B92.net

Na okupiranoj Zapadnoj obali izraelski doseljenici napali su dvoje zaposlenih medijske kuće Dojče vele (DW). Prema saopštenju naše kuće, radi se o dopisnici i kamermanu koje su u petak gađali velikim kamenjem i progonili. Dvoje novinara nalazilo se u palestinskom selu Sindžil severno od Ramale, gde su nameravali da izveštavaju o najavljenom protestu protiv nasilja radikalnih doseljenika.

Oboje su uspeli da pobegnu nepovređeni i sada su bezbedni, ali je snimateljev automobil bio teško oštećen.

Glavni direktor DW-a Peter Limburg osudio je napad: „Ovaj se napad ničim ne može opravdati i jasno poručujemo: izraelska vlada mora da garantuje bezbednost svih novinarki i novinara na Zapadnoj obali".

Izraelska vojska koja je na Zapadnoj obali zadužena za bezbednost, u početku se nije izjašnjavala o događaju. Jedan portparol izjavio je da će izveštaj biti proveren.

Prema podacima DW-a, tokom napada su tamo bili prisutni i predstavnici drugih međunarodnih medija. I oni su, kako se navodi, gađani kamenjem i morali su da pobegnu.

Otkako su 7. oktobra 2023. islamistički Hamas i druge ekstremističke grupe počinile masakr u Izraelu, što je dovelo do rata u Gazi, radikalni i nasilni izraelski doseljenici pojačali su napade na Palestince na Zapadnoj obali.

Više puta upadali su u palestinska sela s vatrenim oružjem, palicama i kamenjem, palili kuće i automobile te podmetali požare na poljima i u maslinjacima.

Na okupiranoj Zapadnoj obali danas, uz otprilike tri miliona Palestinaca, živi i više od 500.000 izraelskih doseljenika u oko 200 naselja – a zajedno s Istočnim Jerusalimom taj broj prelazi 700.000.

Zagreb ionako ima jedva 800 hiljada stanovnika, a u ovim letnim mesecima ih je još manje. Već nakon prvih informacija kako je prodano pola miliona ulaznica za koncert Tompsona, bilo je dobrih razloga za zabrinutost kako će se uopšte organizovati tako velika manifestacija.

Grad i nadležne službe su ipak pokazale da su dorasle ovom izazovu: osim opsežnog i posebnog regulisanja saobraćaja u skoro čitavom prostoru Novog Zagreba, postavljena je i poljska bolnica. Objavljeno je da je osim stavljanja na raspolaganje javnih stanica za vodu posetiocima podeljeno oko 10 hiljada flaša sa vodom.

Koncert je naravno bio i poseban izazov za policiju: kako javlja agencija Rojters, na zadatku je bilo 6.523 službenika koji su brinuli za bezbednost čitave manifestacije. Problem je bio i banalan jer su mnogi došli svojim vozilima, ali nije moglo da se dopusti da se automobili jednostavno parkiraju na glavnim saobraćajnicama.

Maja Grba Bujević, direktorka Hrvatskog zavoda za hitnu medicinu i Ivan Usmiani, koordinator timova Hrvatskog Crvenog križa su jutros na za medijsku kuću HRT izjavili kako je sve ipak dobro prošlo: zapravo su bili spremni na čak 4.000 pružanja pomoći, ali osim manjih medicinskih intervencija – poput lepljenja flastera na male rane, bilo je ukupno 245 medicinskih intervencija, skoro u svim slučajevima zbog trovanja alkoholom.

Spasilačka služba je jedino imala posla sa dva posetioca koji su se setili da se popnu na skelu bine, a policija je objavila kako je privela 123 osobe. Skoro svi – njih 111 su privedeni zbog posedovanja „nedozvoljenih pirotehničkih sredstava“ koja su im oduzeta, a tek u 12 slučajeva se radilo o „remećenju javnog reda“.

Koncerti Tompsona su svakako manifestacije na kojoj rodoljublje i verska osećanja znaju preći u ekstremizam i veličanje kvislinške NDH.

Zamenik direktora policije i rukovodilac posebnog štaba za ovu priliku, Damir Barić je za hrvatsku televiziju izjavio kako je jasno da bi lako moglo da dođe do isticanja „zabranjenih znakova i simbola". Ali je procenjeno kako bi intervencija policije mogla dovesti do nepotrebnih sukoba, pa je Barić upozorio kako se celokupno okupljanje snima, te da će policija analizirati sve snimke i naknadno sprovoditi kriminalističku istragu i identifikaciju počinioca. A takvo krivično delo zastareva za četiri godine.

„Nemačka se vratila na pravi put". Kancelar Fridrih Merc iz konzervativne demohrišćanske partije (CDU) je pre tri meseca na predstavljanju koalicionog sporazuma u ​​Berlinu na taj način obelodanio volju svoje vlade da Nemačka preuzme novu spoljnopolitičku ulogu.

Merc optužuje prethodnu vladu pod socijaldemokratom Olafom Šolcom za to da je bila previše rezervisana i da je oklevala u podršci Ukrajini, da je bila previše neambiciozna u evropskoj politici i da je previse „popovala" svojim partnerima.

Merc je proglasio spoljnu politiku glavnim prioritetom. Njegova poruka: Nemačka želi da preuzme veću odgovornost. Trebalo bi da igra vodeću ulogu u EU i da njena vojska postane najjača među evropskim državama NATO-a.

Istovremeno, Evropa treba da „postigne nezavisnost od SAD" u odbrambenoj politici, kako je Merc rekao odmah nakon svoje izborne pobede u februaru, jer više ne vidi Vašington pod Donaldom Trampom kao pouzdanog partnera.

Merc radi ono što Tramp želi

Hoće li nemački kancelar ispuniti ovo obećanje? Tokom njegove inauguracione posete Vašingtonu, većina medija je smatrala uspehom već to što je zajednički nastup za za medije sa Trampom prošao bez većih neslaganja. Merc je malo govorio, delovao je nervozno, a Tramp se raspričao. Kancelar je prvenstveno obećao povećanje izdataka za odbranu, a američki predsednik je delovao zadovoljno. „Tramp nije zainteresovan za partnerstvo, već za vazalstvo.“ Tako to vidi politikolog Johanes Varvik sa Univerziteta Hale-Vitenberg.

Hening Hof iz Nemačkog društva za spoljnu politiku istakao je za DW da se umesto „nezavisnosti", Merc „zapravo vratio tradicionalnom transatlantskom putu". „S obzirom na veliku bezbednosnu zavisnost Evrope od SAD, otvoreno distanciranje od Vašingtona takođe bi bilo rizično i nerazumno." Varvik takođe smatra da „ne može biti govora o nezavisnosti", ni politički ni vojno.

Ovaj uvid je potkrepljen i veoma opreznom reakcijom Merca na inicijativu za bezbednosnu politiku šefa parlamentarne grupe CDU/CSU Jensa Špana. Zalagao se za evropski nuklearni kišobran pod nemačkim vođstvom. Merc je za Prvi program nemačke televizije (ARD) izjavio da se radi o zadatku „na veoma, veoma dug rok". Malo je verovatno da je onda to projekat za jedan četvorogodišnji mandat.

Da li Nemačka može i da li hoće da zameni SAD u Ukrajini?

Slična podređenost je prema medijskim izveštajima viđena i na samitu NATO-a u Hagu. Generalni sekretar Mark Rute je Trampa nazivao „tata". Evropljani su obećali da će godišnje izdvajati pet odsto svog BDP-a za odbrambene troškove, baš kao što je zahtevao Tramp. A on je odavno poručio: Oni koji ne plate neće dobiti američku zaštitu. Primarni cilj samita bio je da SAD ostanu garant bezbednosti u Evropi. Čini se da je to za sada postignuto.

Međutim, plan za pristupanje Ukrajine NATO-u, koje Nemačka takođe želi, nije ni razmatran u Hagu – Vašington je pod Trampom odustao od tog cilja.

Generalno, čini se da Donald Tramp polako gubi interesovanje za rat u Ukrajini i za mirovno rešenje. Sada je Vašington zaustavio najnoviju isporuku protivvazdušnih raketa Patriot, koje su Kijevu hitno potrebne, navodno zato što su se američke zalihe potrošile.

Da li će Evropljani, a posebno Nemačka, da priskoče Ukrajini u pomoć?. Johanes Varvik smatra da ako bi Evropljani želeli da preuzmu ulogu SAD, to „ne bi bilo baš obećavajuće u smislu projekcije moći ili finansija. Pre ili kasnije, Berlin i Brisel će verovatno takođe slediti zaokret SAD od 180 stepeni“.

U međuvremenu, kancelar Merc ostaje nejasan u odgovoru na pitanje da li želi da isporuči Ukrajini krstareće rakete dugog dometa Taurus. „To jeste i ostaje opcija", rekao je nedavno Merca na televiziji ARD. Kancelar Olaf Šolc je uvek odbijao isporuku, tvrdeći da bi to moglo da uvuče Nemačku u rat. Jedno je sigurno, rekao je Merc preventivno: „Nemačka neće postati strana u ratu“. Sasvim je druga stvar kako to vidi ruski predsednik Vladimir Putin.

Granične kontrole zaoštravaju odnose sa Poljskom

Novi kancelar je odmah nakon stupanja na dužnost otputovao u Pariz i Varšavu kao znak da pridaje poseban značaj ovim dvama evropskim partnerima. Postojalo je – barem na oko – srdačno razumevanje sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom. Međutim, Merc je pogoršao odnos sa poljskim premijerom Donaldom Tuskom kada je nedavno pokrenuo granične kontrole kako bi sprečio ilegalni ulazak u zemlju.

