, kako kaže, postoji konkurencija između automobila, sredstava javnog prevoza, biciklista i pešaka. Strategija koja je tu neophodna glasi: „Svaka opština ima obavezu da razvije sopstveni kapacitet mobilnosti.“

-pročitajte još: Kriza i oporavak nemačke logističke branše

Biciklističke staze u Berlinu

Berlin je pre svih taj koji je poslednjih nedelja pokazao kako bi moglo da izgleda srednjoročno rešenje kako bi se više ljudi animiralo za više korišćenje bicikla. Tokom korona-krize je stvoren čitav niz tzv. pop-ap biciklističkih staza.

Da li će, dakle, korona-virus na kraju da dovede do bržeg preokreta u saobraćaju? Andreas Helcel iz ADAC i na tom mestu „pritiska kočnicu“. Što se više Nemci budu vraćali u svakodnevnicu, to će više vraćati i problemi. „Mi doduše iz jedne ankete znamo da svaka četvrta osoba želi ubuduće više da pešači, a svaka peta da više vozi bicikl.“ Može se međutim, kako kaže, poći od toga da će se druga prevozna sredstva i dalje koristiti nepromenjeno. Zato Helcelov zaključak glasi: „Nekakvih temeljnih promena u ponašanju kada je reč o mobilnosti neće biti ni nakon korona-krize.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Pandemija korone donela je i ovo: od 21. marta, dakle neposredno pre uvođenja ograničenja kontakta u Nemačkoj, u Guglu je mnogo češće nego ranije pretraživan pojam – prostirka za jogu. Trgovci biciklima kažu da imaju posebno veliki broj kupaca, otkako im je dozvoljeno da ponovo otvore svoje prodavnice.

A ko god krene u park ili na obalu reke u centru nekog nemačkog grada, zadiviće se mnoštvom ljudi koji tamo šetaju ili nešto vežbaju. Izgleda da su mnogi Nemci vreme iskoristili da se više kreću.

-pročitajte još: Zlatibor: Od proje do zapečenog krompira i sira

Više se kuva

Takav zdraviji način života, neki Nemci su, bar privremeno, sproveli i u načinu ishrane. U reprezentativnom istraživanju kompanije za istraživanje tržišta „Kantar“, urađenom za fondaciju „Hajnc Loman“, svaki četvrti Nemac izjavio je da kuva češće nego ranije.

Većina pritom ostaje verna svom prethodnom repertoaru recepata, a 18 odsto ih je reklo da od početka ere korone kuva drugačije. U ovom slučaju, drugačije često znači zdravije: sveže povrće i salatu pominje 70 odsto ispitanika, a vegetarijanska jela navodi čak njih 48 procenata. Samo 38 odsto ih je odgovorilo „više samo pekli (hleb, peciva i kolače)“, što nije iznenađenje s obzirom na to da u supermarketima neko vreme nije bilo brašna i kvasca.

Dugoročno manje mesa na trpezi

Istraživanje je obavljeno krajem aprila – pre nego što se mesna industrija našla u fokusu javnosti zbog toga što se ispostavilo da su klanice, odnosno kolektivni smeštaji za radnike iz inostranstva, žarišta zaraze.

Čini se da sva ta politička rasprava o nedpodnošljivim radnim uslovima Nemcima nije uništila apetit za mesom: Udruženje proizvođača mesa (VEZG) ponovo je blago povisilo svoju preporuku cene mesa. Činjenica da su neke klanice sada zatvorene gotovo da nije uticala na cenu, kaže jedna analitičarka, ali potražnja raste otkako se restorani ponovo otvaraju. Pored toga, izvoz, a posebno u Kinu, ostaje stabilan.

Međutim, dogorčno gledano, dakle nezavisno do korone, u Nemačkoj opada potrošnja mesa – posebno svinjentine. Savezno udruženje nemačke mesne industrije (BVDF) nedavno je zabeležilo pad potražnje, čime je 2019. prva godina od BSE-krize (takozvano kravlje ludilo) u kojoj je prosečni Nemac konzumirao manje od 60 kilograma mesa i mesnih proizvoda.

To se poklapa sa anketom „Forse“ koja je oko Nove godine sprovedena u ime nemačkog Saveznog ministarstva poljoprivrede: 26 odsto Nemca tada je izjavilo da jede meso svaki dan – pet godina ranije, bilo ih je 34 procenta. „Posebno raste broj muškaraca koji se odriču svoje svakodnevne porcije mesa“, navodi Ministarstvo.

Udeo vegetarijanaca (5%) i veganaca (1%) u populaciji ostaje nepromenjen. Istraživanje je deo ovogodišnjeg izveštaja o ishrani, koji u petak (28.5.) predstavlja nemačka ministarka poljoprivrede Julija Klekner.

U porastu je konzumiranje zamena za meso od biljnih sastojaka, insekata ili veštačkog mesa uzgojenog u laboratoriji. Ipak, samo 49 procenata ispitanih izjavilo je da je već testiralo takve proizvode. Procenat onih koji su probali ili konzumiraju takve proizvode je veći kod mlađih ljudi.

Neki su se i ugojili

Uprkos svim kvalitativnim promenama u načinu ishrane, povećanoj potražnji prostirki za jogu i bicikala, čini se da pandemija korone ostavila i kvantitativne, vidiljive posledice: u istraživanju „Kantara“ pomenutom na početku, 14 odsto Nemaca je reklo da su se tokom korone ugojili, dok je samo 10 procenata reklo da su smršali.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Uprkos tome što u Rusiji već nedeljama vladaju stroge mere zbog korone, broj novih slučajeva ponovo raste. Samo prošle subote vlasti su prijavile više od 9.400 novih infekcija. Sada bi masovnim testiranjem na antitela u toj zemlji trebalo da se stvori bolji pregled toka pandemije. Italija se takođe oslanja na opsežne testove kako bi utvrdila stvarni broj zaraženih.

Takozvanim serološkim testovima (ELISA) može se otkriti ko je već imao infekciju patogenom SARS-CoV-2: mala količina krvi testira se u laboratoriji i pokazaje da li postoje specifična antitela, imunoglobulini IgM i IgG, koje je imuni sistem stvorio protiv virusa. Ako ih ima, uzorak menja boju.