Poljska ne želi da primi nazad takve migrante i sada kontroliše svoju granicu sa Nemačkom. Hening Hof govori o Mercovom „pogrešnom početku" pošto mu je „simbolička migraciona politika bila važnija od evropske kohezije i dobrosusedskih odnosa sa Poljskom".

Puki posmatrači na Bliskom istoku

Druga velika kriza pored rata u Ukrajini, bliskoistočni sukob, odvija se praktično bez učešća Evropljana. Izrael, a nekoliko dana kasnije i SAD, napali su ciljeve u Iranu kako bi sprečili zemlju da napravi nuklearnu bombu. Nije bilo konsultacija sa Evropljanima. Uloga Nemačke se uglavnom sastojala od naknadnog pozivanja na deeskalaciju.

Merc pokazuje ponos već zbog činjenice da je naknadno obavešten o napadima: „Bio sam jedan od prvih, ako ne i prvi, koji je obavešten", rekao je na ARD-u. Johanes Varvik je rezignirano rekao: „Vidimo koliko smo nisko pali. Evropa i Nemačka ovde ne igraju nikakvu ulogu. Merc neće moći to da promeni.“

Šta ogromno zaduženje znači na spoljnopolitičkom planu?

Sve u svemu, Mercov spoljnopolitički bilans na početku izgleda ovako: Uspešna poseta Vašingtonu, prvenstveno zahvaljujući preuzimanju obaveze povećanja izdataka za odbranu, nejasna budućnost podrške Ukrajini, nada za zbližavanje sa Francuskom, ali i zategnuti odnosi sa Poljskom. I puka posmatračka uloga u sukobu na Bliskom istoku. Rano je za konačnu ocenu jer je nova vlada na vlasti tek dva meseca.

Hening Hof kaže: „Ostaje misterija šta Merc tačno misli pod 'Nemačka se vratila na pravi put' u pogledu spoljne politike – ili bolje rečeno, na čemu želi da gradi i na koji 'put' želi da vrati zemlju." On ističe da su Mercove ideje o većoj ulozi Nemačke „zasnovane na masovnoj politici potrošnje finansiranoj dugovima za odbranu i infrastrukturu, što je omogućeno njegovim sopstvenim zaokretom od 180 stepeni u ovom pitanju kao i podrškom socijaldemokrata i Zelenih. Prethodna vlada nije imala ovu mogućnost.“

Barem među nemačkim stanovništvom, kancelar sada izgleda dobija na popularnosti nakon dugog perioda u kojem nije uživao preveliku popularnost. U najnovijem istraživanju ARD-a, podrška mu je porasla za tri odsto. Mada sada iznosi mršavih 42 odsto, to je najbolji rezultat otkako se Merc vratio u politiku pre četiri godine.

„Sve što me je dovelo u Nemačku izgubilo se i u jednom trenutku sam pomislio: sada je dosta, ne želim da moja deca, ako ih ikada budem imao, odrastaju u ovoj zemlji.“

Janis N, koji nije želeo da otkrije svoje prezime, napustio je grčko ostrvo Samos sa 18 godina, kako bi studirao građevinu u Nemačkoj. Privukla ga je reputacija Nemačke kao zemlje jednakih mogućnosti i socijalne pravde.

Onda je 2020, nakon 16 godina, odlučio da se, s magistarskom diplomom u ruci, vrati u otadžbinu.

Do tada je radio u nemačkom gradu Esenu kao projekt-menadžer u privatnom sektoru, a zatim kao građevinski inženjer na izgradnji mostova u javnom sektoru, pre nego što je okušao sreću kao „slobodni strelac“.

„Dao sam sve od sebe da u Nemačkoj izgradim život, ali sam stalno nailazio na prepreke“, kaže taj 39-godišnjak za DW. Priseća se jednog upečatljivog primera: „Radio sam na jednom objektu na gradilištu, da bi klijent na kraju odbio da plati završni račun od preko 100.000 evra. Kad sam ga pitao zašto, odgovorio mi je: „Neću ti dozvoliti da se obogatiš ovde u Nemačkoj“.

Janis kaže da je to bio jasan izraz netrpeljivosti prema njegovom stranom poreklu. Za ovog Grka je presudno bilo osećanje da nikad nije istinski prihvaćen, što ga je na kraju i navelo da ode. Janis je konačnu odluku doneo kada je shvatio da će, bez obzira koliko se integrisao, uvek biti posmatran kao „neki Grk“.

„Na fakultetu si prvo lenčuga iz Grčke, a na poslu korumpirani Grk. Ponosan sam što sam Grk. Ali mentalitet, koji stoji iza svih ovih komentara, je za mene postao toksičan“, kaže Janis.

Čak 25 odsto migranata razmišlja da napusti Nemačku

Iste prepreke, s kojima se Janis suočavao u Nemačkoj, potvrđene su i u novoj studiji koju je objavio Institut za istraživanje tržišta rada (IAB).

Na osnovu ankete, sprovedene među 50.000 migranata koji su se u Nemačku doselili u starosnoj dobi između 18 i 65 godina, istraživanje je pokazalo da jedan od četiri razmišlja o odlasku. Azilanti bez priznate boravišne dozvole nisu bili uključeni u studiju.

Anketa, sprovedena između decembra 2024. i aprila 2025., pokazuje da su oni, koji najčešće planiraju da napuste Nemačku, visoko obrazovani, uspešni i dobro integrisani — upravo oni , koji su Nemačkoj najpotrebniji.

Prema studiji, namera da se napusti Njemačka rezultat je „kompleksnog sklopa ličnosti, ekonomskih razloga, integracije u društvo i percipiranog društvenog prihvatanja“.

Ispitanici su dodatno navodili i porodične razloge, političko nezadovoljstvo, visoke poreze i birokratiju. U Nemačkoj trenutno više od četvrtine stanovništva ima migrantsko poreklo. Oko 6,5 miliona ljudi doselilo se u zemlju od 2015. godine, uglavnom iz Sirije i Ukrajine.

Bez znanja nemačkog „živiš kao duh“

Utku Sen, 33-godišnji stručnjak za sajber bezbednost takođe je napustio Nemačku nakon tri godine, vođen sličnim osećajem isključenosti. Opisujući svoju prvu godinu u Berlinu kao „medeni mesec“, Sen je za DW rekao da je kasnije shvatio koliko život može biti težak za pridošlice bez dobrog znanja nemačkog jezika.

„Kao Turčin, uvek sam se osećao građaninom drugog reda. Pomislio sam da će mi trebati decenije da postanem deo nemačkog društva — a možda se to nikad i ne dogodi“, rekao je.

Nakon što je na Jutjubu objavio video na turskom jeziku o svakodnevnoj diskriminaciji u Nemačkoj, koji je pogledalo skoro pola miliona ljudi, preselio se u London. U videu je život u Nemačkoj uporedio sa likom koji glumi Brus Vilis u filmu „Šesto čulo“:

„Tamo negde postoji život, ali ti mu ne pripadaš. Kružiš oko njega kao duh. Drugi ljudi nisu ni svesni da postojiš i ne možeš da sepovežeš sa njima.“

Sen je rekao da mu je život u Londonu znatno lakši zahvaljujući tome što može da komunicira na engleskom jeziku.

„Za razliku od Nemačke, Britanci su uglavnom otvoreniji i prihvataju strance i različite kulture. Ovde nisam doživeo nikakvu diskriminaciju. To mi je dalo osećanje pripadnosti društvu i povećalo moju ljubav prema njemu“, rekao je.

Tečno znanje jezika ne pomaže uvek

Prema rečima Kaline Velikove iz Bugarske, čak ni tečno znanje jezika ne uklanja nužno barijere, s kojima se stranci susreću u Nemačkoj. Velikova (35) je provela devet godina u Bonu, gde je studirala i radila kao socijalnog radnica. Kaže da se prvi put osetila isključenom još tokom studija — iako je savršeno govorila nemački.

„Nikad neću zaboraviti koliko je trebalo ljudima da me prihvate, čak samo kao koleginicu. Jednog dana bismo razgovarali, a sledećeg dana bi se ponašali kao da me ne poznaju. To se jednostavno ne dešava tamo, odakle ja dolazim“, kaže Velikova.

S vremenom je stalno osećanje društvene distance počelo da utiče na nju. „Počela sam da postajem hladnija. Imala sam osećaj kao da razvijam alergiju na Nemačku, a to nisam želela.“

Godine 2021. napustila je Bon i vratila se u Sofiju, gde sada radi kao projekt-menadžerka. „Naravno, i ovde ima svakodnevnih izazova. Ali u celini, kvalitet mog života se poboljšao, iako zarađujem manje, a radim više.“

Nemački „hod po tankoj žici“

Za ekonomistu Kristijana Dastmana direktora Fondacije Rokvul u Berlinu, jezik ostaje ključni faktor integracije. On ističe da je učenje nemačkog jezika od suštinskog značaja, ne samo za tržište rada i poslodavce, već i za same migrante. Istovremeno, Dastman smatra da osećanje neprijateljskog okruženja nije specifično samo za Nemačku.