-pročitajte još: Kako funkcioniše brzi test na korona-virus?

Otkriti ko je već imun

Masovno testiranje na antitela trebalo bi da pokaže ko je već razvio imunitet na KOVID-19. Tako bi mogli da se identifikuju zaraženi koji su pokazali malo ili nimalo simptoma bolesti i koji ne znaju da su već imuni.

Na primer, oni koji su već imuni mogu biti pogodni kao davaoci krvnog seruma za pacijente koji se leče od KOVID-19 i tako podrže njihov imunitet.

Osim toga, ljudi sa dokazanim imunitetom na SARS-CoV-2 imaju veću verovatnoću da budu negovatelji za obolele od KOVID-19, jer se smatra da je kod njih manji rizik od ponovnog oboljevanja.

Izvesne nesigurnosti

Mnogi testovi na antitela imaju specifičnost odnosno preciznost od oko 99 procenata. To možda zvuči puno, ali u ovom je slučaju problematično. Jer 99-postotna specifičnost znači da jedan procenat pozitivno testiranih ljudi možda nije zaražen virusom SARS-CoV-2, već nekim drugim korona-virusom. Nemački virusolog Kristijan Drosten je recimo, objašnjavajući taj problem za javni servis NDR, koristio izraz „unakrsna reakcija“.

Ta nepreciznost testa ima veći uticaj u onim zemljama u kojima je broj slučajeva KOVID-19 veoma mali u odnosu na broj stanovnika, nego u zemljama u kojima je veliki procenat stanovništva već preboleo bolest.

-pročitajte još: Snažno protiv patogena: kako funkcioniše naš imuni sistem?

Matematički modeli

Pretpostavimo da se takav test koristi u zemlji u kojoj je 50 odsto stanovništva već zaraženo: od 50 ljudi čiji je test bio pozitivan, samo bi jedan bio pogrešno dijagnostifikovan. Međutim, ako je samo jedna od hiljadu osoba zaista zaražena, od deset pozitivno testiranih devet bi bilo pogrešno dijagnostifikovano. U međuvremenu, međutim, neki proizvođači reklamiraju testove na antitela sa specifičnošću od gotovo 100 odsto.

Prema američkom Univerzitetu Džons Hopkins, Rusija je 26. maja 2020. imala nešto više od 350.000 dokazano inficiranih. Sa populacijom od oko 150 miliona ljudi, loša preciznost testova ima itekako veliki značaj.

Ipak, može biti razumno testirati što je moguće više ljudi kako bi saznalo koliko je stvarno ljudi zaraženo – jer i to može pomoći da se proces infekcije u zemlji bolje proceni.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Demokratija u kojoj nema slobode štampe i mišljenja je čist nonsens. Zato je još apsurdnije ime koje je socijalistička diktatura u podeljenoj Nemačkoj dala sebi 1949. godine – Nemačka Demokratska Republika (DDR).

Naravno da je medijima tamo upravljala država. Kritika vlastodržaca zbog stanja u zemlji ne samo da je bila nepoželjna, već je bila i opasna. Ako neko u očima klike na vrhu zbog pogrešnih pogleda postane nepoželjan, lako može da završi iza rešetaka. Uprkos tome, mnogi istočni Nemci svesno su rizikovali. A tu im je od pomoći bio – BBC (British Broadcasting Corporation).

Program na nemačkom jeziku pokrenut je u Londonu već 4. aprila 1949.. Ciljna publika bili su ljudi u sovjetskoj okupacionoj zoni, od koje je pola godine kasnije nastao DDR. Njihovu svakodnevicu od samog početka oblikovalo je nezadovoljstvo političkom i ekonomskom situacijom. A ako ste želeli da iskažete svoj nezadovoljstvo, onda je BBC bio prava adresa za to. Još konkretnije: emisija „Pisma bez potpisa“.

40.000 anonimnih pisama

Od te emisije nastala je istoimena izložba koja može da se vidi do oktobra ove godine u berlinskom Muzeju komunikacija. Tamo se može čuti i glas Ostina Harisona koji je skoro 20 godina vodio emisiju, do prestanka emitovanja 1974. „Pišite nam gde god da ste i šta god da vam je na srcu“, glasio je moto tog Britanca i njegovog nemačkog tima. Odziv je bio ogroman: oko 40.000 pisama je za 25 godina stiglo preko tajne adrese u Zapadnom Berlinu u BBC u London.

Londonski radio poznat je i po tome što je u nacističko vreme prenosio između ostalog i poznati govor Tomasa Mana. Na tu tradiciju nadovezala su se i „Pisma bez potpisa“, samo što u ovom slučaju reč nije imao svetski poznati pisac, već nepoznati građani DDR-a koji su na papir stavljali svoje želje i nade. Potom bi pisma u studiju BBC bila snimana i emitovana svakog petka uveče u 20:15.

Pismo „zazidane“

Nakon izgradnje Berlinskog zida 1961. jedna žena je napisala da su ljudi na istoku „postali veoma obeshrabreni“. Ona je optužila predsednika sovjetske vlade Nikitu Hruščova zbog njegovog omalovažavajućeg opisa kamene granice, koja će, kako je rekao, doneti „ljudima nešto neprijatnosti“. Anonimna autorka ovog pisma, koja sebe opisuje kao „zazidanu“, pominje i tadašnjeg gradonačelnika Berlina, a kasnijeg kancelara Vilija Branta. Kako bi bilo dobro da je on mogao lično Hruščovu da ispriča o „nečuvenoj patnji njegovih zemljaka“, napisala je ta nepoznata žena BBC-ju.

Želja za slobodom je svih tih godina igrala ogromnu ulogu u pismima iz svih delova DDR. Nakon što su decenijama bila zaboravljena, ponovo su pronađena. Za to bi trebalo zahvaliti autorki i prevoditeljki Suzane Šedlih. Kada je pre nekoliko godina pretraživala arhive BBC, pronašla je originale i 2017. objavila knjigu „Pisma bez potpisa. Emisija BBC, izazov za DDR.“ Iz toga je sada proistekla multimedijalna izložba.

Štazi otkriva i hapsi učenika

Posebna je priča o Karl-Hajncu Borhartu, rođenom 1952. u Grajfsvaldu u Pomeraniji. Krajem 1960-ih on je poslao svoje prvo pismo u London. U jednom od pisama on piše da još uvek ide u školu i da možda zbog toga „još uvek ne može sve da sagleda na pravi način“. Ali, napominje da ga interesuje to kako je ova država mogla tako dugo da opstane. „Jer, kada razgovarate s ljudima, teško da možete da pronađete bilom koga ko je oduševljen ovom državom.“ On je tu činjenicu mogao da objasni samo kao posledicu „straha od pojedinih građana“.

Tinejdžer je za svoja razmišljanja i hrabrost platio visoku cijenu. Godine 1970. mu je u trag ušao Štazi (Ministarstvo za državnu bezbednost DDR-a). Na teret mu je stavljeno da je „održavao veze s državnim neprijateljima“ i „huškao protiv države“. Kazna: dve godine zatvora, a jedan deo uslovno. Karl-Hajnc Borhart ni danas, 50 godina kasnije, sebe ne vidi kao žrtvu propagandnog rata. „Ja sam imao šansu da širim svoje stavove.“

Pohvala za DDR

Suzane Šedlih otkrila je tokom svog istraživanja različite stvari. Između ostalog i zapetljane tekstove na lošem nemačkom koji hvale socijalistički režim. Bili su zastupljeni svi društveni slojevi: radnici, studenti, deca, mladi, nastavnici, seljaci, visoko obrazovani svet. „Pisma su dolazila iz svih krajeva DDR.“

Za autorku Šedlih nema sumnje da se BBC emisijom „Pisma bez potpisa“ ciljano ustremio na DDR. Ali ona ipak ne smatra da je ta emisija bila čista propaganda, jer je bila „veoma odmerena“. Tome u prilog ide i to što je Ostin Harison u emisiji čitao i ona pisma u kojima je kritikovana britanska politika ili američki rat u Vijetnamu.

Kraj emitovanja emisije usko je povezan sa opuštenijom politikom Vilija Branta između Istoka i Zapada početkom 1970-ih. Emitovanje je prekinuto nakon što su obe Nemačke 1973. godine primljene u Ujedinjene nacije. To je bilo „kvazi priznanje“ DDR, ocenjuje danas Suzane Šedlih. To je na neki način bilo i cementiranje podele između dve Nemačke. BBC je naredne godine prestao sa emitovanjem „Pisama bez potpisa“, nakon skoro 25 godina.

Težnja za slobodom je uvek tu

Da je onda bilo interneta, takva emisija teško da bi mogla i da se zamisli. Ali uprkos svim razlikama, Suzane Šedlih današnje društvene mreže i njihovu funkciju poredi s tadašnjim analognim radijom. „Mogu da se razmenjuju ideje, posebno u režimima koji nisu toliko slobodni.“ I mogu da se uspostave mreže za organizaciju političkog otpora.

Da je ta priča aktuelna i danas potvrđuju i imena koja se pominju na izložbi, poput nemačko-turskog novinara, Denisa Judžela, pakistanske dobitnice Nobelove nagrade za mir Malale Jusafazi ili saudijskog blogera Raifa Badavija. Njegova je i rečenica: „Hiljadu udaraca bičem zbog toga što sam rekao šta mislim.“ A Suzane Šedlih kaže: „Težnja za slobodom je naravno uvek tu – nekad na radiju, danas u internetu“. Nekad anonimno, a nekad potpuno otvoreno.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

U intervjuu za Dojčlandfunk Kultur filozof Željko Radinković kaže da bez podrške uglednih ličnosti, on ne vidi budućnost Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu kojem preti da postane ogranak autoritarne vladajuće stranke.

„Otvorenim protestnim pismom filozof Željko Radinković se brani od mešanja Vlade Srbije u nastavu univerziteta i kaže da će Institut za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu postati ogranak autoritarne vladajuće stranke“, piše Dojčlandfunk Kultur (DFK).

U međuvremenu je otvoreno protestno pismo potpisalo više od 400 ličnosti iz Srbije i inostranstva. Među njima su Jirgen Habermas, Aksel Honet, Džudit Batler, Nensi Frejzer, Noam Čomski, Antonio Negri, Janis Varufakis…

Liberalno razmišljanje nepoželjno

„Tradicija slobodnog mišljenja, iza koje stoji i za koju se zalaže institut, seže do pokreta '68 u bivšoj Jugoslaviji, kaže Željko Radinković, koji od 2011. radi na Institutu. Jasno pozicioniranje Instituta kao međunarodnog sagovornika poslednih desetak godina, međutim, nije promaklo nacionalističkim snagama i vladajućoj stranci oko predsednika Srbije Aleksandra Vučića“, piše DFK.

„Ne izgleda dobro. Potpuno mi je neshvatljivo da će autoritarni režim uskoro preuzeti Institut poput našeg, žali se istoričar. To nije uspelo ni Miloševićevom režimu, niti komunistima koji su ranije bili na vlasti u Jugoslaviji.“

Tišina u inostranstvu

„Radinković optužuje evropske i nemačke političare da permanento ćute o dešavanjima u Srbiji. Proces preuzimanja od strane starih, nacionalističkih snaga gotovo je završen. Pod takvim okolnostima, loše se piše nauci i kulturi u Srbiji“, sažima DFK njegove reči i potom prenosi: Mi smo kao institut degradirani u ogranak vladajuće stranke i ne možemo ništa da učinimo protiv toga.

Habermas je pomagao još 70-ih

„Međunarodna podrška uglednih ljudi u osnovi je jedini način odbrane. Radinković se sada nada da će pomoć – kao u sličnom slučaju iz perioda osnivanja instituta sedamdesetih – i ovaj put biti uspešna:

Tada smo dobili podršku grupe oko Jirgena Habermasa i Ernsta Bloha, koji su se direktno obratili tadašnjoj jugoslovenskoj vladi. Oni su stvorili centar iz kojeg je kasnije nastao naš institut“, završava Dojčlandfunk Kultur citatom iz intervjua sa Željkom Radinkovićem.