„Kad biste isto istraživanje sproveli u Velikoj Britaniji, rezultati verovatno ne bi bili mnogo drugačiji“, rekao je. Dastman takođe ističe da se sa porastom broja migranata povećava i zabrinutost među domicilnim stanovništvom. „To može dovesti do kulture, koju neki migranti doživljavaju kao neprijateljsku“, rekao je.

Studija fondacije Bertelsman iz 2024. godine pokazuje da zabrinutost javnosti u vezi s migracijom u Nemačkoj raste. To se poklapa s rastućom podrškom krajnje desničarskoj Alternativi za Nemačku (AfD), koja je iskoristila strahove u stanovništvu na februarskim izborima 2025, postavši druga po snazi partija u zemlji.

Mnogi ljudi u Nemačkoj sve su više zabrinuti zbog mogućih negativnih posledica migracije i priliva velikog broja stranaca. Povećani su troškovi i opterećenja za socijalne sisteme, vlada nedostatak stanova u gradovima i sve su veći izazovi u školstvu i obrazovanju.

Prema Dastmanu, „politika mora da hoda kao po žici i da balansira između toga da ne optereti previše domaće stanovništvo, što daje prostor desničarskim populistima, i da istovremeno ostane otvorena za pridošlice koji su važan deo ekonomije i društva.“

Potrebna je i kulturna transformacija

Dok politika pokušava da uspostavi ravnotežu između društvene kohezije i otvorenosti, Anastasios Penolidis smatra da je za istinsku promenu potrebna i kulturna transformacija. Menadžer u izbegličkom kampu, koji se u Nemačku doselio pre sedam godina, smatra da je obrazovanje širih slojeva društva ključno za rešavanje problema s kojima se migranti suočavaju. Po njegovom mišljenju, neophodno je „više političkog i socijalnog obrazovanja, potrebne su nove institucije za borbu protiv rasizma i niži porezi za one s niskim primanjima“.

Penolidis je dodao da jedva sastavlja kraj s krajem, iako i on i njegova devojka rade puno radno vreme. Kritikovao je visoke poreske stope za neoženjene osobe bez dece, nazivajući ih nepravednim i demotivišućim.

Trenutno, kaže, ozbiljno razmišlja o povratku u Grčku, navodeći poresku politiku i strukturalni rasizam kao glavne razloge.

Ipak, Penolidis nije bez nade. Ako dođe do značajnih promena, voleo bi da ostane u Nemačkoj i zasnuje porodicu. Za njega ta budućnost zavisi ne samo od bolje politike, već i od dublje promene u načinu na koji njemačko društvo vidi i podržava one, koji odluče da Nemačku nazovu svojim domom.

Namazgah-džamija u Tirani, glavnom gradu Albanije, sa svojim minaretima visokim 50 metara i prostorom za oko 8.000 vernika, spada među najimpresivnije islamske bogomolje na Balkanu. Njenu izgradnju je, između ostalih, sa oko 30 miliona evra finansirala turska verska uprava Dijanet. Arhitektonski uzor bila je istanbulska Ahmedija ili Džamija Sultana Ahmeda, poznata još i kao Plava džamija.

U oktobru 2024. godine, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan došao je u Tiranu na otvaranje džamije, nakon desetak godina izgradnje. Tom prilikom potpisao je sporazum o saradnji s Albanijom u oblasti poljoprivrede i obrazovanja, i poklonio zemlji nekoliko dronova turske proizvodnje. Takođe je Dijanetu obezbeđen uticaj u upravnom odboru nove džamije, a imenovan je i turski imam – što je izazvalo nezadovoljstvo u albanskom društvu.

Pre te džamije, u Tirani su, nakon pada komunizma 1990. godine, već bile izgrađene reprezentativna katolička i pravoslavna crkva, 2001. i 2014. godine. Pod diktatorom Enverom Hodžom, Albanija se proglasila prvom ateističkom državom. Od 1967. godine religije su bile zabranjene, a sve verske institucije zatvorene.

„Primer Namazgah-džamije pokazuje kako Turska deluje kao regionalna sila na Balkanu i pokušava da proširi svoj uticaj putem izgradnje džamija“, kaže Natali Klaje, sociološkinja sa Visoke škole za društvene nauke (EHESS) u Parizu. Izgradnja džamija kao oblik „meke moći“ usko je povezana sa ekonomskim, političkim i vojnim interesima. „Međutim, lokalni akteri imaju određeni manevarski prostor i koriste ga“, dodaje Klejer.

Turska je dosledno zastupala svoje interese: tako su od 2017. do 2019. godine radovi na Namazgah-džamiji bili su obustavljeni, jer je Turska od Albanije tražila izručenje nekoliko osoba za koje se tvrdilo da su bliske pokretu Fetulaha Gulena. Nakon pokušaja puča 2016, Erdogan je za neuspešni državni udar okrivio pokret sada pokojnog propovednika Gulena i progoni njegove članove, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Tek nakon što su te osobe izručene Turskoj, radovi su nastavljeni.

Turska je zamenila Saudijsku Arabiju

Danas je Turska vodeći finansijer izgradnje džamija na Zapadnom Balkanu. To nije bio slučaj u prvim godinama nakon raspada bivše Jugoslavije.

Tokom rata u Bosni i Hercegovini, od 1992. do 1995. godine, oko 600 džamija potpuno je uništeno, a stotine drugih oštećene, navodi stručnjak Robin Konje u svojoj studiji o izgradnji džamija u Bosni i Hercegovini.

Nakon završetka rata 1995. godine, Saudijska Arabija je bila glavni sponzor obnove i izgradnje novih džamija u BiH. Tek nakon napada 11. septembra 2001. i dolaska Erdogana na vlast 2002, Turska je postepeno preuzela vodeću ulogu.

Nacionalizam umesto vere

Saudijska Arabija se, s druge strane, pod prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom, sve više povlači. Projekti džamija koje je finansirala Saudijska Arabija prepušteni su lokalnim zajednicama. Bin Salman je u svojoj „Viziji 2030“, koja definiše prioritete saudijske politike do kraja decenije, stavio akcenat na restauraciju istorijskih džamija u samoj Saudijskoj Arabiji i očuvanje sopstvenog kulturnog nasleđa.

„Danas u Saudijskoj Arabiji u prvom planu je manje vehabijski islam, a više nacionalizam“, kaže Kristin Smit Dajvan iz Instituta za države Persijskog zaliva u Vašingtonu. Bin Salman se, barem zvanično, distancirao od vehabijskog islama koji je dugo bio izvozni proizvod Saudijske Arabije: u televizijskom govoru 2021. godine nazvao ga je prevaziđenim.

Erdoganov „infrastrukturni imperijalizam“

Turska sebe pak vidi kao naslednicu Osmanlijskog carstva na Balkanu i naglašava svoj status regionalne sile. Tu se ne radi samo o verskoj politici Erdoganove Radničke partije (AKP). Izgradnja džamija je samo jedan deo turske infrastrukturne politike – ne samo na Zapadnom Balkanu, već i na Kavkazu, u Centralnoj Aziji, Severnoj Africi i podsaharskoj Africi, kaže Rebeka Brajant, profesorka kulturne antropologije na Univerzitetu u Utrehtu. Izgradnju džamija treba posmatrati u širem geopolitičkom kontekstu.

Bilo da se radi o železničkim prugama, lukama, hotelima ili tržnim centrima – turski investitori su prisutni u velikom obimu od Bosne i Hercegovine, Gruzije i Kazahstana, do Severnog Kipra i Senegala. Na mnogim tenderima poslovi su dodeljeni firmama bliskim Erdoganu. Brajant tu vrstu političkog uticaja naziva „infrastrukturnim imperijalizmom“.

Mega-projekti poput kompleksa u turskom delu Nikozije, na Severnom Kipru, koji je Erdogan otvorio u maju 2024. godine nakon pet godina izgradnje – a koji obuhvata predsedničku palatu, zgradu parlamenta, velike hotele i džamiju (koja u trenutku otvaranja još nije bila završena) – predstavljaju „geopolitičke prostore u kojima Turska izražava svoju viziju budućnosti“.

Erdogan tu ide na etničke, verske ili istorijske sličnosti i koristi retoriku „bratstva“ i „zajedničke sudbine“ koja povezuje Tursku s tim zemljama. Projekti bi trebalo da pošalju poruku: „Mi smo budućnost. Mi smo moderniji od Zapada“, objašnjava antropološkinja Brajant. Tako su izgradnje džamija, ali ne samo džamija, deo turske vizije budućnosti u kojoj Zapad više nije krajnja tačka progresa.

Đenova ili – kako su ljudi u Liguriji nazivali svoju republiku – Zena, ukazuje nam se najpre sa auto-puta nizom betonskih predgrađa. Autobus se onda probija kraj džinovskih lučkih postrojenja dok nam vozač na kraju ne kaže da smo stigli na odredište – Prinćipe. To je stanica metroa, nešto dalje je zapadna železnička stanica na trgu koji se isto tako zove. Možda sam očekivao prizor koji bi bio sličniji nekom od stihova Euđenija Montalea, nobelovca rođenog u ovom gradu. Sećam se da je on zapisao: Kukavan moj život skitača. A ja sam najsrećniji kada skitam. I sada kada stižemo u njegovu Đenovu.

Naš cilj je druga železnička stanica na istoku grada. Ne gubimo vreme. Silazimo u podzemlje i jedinom linijom gradskog metroa – za još neku je Đenova odveć brdovita – stižemo na železničku stanicu Brinjole.