Među saradnicima bio i Đinđić

Frankfurter algemajne cajtung kratko beleži da je „protest počeo zbog imenovanja nekih članova Upravnog odbora instituta koji bi sada trebalo da vodi Zoran Avramović, čovek koji je devedesetih imao vodeće pozicije u radikalnoj stranci (SRS) Vojislava Šešelja i kojeg potpisnici otvorenog pisma optužuju za ukidanje finansijskih sredstava za podružnicu instituta u Novom Sadu. Institut su osnovali disidenti pokreta ’68. godine. Među saradnicima je bio i Zoran Đinđić, premijer Srbije koji je ubijen 2003. godine“, podseća Frankfurter algemajne cajtung.

Priredila Dijana Roščić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„’Moć misli’ i voda sa vidarskom snagom: Novak Đoković, prvi teniser sveta, trenutno polarizuje ezoteričnim razmišljanjima“, piše ugledni Zidojče cajtung pod naslovom „Đoković i alhemičar“.

Minhenski list prenosi pojedine izjave Dijane Đoković, majke tenisera, iz nedavnog intervjua. Ona je između ostalog rekla da je njen suprug pozajmljivao novac od zelenaša, da se ne slaže uvek sa snajom i da Novak Đoković veruje u Boga i veruje da je „odabran“, kao i da je Rodžer Federer „malo arogantan“.

„Za sada je nepoznato kako Novak Đoković razmišlja o tim temama, mada je u poslednje vreme puno pričao“, piše Zidojče. „Posle faze ljubav i mir pre četiri godine, kada je sledio pouke trenera Pepea Imaza, Đoković sada iskazuje nove, kompleksnije poglede.“

Navodi se da u seriji razgovora na društvenim mrežama sa ljudima koji ga inspirišu, Đoković govori o „snazi misli“ i tome da je smisao sopstvenog činjenja u služenju drugima, i da je navodno video ljude koji „snagom molitve i zahvalnosti“ zagađenu vodu pretvaraju u lekovitu.

To je Đoković rekao u razgovoru sa Džervinom Džafarijom, Amerikancem iranskog porekla koji prodaje skupe dodatke ishrani na bazi divljih algi. Njega list opisuje kao „alhemičara“.

Podseća se da je Đoković ranije izjavio da bi bio bliži tome da se ne vakciniše protiv korone, što je kritikovao i epidemiolog Predrag Kon čiju izjavu prenosi Zidojče: „Sada je kasno, stvorio je pogrešna uverenja i tu više nema pomoći.“

„Đokovići, izgleda, imaju sasvim posebna ubeđenja“, zaključuje minhenski list.

Švajcarski tabloid Blik piše da je Đoković „politički upregnut“ u problem Kosova, pozivajući se na izjavu srpskog šefa diplomatije Ivice Dačića prema kojoj Đoković pomaže u lobiranju za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova. Kako je rekao Dačić, više puta je zvao Đokovića da stranim državnicima pošalje reket ili lopticu sa autogramom.

„Đoković je kao loptica u svađi Srbije i Kosova. Još početkom godine je ovaj 32-godišnjak dospeo između frontova“, podseća Blik na uvrede koje je kosovski ambasador u Bugarskoj u januaru izneo na račun Đokovića. Povod je bila pesma „Vidovdan“ koju su Đoković i drugovi pevali posle pobede u ATP kupu.

„I sad navodno Đoković treba da pomaže kako bi se okončala samostalnost Kosova“, dodaje švajcarski tabloid. „Ostaje nepoznato kako bi tačno trebalo da izgleda uloga svetskog broja jedan.“

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Mnogi strahuju da bi ta komemoracija mogla da bude instrumentalizovana za rehabilitaciju fašističke, ustaške države NDH“ – tako dopisnica austrijskog lista s područja jugoistočne Evrope Adelheid Welfl odmah na početku svog teksta opisuje ono što najviše muči kritičare najavljene mise zadušnice koju bi 16. maja u sarajevskoj katedrali trebalo da služi kardinal Vinko Puljić. Oni se protive održavanju mise.

Zbog pandemije korona-virusa planirani skup u Blajburgu ovoga puta ne može biti održan. Umesto toga, Katolička crkva u Hrvatskoj i hrvatski parlament (kao pokrovitelj komemoracije, prim.red.) organizuju komemoraciju na zagrebačkom groblju Mirogoju i u sarajevskoj katedrali, piše bečki list.

„Debata pre svega pokazuje koliko je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini polarizovano i politizovano obeležavanje nekih istorijskih događaja. Dok hrvatski nacionalisti već godinama komemoraciju masovnog nasilja od strane partizana koriste kako bi negovali nacionalistički diskurs žrtve, neke druge političke snage odbijaju da priznaju te zločine i mogućnost da se priseti žrtava“, piše dopisnica austrijskog lista. Ona dodaje da to sve ima veze s činjenicom da je tokom „komunističkog režima u Jugoslaviji“ bilo zabranjeno govoriti o zločinima partizana.

-pročitajte još: Reportaža iz Blajburga 2019: „Pa ovako nije bilo ni u Jugoslaviji“

„Bio je to masakr koji se dogodio bez ikakvog sudskog postupka, masovno ubistvo najmanje 60.000 hrvatskih i slovenačkih vojnika i pripadnika paravojski, s kojima su bežali i civili i Kozaci“, prenosi „Standard“ citat iz najnovije knjige istoričara Olivera Jensa Šmita koji se specijalizovao za područje jugoistoka Evrope.

„Instrumentalizacija od strane hrvatskih desničara sigurno je otežala pokušaj da se u prvi plan stave činjenice“, ocenjuje novinarka „Standarda“. Ona napominje da se s hrvatske strane komemoracija u Blajburgu inscenira kao ciljano masovno ubistvo protiv „hrvatskog naroda“. Novinarka zatim ocenjuje da to ne odgovara istini, ne samo zato što su žrtve masovnih ubistava bili i brojni Srbi i drugi, već i zbog toga što se radilo o političkim, a ne „etničkim neprijateljima“.

Pre svega vojnici, ali i civili...

Austrijski dnevnik napominje da su 1945. partizani ubijali Hrvate, ali i Slovence, Srbe, Crnogorce, Italijane, pa i Austrijance. Mnogi od njih su bili vojnici, a nejasno je i neistraženo koliko je tih vojnika pre toga počinilo zločine tokom fašističkog režima, napominje Velflova: „...ali sigurno je da su među žrtvama bili i civili, koji su u Korušku pobegli iz straha od nasilja novog režima.“

Istoričar Šmit u svojoj knjizi podseća da su se u Titovoj Jugoslaviji u prvim mesecima nakon kraja Drugog svetskog rata „dogodili brojni masakri nad političkim i ideološkim protivnicima“ – njih su komunisti označavali kao „klasne neprijatelje“. Spominje i brojku od 70.000 pogubljenih osoba nakon brzopoteznih sudskih procesa, ali i iznosi zaključak da je teško rekonstruisati stvarni broj ubistava: „Ubistva su se dogodila s Titovim znanjem i odobravanjem. (...) I nisu na meti bili samo ustaše, četnici, slovenački domobrani i članovi njihovih porodica, već i pripadnici građanske klase i neslovenskih etničkih grupa – Nemci, Albanci, Italijani“, piše Šmit.

Strah od rehabilitacije ustaštva

„Standard“ piše da se u debati oko održavanja mise u Sarajevu uopšte ne radi o zločinima iz 1945, već da je fokus na ustašama i njihovim zločinima – i prenosi reakciju, kako se navodi, „nacionalističke bošnjačke stranke SDA“ koja je poručila da je očigledno da misa u Sarajevu nije namenjena nedužnim žrtvama, već da služi rehabilitaciji ustaštva.

-pročitajte još: Švarc-Šiling: Misa za fašiste neće podstaći pomirenje

Istina je da su se u Blajburgu sve do prošle godine mogli videti posetioci komemoracije koji nose ustaška obilježja i pokazuju fašistički pozdrav, piše austrijski list – i podseća da se, nakon što je Austrija donela brojne mera, broj provokacija smanjio: „Ali zbog instrumentalizacije komemoracije u godinama pre toga, Katolička crkva u Austriji odbila je da izda dozvolu za održavanje mise.“

„Nejasno je da li kardinal Puljić i učesnici mise u Sarajevu stvarno žele da rehabilituju fašističku NDH, kao što im se prebacuje. U svakom slučaju, tu misu u Sarajevu prati velika doza nepoverenja“, piše novinarka „Standarda“. Ona dodaje daje jedan od članova Predsedništva BiH, Željko Komšić, osudio najavljenu misu i od Puljića zatražio da se pomoli i za duše žrtava ustaških zločinaca.

Istraživanje u Sloveniji

Masovna ubistva neposredno nakon Drugog svetskog rata detaljnije je istražio i slovenački istoričar Mitja Ferenc, i to „nezavisno od današnje političke instrumentalizacije“, ocenjuje „Standard“: „Tek nakon nezavisnosti Slovenije i uspostavljanja liberalne demokratske pravne države, moglo je otvoreno da se priča o zločinima i istražuju stotine masovnih grobnica u Sloveniji. Suđenja nije bilo, partizani i novi režim pod Titom s jedne strane je hteo da se osveti zbog ranije počinjenih zločina, prvenstveno ustaških, a s druge strane, oni su hteli da učvrste moć.“

„Standard“ prenosi podatke iz jednog britanskog izveštaja, prema kojem su britanske jedinice između 18. i 31. maja 1945. predale jugoslavenskoj vojsci 12.196 Hrvata, 8.263 Slovenaca, 5.480 Srba i 400 Crnogoraca. Slovenački istoričar Ferenc piše da je postojala naredba po kojoj je sve Jugoslovene koji su bili kolaboracionisti nemačkih jedinica trebalo isporučiti Titovim partizanima. I da su onda na putu nazad prema Hrvatskoj izvršene masovne egzekucije. „Hrvati su marširali iza srpskih paravojnih snaga i crnogorskih četnika, u poslednjem redu su bili slovenački domobrani, oko 10.000 ljudi. Sledili su ih civili“, piše Ferenc.

Tajna služba OZNA

Sudeći po Ferencu, počinioci su (u slučaju ubijenih Hrvata, Srba i Crnogoraca) bili pripadnici jugoslovenske vojske – oni su izvršili masovne egzekucije. Slovence su, tvrdi on, a prenosi austrijski list, ubijali prvenstveno pripadnici jugoslovenske tajne službe OZNA i Korpusa narodne obrane Jugoslavije (KNOJ). „Sve se to dogodilo po naredbi koja je stigla iz najviših političkih krugova. U to vreme bilo je nemoguće da se nekoliko hiljada ljudi ubije u roku od samo nekoliko dana, a da za to nema podrške čelnih političara i vojnih komandanata“, tvrdi Ferenc i dodaje da je brutalno postupanje prema ratnim zarobljenicima bez ikakve sumnje bilo plod onoga što se dogodilo tokom rata: „Okupacija, kolaboracija i građanski rat, ali i tendencija pobednika da se obračuna s protivnicima.“ Stvarni broj žrtava verovatno se nikada neće saznati, smatra Ferenc. Zbog toga njime lako može i da se manipuliše, a to je, prema Ferencu, razlog za komplikovan odnos prema prošlosti.

„Bez obzira na to, ni u Hrvatskoj, ni u BiH, a ni u Srbiji do danas ne uspevaju da se na primeren način, bez nacionalističkih tonova, prisećaju velikog nasilja nakon Drugog svetskog rata. Do danas nije pronađeno ni adekvatno zajedničko mesto sećanja – na primer u Sloveniji, gde su se i dogodila masovna ubistva“, zaključuje bečki „Standard“.