Smestimo se u lep apartman nadomak stanice i odmah krenemo nazad metroom. Za nekoliko minuta smo na stanici San Đorđo. Jedva čekam da mi se ukaže Đenova koju je slavni pesnik Petrarka nazvao La Superba – Vrhunska.

Izlazimo na trg i odmah se suočavamo sa razlozima zbog kojih je Đenova dobijala nadimke u superlativima. Građevinska supstanca iz slavnih vekova Đenovljanske republike je pred nama. A luka koja je Đenovu svojedobno učinila jednim od najbogatijih i najmoćnijih gradova sveta je iza nas.

Pomalo oklevamo. Grad ili luka? Prvo grad.

Moramo da naučimo prvu lekciju – u Đenovi je starogradsko područje toliko veliko i nudi toliko skrivenih bisera da bi čovek morao da zastajkuje na svakom ćošku. Nije to ona slatka lepota čuvenih odmarališta. Moja saputnica kaže da je Đenova stara, samosvesna gospođa, po čijem licu je pala patina vekova. A gospođi nije važno šta ćeš da pomisliš o njoj.

I mi smo odlučili da se ponašamo u skladu sa tim. Nećemo jurcati za senzacijama. Samo hodamo gradom. Zađemo dublje u gradsko jezgro i već smo kod katedrale posvećena Svetom Lorencu – pravoslavna crkva ga takođe slavi kao Arhiđakona Lavrentija koji je stradao u Rimu pod carom Valerijanom. Crkva je započela svoj život još u 12 veku, završena je tek nekoliko stotina godina kasnije, pa je živi udžbenik smene umetničkih epoha. Mene su posebno impresionirale kombinacije crnog i belog materijala. I jedan baš simpatičan lav.

Imali smo dovoljno vremena da uživamo u spoljašnosti crkve jer smo već prvog jutra seli naspram nje i posmatrali je iz ulične bašte kafea srčući dobar makijato. Tada se počelo dešavati ono što ovakve susrete čini jedinstvenim. Ljudi su išli na posao, sa nogu pili espreso – taj italijanski običaj ima prost razlog, ako sedneš za sto, napitak je skuplji. Ulični trgovci su sortirali svoju robu. Ligurska verzija italijanskog sa svih strana plete akustičnu mrežu. I vi osetite da ste na pravom mestu, da ne biste hteli da budete nigde osim ovde. Šarm stare gospođe Đenove počinje da deluje.

Ušli smo u katedralu. Mešavina strogog sklada i razigranosti. I prva asocijacija – Carska katedrala u Ahenu. Onda shvatim da su i vizantijski umetnici upisali u ove građevine svoj smisao za sakralni red. Zabavna mi je misao da je u davnim vremenima Istanbul – tada Kostantinopolj – bio zajednički imenitelj građevina u Ahenu i Đenovi.

Dužd i Paganini

Lagana šetnja nas vodi na obližnji Mateotijev trg. Tamo je smeštena Duždova palata, sagrađena u 13. veku. Dužd je u Republici Đenovi bio neka vrsta izbornog vojvode, a biran je u uskom krugu najmoćnijih porodica. Ovo je vekovima bila centrala najsnažnije mediteranske pomorske sile. A potom, skoro dva veka, i najveće evropske bankarske sile.

Danas je to kuturni centar. U blizini je i Isusova crkva. Njen oltar krasi jedna Rubensova slika. Unutrašnjost pokazuje sav sjaj barokne Đenove. Ispred crkve seljaci nude svoju robu. Kobasice, sir i – pesto đenoveze. Zeleni preliv za testeninu obično viđamo u teglicama, po samoposlugama. A ovde je on proizvod domaće radinosti.

Setim se da smo na odmorištu auto-puta, negde pola sata pre Đenove, u restoranu naručili baš ovo jelo. Nismo mogli da se strpimo, pa smo unapred probali slavni ukus Đenove.

Iza Duždove palate je jedan od najznačajnijih gradskih trgova, nazvan po Rafaelu de Ferariju, moćnom aristokrati iz 19. veka. Na trgu su berza, reprezentativne građevine, banke. Ispred pročelja opere nazvane po vladaru Karlu Feliksu od Sardinije italijanski nacionalni junak Garibaldi na konju pokazuje pravac.

Građevina je nastala prvom polovinom 19. veka i razvila se u jednu od najvažnijih muzičkih kuća Italije. Đenova ima moćnu muzičku tradiciju. I to ne samo onu klasičnu. Poznate su pesme nastajale u gradskoj luci. Bez instrumentalne pratnje pevali su ih lučki radnici, dajući oduška svojim napaćenim dušama i telima. Taj način pevanja zvani tralalero do dana današnjeg postoji u lučkoj četvrti.

Ali za Đenovu je vezano i jedno od najslavnijih imena svetske istorije muzike – violinista, gitarista, kompozitor Nikolo Paganini. Rođen je u Đenovi oktobra 1782. Još kao dete je umeo da izmami iz violine zvuke koje savremenici nikada nisu čuli. Johan Volfgang Gete je prisustvovao njegovom koncertu. Bio je svestan da Paganinija prati glas „đavoljeg violiniste“. Gete je ostavio zapis o pozitivnom rezultatu demonske energije kod Paganinija: „To se među umetnicima pojavljuje više među muzičarima nego među slikarima. Kod Paganinija se pokazuje u veoma velikoj meri, čime on i proizvodi tako veliko dejstvo“.

Stojimo pred statuom verovatno najčuvenijeg violiniste otkako je čovek uzeo gudalo u ruke. Njegov rodni grad ga se setio i postavio ovaj spomenik naspram ulaza u operu. Ipak, ta kuća se zove po vladaru, a muzičaru je pripala samo skulptura. Kada naš svet bude obrnuo te stvari, biće nam bolje.

Galerija Macini, nazvana po idejnom tvorcu italijanskog ujedinjenja, nalazi se samo nekoliko koraka dalje. Ulazimo u nju i preplavi nas sjaj kakav imaju pasaži u Parizu ili Milanu. To nije slučajno. Pre vek i po Đenovljani su imali na umu upravo bogate pasaže iz tih gradova kada su odlučili da izgrade nešto slično.

Sudeći po kafeima, knjižarama; barovima i restoranima u nizu, poduhvat im se isplatio. Liberti stil, američko-italijanska varijanta secesije, ovde sve do danas deluje sveže.

Lik Janusa, rimskog boga početka i kraja, smestio se sa svoja dva lica visoko iznad nas, na velike lustere. Đenova ga smatra svojim simbolom. Svi jezici sveta koji su preuzeli latinske nazive meseci ovekovečili su Janusovo ime u nazivu meseca januara. Primećujem i moćne grifone od livenog gvožđa – bića sa telom lava, a glavom i kandžama orla. Ovom galerijom koja je bila ponos grada, prodefilovalo je ukupno građanstvo prethodnih generacija. Njeni kafei su služili kao intelektualni saloni tog vremena. Danas se tu održava godišnji sajam knjiga i niz drugih manifestacija.

Kolumbova slava

Udaljavamo se od Galerije. Najpre prolazimo pored moćne srednjovekovne kapije koja sa dva tornja podseća gde je bila granica grada – Porta soprana. To je bila jedna od tri gradske kapije. Odmah pored nje nalazi se jedna kuća koju opsedaju turisti. Nije od nekog arhitektonskog značaja, ali istorijski je izuzetno vredna. Ako je tačno ono što Đenova tvrdi – da je u toj kući odrastao čovek koji je u ime španskog kralja, ali sa novcem đenovljanskih bankara, pronašao do tada nepoznati kontinent.

Kristifor Kolumbo je rođen 1452. u Đenovi. U ovoj kući, je živeo od svoje treće godine i tu proveo 15 godina života. Ranije generacije nisu imale puno smisla za istoriju, pa su od kuće, koja je bila mnogo veća, ostali prizemlje i sprat obrasli bršljenom. Sada je tu muzej koji podseća na najslavnijeg moreplovca kojeg je Đenova dala – a dala ih je mnogo. Kolumbo do kraja života nije znao da je otkrio novi kontinent, misleći da je pronašao vodeni put za Indiju. Čovek koji je rođen samo dve godine posle njega u Firenci, a nadživeo ga je šest godina, shvatio je to prvi – Amerigo Vespući. Po njemu je Amerika dobila ime. „E, moj Kolumbo“, pomislim. „Kolumbija bi bio lepši naziv za taj kontinent".

Odatle smo hodali ka stanici Brinjoli. I neminovno smo naišli na još jedan okamenjeni znak na licu grada, koji je žudeo za slavom. Arhitekta Marčelo Pjaćentini je svoj uspon doživeo za vreme Musolinija. Dugo je imao status prvog arhitekte fašističke Italije.

Đenovljani su još 1923. planirali spomenik Italijanima koji su pali u Prvom svetskom ratu. Taj spomenik je po logici vremena i estetike morao da bude vrsta trijumfalne kapije.

I evo nas pred njom.

U pravu je ko pomisli da je služenje tiranima nečasno. Ali ni papinom okruženju se nisu gadili Pjaćentinijevi planovi iz 1936. o uređenju pristupne Ulice pomirenja koja vodi pravo do Petrove crkve. Sve to je u Rimu realizovano 1950., kada je Pjaćentijev pokrovitelj Duče odavno bio mrtav.

Kombinacija starorimskog i renesansnog, uz začine monumentalizma možda je htela da učini velikim spomenik za mrtve. Ali je – namerno ili ne – učinila žive malim i beznačajnim.

Svetionik i palate

Sledećeg dana odlučili smo da prepešačimo dve značajne ulice – Via Garibaldi i Via Balbi. Renesansne palate u nizu naprosto izazivaju čuđenje. Koliko oblikotvornog sklada, iza kojeg stoje resursi – novac i estetska volja. Generacije koje su ovo gradile zadužile su potomke.

To je odmah jasno, čim stupite u Garibaldijevu. Obilazak svih palata uzeo bi dane, pa i nedelje. U Gradskoj kući koja je smeštena u renesansnu građevinu posetioci mogu da se dive izbliza.

Samo nabrajanje svih palata bilo bi poprilično zamorno. A svaka ima svoju jedinstvenu priču. U Via Balbi zastajemo u jednom kafeu naspram univerziteta da popijemo nešto i predahnemo u hladu. Dan je vreo.

Okrepljuju nas kafa i izvrstan sok od pomorandže u zadnjem dvorištu kafea. Tu nema nikoga osim jedne studentkinje koja lista knjigu. Internet sve zna pa i koliko je star Univerzitet Đenova. Papskom bulom osnovan je 1471. Njegova istorija pratila je uspon Đenove. Ali to je samo datum kada je ozvaničeno postojeće stanje. U gradu su već u 13. veku postojale pravna, medicinska, teološka i umetnička akademija.

Edoardo Sangvineti, pesnik, poznavalac Dantea i Brehta, levičar koji je vodio čuvenu polemiku sa Pazolinijem o zadacima umetnosti, čedo je ovog univerziteta. „Moja si knjiga, stara ljubav: pročitao sam ti kičmu, kožu na zglobovima: preveo sam zvuk tvog zevanja…“, kaže Sangvineti. On od 2010. nije među nama, čovek koji je o književnosti mnogo naučio u ovom gradu, na ovom mestu.

Verovatno nije živa žena kojoj je Sangvineti posvetio pesmu Radio-sonet. Ali evo, stihovi žive. To ostaje. I melanholija velelepnih renesansnih dvorišta.

Iscrpljeni smo od toliko palata. Vreme je da nešto prezalogajimo. Smestimo se u restoran čija bašta se graniči sa liftom koji vodi na brdo. To je još jedna osobenost Đenove. Na nekoliko mesta u gradu donje i gornje delove povezuju liftovi ili žičare. Đenova je naprosto prevelika za teren koji joj je dat između mora i kamenitih obronaka planina. Posle obeda uputili smo se ovim čudnim prevozom na vidikovac. Najpre kabina putuje tunelom pravo u brdo. A onda se na okretnici zakači i sajle je povuku kao lift kroz vertikalni tunel.

Na vrhu nas čeka Zamak D’Albertis. Nazvan je po moreplovcu koji je svoj imetak uložio u gradnju neogotičkog dvorca. U njega je smestio sve zanimljive, pa i bizarne predmete koje je doneo sa svojih putovanja.

Sa jednog vidikovca u odnegovanom vrtu vidi se najprepoznatljiviji simbol Đenove – svetionik.

Njegov prethodnik je na istom mestu stajao još od 12. veka. Posle oštećenja i rušenja u ratovima, obnovljen je u ovoj formi u 16. veku. Đenova ima dva fudbalska kluba. I oni imaju neku vrstu „večitog derbija“. Njega sportski novinari u Italiji zovu „derbi pod laternom“, dakle pod svetionikom.

Porto antiko i beskrajni lavirint

Tek početkom devedesetih je bivša industrijska luka pretvorena u izletničko područje koje koriste i domicilno stanovništvo i turisti. Inače, Đenova je imala teške decenije prestrukturiranja iza sebe. Lučka industrija nije više bila konkurentna. Grad je izgubio nekoliko stotina hiljada stanovnika. Preorijentacija na uslužne delatnosti trajala je decenijama.

Mi smo došli na gotovo. Veliki akvarijum u luci je jedan od najposećenijih na Mediteranu. Restorani su na sve strane. Ali meni se najviše svidela staklena kugla koja po obliku i materijalu odudara od svega oko nje.

Autor objekta koji je nazvan Biosfera je svetski poznati arhitekta Renco Pjano – inače rođen u Đenovi. Sećam se njegovih građevina, Centra Pompidu u Parizu, Muzeja nauke Nemo u Amsterdamu, robne kuće u Kelnu ili poslovne zgrade na Postdamskom trgu u Berlinu. Dodajem tom nizu građevina i ovu u obliku staklene kugle koja pluta na vodi, a zavičaj je tropskim biljkama i životinjama.

Svakoga ko želi da je opiše, stara šarmantna gospođa Đenova stavlja na velike muke. Ima bezbroj lica. Crkvice koje ćute u vrevi. Niz prodavnica sa đakonijama, piljare sa crnoputim prodavcima. Trešnje jeftinije od onih u Srbiji. Pričljivi konobar koji nam uz vino donosi meze – salamu, sir, hleb. To je uračunato u cenu čaše vina. Ili drugi konobar koji pred nas iznosi kafu upola jeftiniju od one u Beogradu. Šetnja niz ulicu Galata, koja se kao tobogan spušta ka Kolumbovom trgu. Tu smo proveli dve večeri. I zavoleli taj kraj.

Pa se setim kule Galata u Istambulu, gde je stotinama godina bila četvrt đenovljanskih trgovaca. „Kalata“ na ligurskom jeziku znači – basamaci. Uspon do kule u Istanbulu je sličan onom u nekim delovima Đenove.

Mnogo je ulica koje nisu mogle biti opisane, a zaslužile su to. Đenova poseduje magiju Palerma i Lisabona. Nešto protoitalijansko. I nešto samo svoje.

Nisam spomenuo ni izložbu jednog umetnika u baroknoj crkvi nadomak stanice Prinćipe. Ili srećne jutarnje trenutke u kafeteriji nadomak luke. Božanski tiramizu u jednom lokalu u ulici Raveka. Pecivo i kafa u lepom staničnom lokalu pre odlaska iz Đenove za Sanremo. Barokna tavanica davala je železničkom bistrou uzvišen izgled.

Bilo je rano poslepodne. Tražili smo kapućino. Šanker i konobar su razmenili ironične primedbe, ali su napitak napravili. Znam da se kapućino u Italiji ne naručuje kada prođe podne. Ali imamo bonus turističkih varvara.

U vozu, dok iza prozora promiču predgrađa, čitam pesmu „Đenova Saudade & Spleen“ ovdašnjeg pesnika Klaudija Pocanija: „Đenova biljka ljudožderka sa ždrelom od basamaka koji gutaju majke sa cegerima“. Ovo je tačno, ovo sam video. Za oko mi zapadne i stih: „Đenova, samba od talasa“. Pocani kaže na kraju: „Posmatram kulu koju niko ne obilazi i ne zna, između prve i druge suze, sa mog slanog prozora“.

Ta pesnikova đenovljanska tuga prati me u vozu sve do Sanrema.

Poslije višemesečnog ignorisanja poziva pravosudnih institucija, predsednik entiteta Republika Srpska Milorad Dodik pojavio se u petak (4. jula) pred Tužilaštvom Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Sud BiH je, na predlog Tužilaštva, odbacio zahtev za određivanje pritvora, što je izazvalo lavinu političkih reakcija – od slavlja u Dodikovom SNSD-u (Savez nezavisnih socijaldemokrata) do oštrih kritika na račun pravne države, ali i samog Dodika.

Nakon što je u večernjim satima, u pratnji advokata Gorana Bubića, boravio u prostorijama Tužilaštva i Suda BiH, gde mu je održano ročište, Dodik se kratko obratio javnosti rekavši da odluku o ukidanju pritvora smatra „važnom“, ali da se oseća „umorno od svega“, a ne slavodobitno. Ipak, u Banjaluci se slavilo – uz Dodika su bili njegovi najbliži saradnici, uključujući predsedavajuću Predsedništva BiH Željku Cvijanović, koja je poručila da su u SNSD-u i RS-u „navikli da pobeđuju“.

„Dodik prekršio zakone RS-a dolaskom u Sud BiH"

Dok provladini mediji u Republici Srpskoj ističu kako je Dodik „ponizio“ Sud BiH, opozicija i deo građanskih stranaka oštro kritikuju njegov postupak. Predsednik Liste za pravdu i red Nebojša Vukanović za DW tvrdi da je Dodik samim dolaskom u Tužilaštvo i Sud BiH prekršio zakone RS-a koje je prethodno inicirao, a koji suspenduju delovanje pravosudnih institucija BiH na teritoriji tog entiteta.

„Dodik je kukavica koja je podvila rep“, kazao je Vukanović. „Da ima pravde i zakona, policija RS-a sada bi ga trebala uhapsiti jer je sve mesecima držao u vanrednom stanju, doveo policajce u situaciju da odgovaraju, a sada ih ostavio na cedilu." Dodaje da je „srbovanje palo u vodu" te poziva na održavanje posebne sednice Narodne skupštine RS-a, jer je Dodik, kako tvrdi, „pogazio" njene odluke.

SDS: „Dodik došao u Sud koji ne priznaje – da prizna ono zbog čega je osumnjičen“

„Car je go“, poručila je Srpska demokratska stranka, najveća opoziciona snaga u Republici Srpskoj. U saopštenju navode da je „onaj koji je potpisao zakon o zabrani delovanja Suda BiH, Tužilaštva BiH i SIPA-e na teritoriji RS-a, pretio oduzimanjem imovine Srbima koji ne napuste te institucije, podizao tenzije i inicirao konfrontaciju pripadnika SIPA-e i MUP-a RS-a – sve to zaboravio i oborene glave otišao pred Sud i Tužilaštvo koje ne priznaje, i to u Sarajevo“. Dodaju da je otišao „da prizna ono zbog čega je osumnjičen – da ruši ustavni poredak“.