Pripremio Srećko Matić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Fudbal kao ratna igra? Na Balkanu to nije nikakvo preterivanje.“ Tim rečenicama list iz Ciriha svojim čitaocima pokušava da dočara u šta se fudbal pretvorio tokom poslednjih 30 godina. Noje cirher cajtung podseća i na epizodu iz leta 2019. kada se odjednom ispred stadiona Marakana u Beogradu pojavio tenk koji je navodno učestvovao u ratnim operacijama u Vukovaru. „Sve je počelo pre 30 godina. Trinaestog maja 1990. na stadionu Maksimir u Zagrebu sastala su se dva najbolja tima Jugoslavije: Dinamo Zagreb i Crvena zvezda. Navijači su probili ogradu, počeli da bacaju kamenje i uništavaju sedišta. Igrači su pobegli u svlačionice, a utakmica je završena pre regularnog kraja.“

Švajcarski list piše da je na Maksimiru, kao nikada do tada, postalo jasno da je multinacionalna država Jugoslavija pred raspadom. „Početak spirale nasilja, pogotovo između Hrvata i Srba. S posledicama do današnjih dana.“

-pročitajte još: Bratstvo i jedinstvo budala

San o Velikoj Srbiji

Reporter Noje cirher cajtunga Roni Blaške posetio je i Zagreb i Beograd – i piše o svojim utiscima – u blizini stadiona Marakana uočio je spomen-tablu žrtvama rata u Jugoslaviji. I ime – Arkan: „Čovek koji je imao istu želju kao Milošević: ujedinjenje svih Srba u jednu etnički homogenu državu.“ Blaške podseća da je Arkan samo nekoliko meseci nakon „istorijske“ zagrebačke utakmice osnovao paravojnu jedinicu koja je kasnije krenula u rat, „najpre protiv hrvatskih, a kasnije i bosanskih jedinica“.

Švajcarski list napominje da pravosuđe nikada nije uspelo da se pozabavi s Arkanom, kao ni sa hiljada drugih počinilaca – „na sudu u Hagu zbog teških zločina optužena je 161 osoba“. Arkan je ubijen 2000, „ali je do danas omiljen kod mnogih navijača“, piše list i citira bivšeg dopisnika nemačkih medija iz Beograda Krstu Lazarevića koji kaže da je „umanjivanje ratnih zločina sastavni deo navijačke kulture u Srbiji“.

Švajcarski dnevni list piše da i predsednik Srbije Aleksandar Vučić voli da podseti na svoju sopstvenu prošlost u redovima navijača Crvene zvezde. „Huligani su poput vojske, tu su vođe, tu su sledbenici“, kaže za Noje cirher cajtung beogradski novinar Slobodan Georgiev: „To su desni radikali, koji vrlo brzo mogu da mobilišu hiljade ljudi na ulici.“

Prošlost Aleksandra Vučića

„Javna je tajna u Beogradu da srpska tajna služba ima svoje ljude unutar navijačke scene, između ostalog i zato da bi se sprečili protesti protiv vlade“, piše švajcarski novinar i dodaje da neke stranke angažuju huligane kao telohranitelje. „Čak i ako nešto o njima otkrijemo, to retko ima pravne posledice. Oni su za mnoge na glasu kao čuvari nacionalnih interesa“, prenosi list reči novinara Georgieva.

Ratni nostalgičari u Beogradu ipak su danas veoma daleko od realizacije svoje ideje o „velikosrpskom carstvu“. Zato se u Srbiji danas retko podseća na 13. maj 1990, piše švajcarski list. U Hrvatskoj je to sasvim drugačije. Kao razlog se navodi – Zvonimir Boban.

„Hrvatski nacionalisti se pozivaju na ustaše“

„Za Hrvate je ta scena bila simbolička pobuna protiv jugoslovenskih institucija u kojima su često dominirali Srbi“, kaže list iz Ciriha Dario Brentin sa Univerziteta u Gracu misleći pritom na scenu kada Boban na dan susreta Dinama i Zvezde nogom kreće na policajca jugoslovenskog MUP-a. Noje cirher cajtung podsjeća i na ulogu Franje Tuđmana koji je „hteo da ukloni komunističke simbole“, pa je promenio i ime kluba iz Zagreba, a navijače koji su protiv toga protestovali označio kao „agente Beograda“.

Ciriški list dodaje i da se u „otporu prema Srbima mnogi hrvatski nacionalisti pozivaju i na ustaše, a podseća i da je bivši reprezentativac Davor Šuker pozirao na Pavelićevom grobu u Madridu. „Ni danas na Balkanu nema diferencirane analize ratova u Jugoslaviji, svaka zemlja neguje svoju kulturu sećanja“, kaže Filip, član Zagreba 041, amaterskog kluba koji se bori protiv diskriminacije. U članku se spominje i Josip Šimunić i njegov uzvik „Za dom spremni!“ na Maksimiru – „stari ustaški pozdrav“, kako piše švajcarski list. Ili doček hrvatske reprezentacije u Zagrebu nakon Svetskog prvenstva u Rusiji kada se u autobusu u kojem je bila ekipa našao i „sporni desničarski“ pevač Tompson.

„Trinaestog maja 1990. na Maksimiru se nacionalizam predstavio tako jasno, kao retko kada ranije. U 30 godina koje su usledile mnogo toga se promenilo“, kaže Filip. „Ali na žalost, ne sve nabolje.“

Priredio: Srećko Matić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

„Pažnju izaziva podmetanje požara u kući šefa vojnog sindikata koji se zamerio predsedniku Vučiću. Iz Vlade nisu stigle izjave solidarnosti“, piše austrijski list Prese pod naslovom „Kritičari u Srbiji žive opasno“.

List prenosi da je ostao samo pepeo od vojnog bungalova u Surčinu gde živi Dejan Pavlović, predsednika sindikata „Sloga“ u Vojsci Srbije, te da mnogo šta ukazuje da je požar podmetnut. Bečki list prenosi da je Pavlović oštro kritikovao rukovodioce u vojsci, jer su navodno ugrožavali zdravlje vojnika tokom pandemije.

„Umesto izraza solidarnosti sa žrtvom požara, iz Ministarstva odbrane stigla je samo pretnja tužbom protiv sindikata zbog uznemiravanja javnosti“, piše Prese.

-pročitajte još: Srbija pala na rang-listi Reportera bez granica

List dodaje da srpska opozicija požar tumači kao „nastavak piromanske aktivnosti“ vlasti. Prese podseća na spaljivanje džamije u Beogradu 2004. i kuće novinara Milana Jovanovića u Grockoj 2018. godine.

„Američka organizacija Fridom haus svrstava Srbiju u hibridne režime umesto u demokratije“, dodaje list i podseća na slučaj novinarke Ane Lalić koja je bila pritvorena i na meti istrage zbog izveštavanja o stanju u Kliničko-boliničkom centru Vojvodine.

Izbori u Srbiji, Severnoj Makedoniji i Hrvatskoj

„Kriza sa virusom još nije prošla, a namučenom Balkanu već preti sledeća krizna dolina: zbog izvesnosti da se bliži recesija, vlade na isteku mandata teraju građane na birališta“, piše Frankfurter rundšau.

Uprkos zahtevima opozicije da se parlamentarni izbori odlože za jesen, vanredno stanje u Srbiji je ukinuto i „sveprisutni šef države Aleksandar Vučić“ glasanje je zakazao za 21. jun, prenosi list.

„Gotovo da nema sumnje u ubedljivu pobedu njegove nacionalno-populističke SNS, s obzirom na kontrolisane medije i rascepkanu opoziciju, podeljenu po pitanju bojkota“, piše dalje u članku. „Uprkos tome, prvi talasi otkaza i pogoršane prognoze privrednog rasta podstiču Vučića da odigra na letnje, umesto na jesenje izbore.“

Frankfurter rundšau prenosi da i u Severnoj Makedoniji bivši premijer Zoran Zaev koji predvodi favorizovane Socijaldemokrate traži da se izbori održe već 14. juna. Opozicioni VMRO bi da se to desi kasnije i poziva se na zaštitu zdravlja građana.

U Hrvatskoj je premijer Andrej Plenković rekao da je „mala razlika“ da li će izbori biti održani u junu, julu, avgustu ili septembru. No Frankfurter rundašu primećuje: „Kod izbornog termina već i nijanse mogu odlučivati o pobedi i porazu.“

List navodi da se u jednoj anketi samo šest odsto građana u Hrvatskoj izjasnilo za izbore tokom leta, ali da tamošnji mediji špekulišu da bi izbori ipak mogli biti u prvoj polovini jula jer je privredna prognoza negativna.

„U ovoj jadranskoj državi zavisnoj od turizma bi zaista prazne sobe tokom letnje sezone mogle da stropoštaju rejting HDZ“, zaključuje nemački list.

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Sada je projekat prepušten ruskoj kompaniji "Atomstrojeksport", koja bi trebalo da je završi do 2013. godine. Inače, nuklearna elektrana Belane biće prva takve vrste u Evropi koju grade Rusi i to na trusnom podričju, samo 200 km od Srbije.

Pre dve godine u ovom kraju zabeležen je zemljotres jačine 5,3 stepena Rihterove skale. Izgradnja, koju je aminovala i Evropska Unija, koštaće oko 6,8 milijardi evra. Imaće dva reaktora jačine od po 1.000 megavati.

Autor: Jelena Kulidžan

Odg. urednik: J. Leon

Pre četiri godine, došlo je do manjeg kvara, kada je iscurilo oko 2000 litara radioaktivne vode. Na sreću, otrovna voda nije dospela u okolinu. Uprkos dešavanjima u Japanu, Češka vlada je saopštila da ne planira obustavu gradnje još dva reaktora u ovoj elektrani.

Temelin se nalazi 50 kilometara od granice sa Austrijom. Početak izgradnje postrojenja izazvalo je žestoke proteste Austrijanaca zbog straha da će elektrana ugroziti životnu sredinu. Dok Česi tvrde da je elektrana 100 odsto sigurna, pokrajinska vlada Gornje Austrije upozorava da je Temelin visokorizična elektrana.

Nakon pristupanja Češke Evropskoj uniji, pitanje Temelina postala je tačka trvenja sa Austrijom. Da bi se sprečilo ugrožavanje „proširenja ka Istoku“, Češka i Austrija su potpisale Meklerov protokol, kojim su se dve zemlje dogovorile da se ustanovi posebna procedura ispitivanja uticaja elektrane na okolinu.

Namera je bila da se omogući bolja informisanost austrijske vlade i stanovništva o stanju u Temelinu. Zbog katastrofe u Černobilju, češka javnost takođe se protivila izgradnji nuklearne elektrane Temelin. Godine 2000. sakupljeno je preko 70.000 potpisa za raspisivanje referenduma. Međutim, predlog građana nikada nije došao na dnevni red češkog parlamenta. Iste godine, ankete su pokazale da je oko 71 odsto građana ipak podržavalo izgradnju elektrane.

Autor: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: Jakov Leon

U oktobru 2001. godine dobila je status kompanije koja je prijateljski nastrojena prema životnoj sredini. Međutim, u Dukovoniju nije ugrađen kontejner, mehanizam koji se ugrađuje u reaktor i pokriva ga u slučaju nezgode. Zbog nedovoljnih mera bezbednosti elektrana je podložna spoljnim uticajima.

Češka agencija za atomsku energiju i uprava elektrane započele su 1996. godine sa realizacijom investicionim planom vrednim 750 miliona dolara za modernizaciju Dukovanija i povećanja nivoa bezbednosti. Jedan od razloga bila je i korozija nastala u cevima koje sprovode vodu i paru. Iste godine čak 76 kvarova je registrovano. U okviru tog ambicioznog projekta, 1998. zamenjeni su zastareli sovjetski kontrolni sistemima sa savremenim zapadnim, koje je proizvela nemačka kompanija Simens.

Do 2028. godine svi reaktori bi trebalo do budu isključeni, zbog isteka planiranog roka rada od 40 godina.

Autor: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: J. Leon

U blizini elektrane nalazi se grad Kusnezovsk, u čijem se grbu nalazi Rivne. 1995. godine države G 7, Evropska komisija i Ukrajina su se dogovorile o gašenju elektrane u Černobilju. Ukrajini je obećana nadoknada u vidu povoljnog kredita Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj u iznosu od 215 miliona dolara radi izgradnje i modernizacije elektrane Rivne. Novac nije isplaćen jer prema navodima banke, Ukrajina nije ispunila uslove za dobijanje kredita.