Banjalučki gradonačelnik i lider Partije demokratskog progresa Draško Stanivuković cinično je komentarisao da se Dodik „ušunjao u instituciju koju ne priznaje". Tvrdi i da je sve bilo organizovano daleko od očiju javnosti kako bi se izbegla politička odgovornost i šteta.

„Da li bi neko drugi imao isti tretman?"

Reakcije su stigle i iz Federacije BiH. Naša stranka uputila je pitanje Tužilaštvu zbog čega Dodik nije zadržan u pritvoru i zašto je ročište bilo zatvoreno za javnost. „Transparentnost je ključ poverenja u pravosuđe“, poručuju iz stranke, tražeći javno obrazloženje odluka.

„Bez obzira na njegovo dobrovoljno javljanje, Dodik je formalno bio osoba u bekstvu. Postavlja se logično pitanje: da li bi bilo ko drugi u istoj situaciji dobio isti tretman?

Dodik je odbio da primi nalog za hapšenje od SIPA-e, koristeći se institucionalnom zaštitom i oružanom silom MUP-a RS-a. „Ako ga tada u Istočnom Sarajevu nije bilo moguće privesti iz bezbednosnih razloga, kako je sada moguće da u Sarajevu, bez zaštite policije RS-a, bude faktički oslobođen?“, pitaju iz Naše stranke.

Čovek iznad zakona

Za DW govori i politička analitičarka Tanja Topić, koja upozorava da se Dodiku dozvoljava da se poigrava sa državnim poretkom. „Milorad Dodik je očito iznad zakona – čovek kojem je dozvoljeno da krši pravni poredak i da se poigrava sa državom na način koji njemu odgovara.“

Topić veruje da će Dodik i ovaj slučaj iskoristiti da predstavi sebe kao pobednika, koji je nadmudrio međunarodnu zajednicu i ponizio saradnike koji su, kršeći zakone, stajali ispred njega. „U takvoj režiji, on ispada pobednik, dok je poraženi – pravni sistem BiH. Dodiku je, čini se, dozvoljeno da krši zakone koji mu ne odgovaraju – budući da ih, kada zatreba, i sam kroji, a zatim izigrava“, zaključuje Topić.

Slično razočaranje izražava i kolumnista Dragan Bursać, koji kaže da je „ovo poraz države BiH“. „Dodik je pokazao da smo svi jednaki pred sudom, samo je Dodik jednakiji. I kako se sada oseća Sena Uzunović, sudija u procesu protiv Dodika, nakon svega? Prevareno? Izdano? Razočarano? A kako je svima nama? Jad, beda i čemer države koja funkcioniše na jaranskoj ‘bruda’ ideologiji dogovora i teferiča“, kaže Bursać za DW.

Slučaj koji potresa poverenje u pravosuđe

Kritičari upozoravaju da pravosuđe deluje selektivno, što dodatno podriva poverenje građana u vladavinu prava. Portal Klix.ba podseća da su iste institucije u ranijim slučajevima reagovale znatno odlučnije. Autor teksta Semir Hambo zaključuje da je država poslala poruku nemoći i slabosti, čime dodatno narušava svoj kredibilitet.

Dodik je prethodnih meseci izbegavao hapšenje na osnovu centralne poternice, raspisane zbog nemogućnosti njegovog saslušanja. Prema izrečenim merama zabrane, sada je obavezan da se javlja Sudu BiH svaka dva meseca. „Osumnjičeni je posebno upozoren da mu se može odrediti pritvor ukoliko prekrši obaveze iz mera zabrane“, navodi se u zajedničkom saopštenju Suda i Tužilaštva BiH.

Kontekst ranijih presuda i optužbi

Tužilaštvo BiH od decembra 2024. godine vodi istragu zbog osnova sumnje da je Dodik počinio krivično delo napada na ustavni poredak. U martu ove godine izdato je naređenje za privođenje Dodika, premijera RS-a Radovana Viškovića i predsednika Narodne skupštine Nenada Stevandića zbog istog dela.

U drugom predmetu, Dodik je 26. februara 2025. godine prvostepenom presudom Suda BiH osuđen na godinu dana zatvora i šest godina zabrane obavljanja funkcije predsednika RS-a. Proglašen je krivim za nepoštovanje odluka visokog predstavnika Kristijana Šmita i potpisivanje ukaza o zakonima koje je Šmit prethodno poništio. Zakoni su imali za cilj da spreče sprovođenje odluka Ustavnog suda BiH i visokog predstavnika na teritoriji RS-a.

„Kao kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, Srbija mora poštovati temeljne evropske vrednosti kao što su sloboda mišljenja, sloboda okupljanja i vladavine prava. Nasilje nad mirnim učesnicima protesta je neprihvatljivo", rekao je Adis Ahmetović, novi spoljnopolitički portparol poslaničkog kluba vladajuće Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD).

On tvrdi kako obim protesta sada ukazuje na to da i široki slojevi društva traže ta temeljna prava, ne samo studenti. On je optužbe vlasti u Srbiji da se navodno planira nasilno preuzimanje vlasti opisao kao neosnovane. Ahmetović, koji je u proteklom sazivu Bundestaga bio izveštač svoje stranke za zapadni Balkan rekao je kako će sledeći koraci biti presudni za put Srbije prema Evropskoj uniji. "Demokratski procesi moraju biti zagarantovani, a zahtevi civilnog društva shvaćeni ozbiljno. Otvoren dijalog pun poštovanja preduslov je za dalji put Srbije prema EU, “ zaključio je socijaldemokratski poslanik.

Nemačko iskustvo: nacionalizam ne vodi nikuda

Knut Abraham, poslanik vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i član u spoljnopolitičkom odboru Bundestaga smatra da je potrebno održati odnose sa Srbijom koja je kandidat za punopravno članstvo u Evropskoj uniji. „Evropi je potrebna Srbija kao partner koji deli zajednička evropska uverenja: nenasilje u političkoj debati i sloboda izražavanja koja poštuje mišljenja drugih. Dakle, bez nasilja na demonstracijama!".

Abraham se međutim osvrnuo i na nacionalističke ispade na demonstracijama prošle subote. "Nacionalistički slogani na skupovima ne vode pravdi, demokratiji i reformama. Iz nemačkog iskustva možemo da kažemo: nacionalizam stvara sukobe i nikada ne rešava probleme,“ zaključio je demohrišćanski političar.

AfD: Srbija mora garantovati da na prosvjedima nema nasilja

Markus Fronmajer iz najveće opozicione parlamentarne stranke Alternativa za Nemačku (AfD) je na pitanje DW-a da reagovao suzdržano i rekao da se AfD protivi mešanju u unutrašnja pitanja drugih država te da zato ne pozdravlja i ne osuđuje događaje u Srbiji. Pa ipak je dodao: "AfD osuđuje nasilje u svim oblicima i iz svih političkih uverenja...Odgovornost je srpskog društva i države da obezbede da se demonstracije i skupovi odvijaju mirno i demokratski,“ zaključio je Fronmaier koji od svog ulaska u Bundestag i odbor za spoljnu politiku prati događaje na jugoistoku Evrope.

Vlasti menjaju taktiku

Poslanik Zelenih Boris Mijatović se u novom sazivu Bundestaga nalazi u opoziciji pa je i njegova osuda postupaka vlasti u Srbiji, iako je i pre kritikovao postupke zvaničnog Beograda, malo izraženija nego kod predstavnika stranaka vladajuće demohrišćansko-socijaldemokratske koalicije. „Dramatičan porast hapšenja proteklih dana upućuje na to da je policija promenila pristup prema protestima...Očigledno je da srpska država na zahteve studenata odgovara sve većom represijom. Aleksandar Vučić očito pokušava svim sredstvima da uguši proteste protiv korupcije i za vladavinu prava. Ali policija i državna uprava i dalje moraju da omoguće miran tok protesta i ne smeju da izlažu nasilju mirne demonstrante. To nije put Srbije u evropsku budućnost", rekao je Mijatović.

Član odbora za ljudska prava u Bundestagu koji godinama pažljivo prati zbivanja na zapadnom Balkanu, ukazao je i na jedan novi fenomen. "Zanimljivo je i da gospodin Vučić u ovoj fazi uopšte ne reaguje na zahteve građana da se raspišu prevremeni izbori. U poslednjih deset godina u Srbiji je održano ukupno pet prevremenih parlamentarnih izbora. Sve te izbore je inicirala vladajuća partija SNS pod vodstvom predsednika Aleksandra Vučića i to ne zbog gubitka parlamentarne većine. Po prvi put sada građanke i građani Srbije traže nove izbore, ali oni zasad nisu ni tema u javnoj raspravi. To nam pokazuje da gospodin Vučić trenutno nije spreman da sluša svoj narod u ovoj ozbiljnoj situaciji,“ zaključuje Mijatović i dodaje kako međunarodna zajednica, uključujući i Evropsku uniju, ne sme da ćuti na ovo autoritarno skretanje.

Skretanje udesno doprinosi gubitku simpatija

Gokaj Aknbut, poslanica Levica, kojoj u poslednjim ispitivanjima javnog mnenja raste popularnost, podržala je studentske proteste ali je jasno dala do znanja da bi skretanje studentskog pokreta udesno značajno smanjilo simpatije dela poslanika Bundestaga.

"Moja solidarnost pripada svim onim hrabrim studentima koji uprkos represiji mirno ustaju za demokratiju, transparentnost i socijalnu pravdu. Istovremeno jasno kažem: tu gde se delovi protesta pune etničkom ili nacionalističkom ideologijom, tu prestaje svaka solidarnost. Ko se bori za otvoreno, pravedno i demokratsko društvo, ne može se oslanjati na nacionalizam – jer su ta dva pojma u svojoj biti međusobno suprotstavljena.“

Mržnja prema ženama odavno više nije marginalna pojava, već se masovno širi putem društvenih mreža. U takozvanoj „manosferi“, muškarci se predstavljaju kao žrtve feminizma i pozivaju na „ponovno osvajanje“ svoje pozicije moći. Mladi korisnici često slučajno naiđu na takav sadržaj – i zadrže se na njemu. Digitalni paralelni svet pun besa, frustracije i ideologije.

Šta predstavlja manosfera?

Manosfera je skup antifeminističkih narativa koji se brzo šire putem društvenih mreža. Sadržaji variraju od manipulativnih saveta za upoznavanje, preko političkih pamfleta koji ciljano slabe društveni položaj žena, pa sve do otvorene mržnje prema ženama. Zajedničko im je osnovno odbacivanje ravnopravnosti među polovima.

Njihovi sadržaji često deluju profesionalno urađeni: „To su muškarci sa mikrofonima, uglavnom u nekom podkastu, gde raspredaju o tome da žene, na primer, ne smeju da imaju mnogo seksualnih partnera. Ta manosfera se poziva na prirodne i tradicionalne vrednosti, ali zapravo se ide na potčinjavanje“, kaže Tara-Luize Vitver, autorka (aktuelna knjiga „Nemezine kćeri“) i producentkinja video sadržaja (@wastarasagt), koja se ovom temom bavi već godinama.

„Prema tom tradicionalnom svetonazoru, muškarac zapravo bira ženu. To je jedno od poželjnih motiva alfa-muškaraca. Ali realnost je ovde (u Evropi prim. red.) drugačija: danas žena uglavnom može sama da odluči koga bira, ili da nikoga ne bira, ili da izabere ženu, ili da ostane sama i možda bude sasvim srećna sa 30 godina i tri mačke. To ljuti ovu vrstu muškaraca, jer vide da gube moć nad ženama“, kaže Vitver.

Nakon nekoliko sati skrolovanja kroz svet alfa-muškaraca, stiče se utisak da svi neguju identičnu percepciju: savremeno društvo je protiv muškaraca i oni su u njemu diskriminisani. Želja za starim društvenim strukturama i stereotipima dominira ovim kanalima na društvenim mrežama.

Pojava „hristfluenserskih“ sadržaja

Isto propagiraju i takozvani „hristfluenseri“, koji se pozivaju na religiju kako bi ograničili prava žena. „To je pokušaj prebacivanja odgovornosti. Po principu: mi nismo krivi što potčinjavamo žene, jer je to rekao Bog ili Isus, ili je biologija takva da je žena manje vredna, da sme da ima samo nekoliko muškaraca, da sme da radi samo ovo ili ono“, kaže Vitver.

Međutim, sve više žena takođe deli ovaj trend. „Make him a sandwich“ (Napravi mu sendvič) je hešteg koji koriste žene koje dele stavove manosfere i ideologiju „prirodnog poretka“. „Te žene često naglašavaju da je to njihova odluka – da žive zavisno. I to ne treba da se osuđuje. Ako žena kaže: želim da budem tradicionalna domaćica, ispunjava me da budem kod kuće, kuvam i rađam decu – to je naravno u redu. Za to su se feministkinje dugo borile – da žena ima izbor“, kaže Vitver. Problem je, međutim, u tome što žene koje su pretežno aktivne u domaćinstvu nestaju iz javnog života i ne mogu da učestvuju u donošenju odluka i oblikovanju procesa.

Mnoge od tih žena koje dele ideje manosfere takođe kreiraju naloge i promovišu svoj životni stil kao jedini ispravan. „Ko to ne radi, označava se kao psihički bolestan i preporučuje mu se terapija. A feminizam se, kao što je često slučaj, prikazuje kao bolest.“

Zatrovana debata na društvenim mrežama

Tara-Luize Vitver je aktivna i na internetu i redovno proizvodi video sadržaje na temu ravnopravnosti i solidarnosti među ženama. Kritički analizira kako patrijarhalne strukture i influenseri na društvenim mrežama šire mizogine sadržaje – kratko, sažeto i sa finim humorom. Ali to se ne sviđa svakome. Komentari poput: „Ali vi imate sve u Nemačkoj“ u vezi sa pravima žena nisu retkost. „Statistike, međutim, pokazuju da svaki drugi dan jedna žena bude ubijena od strane partnera ili bivšeg partnera.“

Taru-Luize Vitver ne kritikuju samo muškarci. Kritike dolaze i iz feminističkog tabora. „Za neke nisam dovoljno radikalna. Na primer, nemam simpatije prema 4B pokretu (napomena: ovaj radikalno feministički pokret dolazi iz Južne Koreje i odbacuje brak sa muškarcima, žena ne treba da ima decu, romantične veze niti seks sa muškarcima) – između ostalog jer imam muža, kog ne želim da se odreknem. Nije stvar u braku ili ne-braku. Stvar je u tome da žene treba da imaju izbor i da mogu da odlučuju. Žene i muškarci nisu isti, ali su jednako vredni. I to mnogi ne žele da shvate. Radi se o ravnopravnosti i jednakoj vrednosti.“

Dakle, upravo suprotno od onoga što žele pristalice manosfere – bilo da su muškarci ili žene. Najveća opasnost je sve veća popularnost ovog pokreta. Platforme poput TikToka i Jutjuba pružaju savršen temelj za to. Influenseri prodaju toksične predstave o muškosti kao savete za životni stil i prikrivaju mržnju pod velom „istine“. Posebno su mladi muškarci podložni ovim sadržajima. Društvene mreže oblikuju novi talas mizoginih narativa koji mogu da izazovu društvene potrese.

Stalno rastuća grupa zemalja BRIKS želi da ojača trgovinu i razmenu tehnologije unutar bloka i na taj način se odupre carinskim pretnjama američkog predsednika Donalda Trampa. Predsednik Brazila, Luis Injasio Lula da Silva, predsedavaće trodnevnim razgovorima.

U razgovorima će, između ostalih, učestvovati indijski premijer Narendra Modi i kineski premijer Li Ćijang. Međutim, Vladimir Putin neće biti prisutan: Kremlj je saopštio da se ruski predsednik, za kojim je Međunarodni krivični sud izdao nalog za hapšenje zbog optužbi za ratne zločine u vezi s invazijom Moskve na Ukrajinu, neće pojaviti.

Kako je nastao BRIKS?

Ekonomista Goldman Saksa, Džim O'Nil, 2001. godine skovao je termin BRIK. Tim nazivom je označio grupu Brazila, Rusije, Indije i Kine kao brzo rastuće ekonomije koje imaju potencijal da do 2050. postanu globalne ekonomske sile.

Uprkos različitim političkim ideologijama i društvenim strukturama, politički lideri u Braziliji, Moskvi, Nju Delhiju i Pekingu preuzeli su inicijativu. Kako bi postavili temelje za saradnju najpre su vodili neformalne razgovore, na nivou ministara spoljnih poslova.

Prvi samit BRIK-a održan je u Jekaterinburgu, u Rusiji, 2009. godine. Godinu dana kasnije, Južnoafrička Republika pozvana je da se pridruži tom bloku u usponu – i akronimu BRIK dodato je slovo „S“. Od tada se osnivanje BRIKS-a opisuje kao veliki izazov globalnim političkim, ekonomskim i finansijskim sistemima predvođenim Sjedinjenim Državama koje dominiraju od Drugog svetskog rata.

Sopstvena BRIKS-valuta?

Prvobitne članice zalagale su se za multipolarni svetski poredak i veće učešće zemalja tzv. Globalnog juga. BRIKS je stvorio alternativu Svetskoj banci koja finansira infrastrukturne i razvojne projekte, kao i novi mehanizam za finansijsku pomoć tokom ekonomskih kriza, koji delimično konkuriše ulozi Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

Politički lideri BRIKS-a razmatrali su i mogućnost uvođenja sopstvene valute kako bi konkurisali američkom dolaru kao svetskoj rezervnoj valuti, ali put ka tome još uvek je dug. Blok je veoma zainteresovan da primi i druge zemlje u razvoju.

BRIKS – brz rast

Blok sada čini deset zemalja – pored originalnih pet, pridružili su se i Egipat, Etiopija, Iran, Ujedinjeni Arapski Emirati i Indonezija. Iako BRIKS i dalje funkcioniše kao neformalan savez, Brazilski centar za međunarodne odnose (CEBRI) ga je prošle nedelje u izveštaju uoči samita opisao kao „prvu transregionalnu asocijaciju nezapadnih država“.

Iako ne postoji osnivački ugovor, sekretarijat ili sedište, BRIKS je – barem na papiru – izrastao u značajnu geopolitičku i ekonomsku silu. Blok predstavlja više od 40 odsto svetskog stanovništva i doprinosi sa više od trećine globalnom ekonomskom rastu (mereno prema paritetu kupovne moći). Time premašuje G7 – grupu industrijski razvijenih zemalja.