Evropska agencija za atomsku energiju je dodelila pomoć od 42 miliona dolara za modernizaciju i poboljšanje bezbednosti u Rivneu. 2008. godine došlo je do odliva kubnog metra tečnosti za hlađenje, ali nije izmerena radioaktivnost izvan postrojenja. Za 2017. planirano je isključenje reaktora.

Autor: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: J. Leon

Do 1989. godine zbog raznih kvarova reaktori su skoro 70 puta prestajali sa radom. Nakon raspada bivše Jugoslavije, Krško je sporna tačka između dve države zbog pitanja korišćenja i raspodele troškova elektrane. Poslednje nesuglasice nastale su kada je hrvatska strana optužena da ne ispunjuje svoje obaveze iz 2003. godine. Iste godine Slovenija je 40 odsto proizvedene struje, dok Hrvatska čak 50 odsto.

Krško je takođe sporna elektrana jer se nalazi na trusnom području. Prema navodima Međunarodne organizacije za atomsku energiju, elektrana ispunjava sve međunarodne bezbednosne standarde i da seizmeološki faktori ne predstavljaju opasnost. 2008. godine došlo je izliva tečnosti za hlađenje, ali prema tvrdnjama slovenačkih vlasti, nije bilo posledica izvan postrojenja. Isključenje reaktora planirano je za 2023. U avgustu 2009. godine održan je sastanak sa italijanskim partnerima o izgradnji drugog reaktora, istočno od postojećeg postrojenja. Očekuje se da će odluka doneta do 2014.

Autor: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: J. Leon

Bilo je planirano da se izgrade tri dodatna reaktora, međutim odustalo se zbog nestabilnosti tržišta. Rumunska državna kompanija „Nuklearelektrika“ je posle zemljotresa u Japanu izdala saopštenje da njihova atomska elektrana može da izdrži potres i do 7,5 stepeni Rihterove skale. Reaktor bi se u tom slučaju bezbedno zaustavio, hladila bi se aktivna zona, a nadzor nad parametrima nuklearne sigurnostio bio bi na najvišem nivou.

Nije obustavljen rad na projektu reaktora 3 i 4 u centrali „Nuklearelektrike“. Rumunija namerava da izgradi dva nova nuklearna reaktora čija je vrednost porcenjena na četiri milijarde evra. U projektu bi država trebalo da ima oko 85 odsto akcija, nakon što su se povukle četiri kompanije iz konzorcijuma. Rumunija je najavila i izgradnju svoje druge nuklearne elektrane, a plan je da se ona izgradio do 2030. godine.

Autor: Vladimir Petković

Odg. urednik: J. Leon

Po završetku privatizacije u aprilu 2006. godine italijanski energetski koncern „Enel“ kontroliše 66 posto akcija kompanije „Slovačke elektrane“, dok su preostala 34 procenta u vlasništvu Fonda nacionalne imovine Slovačke, čijim akcionarskim pravima raspolaže Ministarstvo privrede.

"Enel" se obavezao da uloži 775 miliona evra za završetak izgradnje dva nova reaktora. U gradnju su uključene vodeće slovačke, češke, ruske i zapadnoevropske kompanije. Svetska agencija za atomsku energiju je u izveštaju navela da elektrana Mohovce ispunjava standarde koje su postavljene u Zapadnoj Evropi.

Svojevremeno je austrijska Partija zelenih osporila izgradnju nuklearne elektrane Mohovce tvrdeći da postoji opasnost od emisije radioaktivnosti. Podneta je privatna tužba, ali je Austrijski sud odlučio da nema bezbednosnih rizika. Isključivanje prva dva reaktora očekuje se do 2030. godine.

Autor: Vladimir Petković

Odg. urednik: J. Leon

Ona snabdeva skoro čitavu južnu Ukrajinu i nakon isključivanja Černobilja postala je najvažnija elektrana u zemlji. Često se prijavljuju kvarovi. Delovi postrojenja su bili kontaminirani radioaktivnom vodom 1993. godine. Tada je ostala i bez više od 400 kvalifikovanih radnika. Zaposleni su često štrajkovali zbog malih plata. Posle inspekcije Međunarodne agencije za atomski energiju 1994. saopšteno je da se ukupno dogodilo 709 problematičnih događaja, od čega se 275 ticalo bezbednosti.

Od tada je uloženo samo dva miliona dolara u modernizaciju. Glavni problem u Ukrajini je odlaganje nuklearnog otpada. Zaporožje ima sopstvenu nuklearnu deponiju koja je izgrađena da traje sve do kraja rada elektrane. Predviđeno trajanje nuklearnih elektrana sa sovjetskom opremom je bilo 30 godina.

Autor: Vladimir Petković

Odg. urednik: J. Leon

Prvo postrojenje V1 isključeno je na zahtev Evropske Unije, iz bezbednosnih razloga, što je bio i uslov za prijem Slovačke. Prvi reaktor je prestao sa radom 2006, a dve godine kasnije i drugi.

Postrojenje V2 je od 2005. do 2008. dodatno opremljeno da bi dostiglo proizvodnju od 1000 megavata. Pri tom su ugrađeni dodatni sigurnosni sistemi za slučaj zemljotresa, a unapređeni su sistemi za kontrolu i hlađenje reaktora čime je „životni vek“ elektrane produžen do 2025. Obnova je koštala Slovačku pola milijarde evra.

Tadašnje vlasti Slovačke nisu isključile mogućnost ponovnog aktiviranja reaktora u postrojenju V1. To se zamalo i dogodilo 2009. kada je Evropu zahvatila energetska kriza oko gasa zbog spora Rusije i Ukrajine. Tada su vlasti najavljivale reaktiviranje postrojenja V1 u elektrani Bohunice, usledile su oštre reakcije Evropske unije, a zbog rešenja krize Slovačka je odustala. Planirana je i izgradnja trećeg postrojenja do 2025. godine.

Autor: Vladimir Petković

Odg. urednik: J. Leon