Zahvaljujući novim članicama, poput Irana i Ujedinjenih Arapskih Emirata, BRIKS sada kontroliše i važne sirovinske resurse, uključujući oko 40 odsto svetske proizvodnje nafte. Prema podacima sa veb-sajta BRIKS-a, blok kontroliše i skoro tri četvrtine svetskih rezervi retkih zemnih metala. Trgovina unutar bloka, prema istom izvoru, već je premašila bilion američkih dolara (850 milijardi evra).

Blok pokušava da se oslobodi zavisnosti od američkog dolara – proces poznat kao dedolarizacija. Trgovina unutar sistema BRIKS sve se više odvija u lokalnim valutama i putem alternativnih platnih sistema, umesto preko Zapadnog sistema SWIFT.

Međutim, planovi za BRIKS-valutu su zapeli zbog otpora pojedinih članica, posebno Indije, zbog ekonomske dominacije Kine. Planovi su dodatno blokirani kada je Tramp upozorio zemlje BRIKS-a da će se, ako blok objavi zajedničku valutu, suočiti sa stopostotnim carinama na uvoz u SAD.

Dalji kandidati za BRIKS

BRIKS ubrzano jača: prema veb-sajtu tog bloka, 44 zemlje su ili zvanično zatražile članstvo ili ispituju mogućnost pridruživanja. Samo ove godine, Belorusija, Bolivija, Kuba, Kazahstan, Malezija, Tajland, Vijetnam, Uganda i Uzbekistan postale su partnerske zemlje pod oznakom „BRIKS+“ – što je uvod u formalno članstvo.

Druge zemlje koje su izrazile interesovanje za članstvo su: Azerbejdžan, Bahrein, Bangladeš, Burkina Faso, Kambodža, Čad, Kolumbija, Republika Kongo, Ekvatorijalna Gvineja, Honduras, Laos, Kuvajt, Maroko, Mjanmar, Nikaragva, Pakistan, Palestinske teritorije, Senegal, Južni Sudan, Šri Lanka, Sirija, Venecuela i Zimbabve.

Saudijska Arabija, koja održava bliske odnose sa Sjedinjenim Državama, trebalo je da se pridruži BRIKS-u još prošle godine, ali još nije donela konačnu odluku. Ipak, na zvaničnom sajtu BRIKS-a kraljevstvo je već navedeno kao članica.

Kuda ide BRIKS?

Kina i Rusija aktivno pozicioniraju BRIKS kao protivtežu zapadnoj hegemoniji, dok Indija i Brazil daju prednost ekonomskoj saradnji nad geopolitičkim sukobom, što bi moglo dovesti do tenzija unutar bloka. Pored graničnog spora između Kine i Indije, blok bi mogle da oslabe i drugi konflikti: poput sukoba između Irana i Saudijske Arabije – ukoliko se Saudijska Arabija pridruži – ili između Egipta i Etiopije oko brane na Nilu.

Duboko ukorenjena uloga američkog dolara u svetskoj trgovini i kineska ograničenja upotrebe juana u međunarodnim transakcijama mogli bi da osujete napore ka dedolarizaciji. Neki to vide više kao pokušaj Pekinga i Moskve da zaobiđu zapadne sankcije, nego kao realnu strategiju za novu rezervnu valutu.

Ekonomske razlike među članicama predstavljaju dodatni izazov za BRIKS. Na primer, BDP Kine višestruko nadmašuje BDP Južnoafričke Republike ili novijih članica, poput Etiopije. To stvara rizik da se prioriteti preusmere u korist kineskih interesa.

Postoje i sve veće zabrinutosti oko toga kako će demokratije poput Indije i Brazila sarađivati sa autokratijama poput Kine, Irana i Rusije. Džim O’Nil, koji je skovao termin BRIK, danas taj savez smatra promašenim projektom. U novembru je napisao da BRIKS ne ispunjava nikakvu stvarnu svrhu „osim što proizvodi simbolične gestove i pompeznu retoriku“.

I ove godine je april važan mesec za mnoge svetske religije: Bajramom se završio muslimanski mesec posta, Ramazan, Jevrejiimaju Pesah koji počinje u subotu 12. aprila i završava se 20. aprila, kada hrišćani budu slavili Uskrs.

Pesah ili Pasha je uvek od 15. do 21. meseca nisana po jevrejskom lunarnom kalendaru, ali ti dani donekle variraju po uobičajenom, gregorijanskom kalendaru.

Više nego bilo koji drugi jevrejski praznik, Pesah se slavi kod kuće, u krugu porodice i prijatelja. I slave ga čak i Jevreji koji se smatraju sekularnim i koji se ne drže verskih pravila.

Šta se slavi na Pesah?

Jevreji na Pesah slave posebnu vezu sa Bogom, i slobodu - kraj ropstva u kojem su živeli u Egiptu pre više od 3000 godna, u vreme faraona. Hebrejska reč „Pesah” znači „preskočiti”, „biti pošteđen” i govori o dokazu Božije intervencije u istoriji jevrejskog naroda.

U Starom Zavetu, u 2. Mojsijevoj knjizi, kaže se da, nakon što je faraon odbio da oslobodi Izraelite, a šta su ga po Božijem nalogu molili Mojsije i Aron, Bog je posle svakog odbijanja na Egipćane poslao pošast, njih deset:

krv (na nekoliko dana, voda se pretvara u krv), žabe, komarce, muve, stočnu kugu, crne čireve na ljude i životinje, grad, skakavce, neprestani trodnevni mrak i kao poslednju desetu pošast - smrt svih prvorođenih ljudi i životinja.

Uoči desete pošasti, takođe po Božijem nalogu, Jevreji su svoje domove obeleželi krvlju žrtvenog jagnjeta - da bi se znalo gde su i kako bi bili pošteđeni. Kada je lelek probudio faraona čija porodica nije bila pošteđena - odmah je pustio Jevreje da odu iz Egipta i sa sobom povedu svoje životinje, kako su i tražili.

Nakon što su Jevreji u svitanje, na brzinu i napustili Egipat, tako brzo da ni hleb nije stigao da uskisne, počela je odiseja kroz pustinju… a kada su stigli do planine Sinaj, Mojsije je primio deset Božijih zapovesti…

Kako se slavi Pesah?

Obeležavanje Pesaha tesno je povezano sa pomenutom biblijskom pričom: kaže da na Pesah svaki Jevrej treba da se oseća kao da je lično bio u ropstvu, i potom oslobođen.

Održava se Post prvenca: u znak zahvalnosti za poštedu: dan uoči Pesaha i večernje seder gozbe, poste svi jevrejski muški prvorođeni. Deca mlađa od 13 godina nisu obavezna da poste, umesto njih posti otac.

Tokom svih dana Pesaha jede se beskvasni hleb maca ili macot, od kojeg se pravi svašta: od knedli za supu, preko omleta, do slatkiša.

A na trpezi uoči Pesaha, na sederu, obavezna je tacna na kojoj se nalaze „jela" koje podsećaju na izlazak iz Egipta.

Pre nego što počne stvarna gozba, ta jela se jedu zajedno, prema utvrđenom ritualu uz čitanje iz Hagade - knjige u kojoj se opisuje izlazak iz Egipta, isprepletan molitvama, kratkim pevanjima. Čitav ritual može da potraje satima.

Na seder tacni je - slana voda koja predstavlja suze koje su Izraelti prolili u Egiptu. Tokom ceremonije neke od namirnica se umoče u slanu vodu i tako jedu, a to su na primer gorke biljke koje podsećaju koliko je gorak i težak život bio u ropstvu u Egiptu, biljke koje rastu u zemlji...

Svako od tih ritualnih jela ima svoje ime. Pa se tako mešavina vina, rendanih jabuka i mlevenih orašastih plodova - koja treba da podseća na glinu od koje su Jevreji u Egiptu morali da prave cigle - zove Haroset.

Na tacni je i Seroa - jagnjeća kost sa ostacima mesa - koja podseća na žrtveno jagnje u noći uoči Pesaha, izlaska iz Egipta u slobodu. U određenim intervalima piju se četiri čašice košer vina.

A onda kreće gozba, sa glavnim jelom - jagnjećim pečenjem. Jevreji u Nemačkoj i istočnoj Evropi obavezno serviraju i Gefilte fiš - obično je to šaran pripremljen na poseban način. Naravno da svaka porodica ima svoj recept, za to, prilično komplikovano jelo. Ukratko: riba se očisti, skuva, samelje, začini i onda ponovo vrati u svoju kuvanu kožu. Sve to traje satima.

Još drevnih rituala i običaja

I uopšte, Pesah je praznik za koji su potrebne velike pripreme, uključujući posebno detaljno čišćenje doma: skoro sve žitarice koje su bile 18 minuta u kontaku sa vodom - smatraju se kiselim i stoga nepodobnim da budu u kući za vreme Pesaha.

To važi i za sva pića koja se od njih prave. Dakle - za Pesah nema piva, votke ili viskija. Može kalvados, tekila, loza ili šljivovica.

Postoji i običaj da se sve to nedozvoljeno jelo i piće - proda, obično komšijama koji nisu Jevreji, i onda otkupi posle Pesaha. Pošto je praznik prastar i do detalja regulisan, svaki i od tih običaja ili pravila - ima svoje ime.

A da ne govorimo o tome što u danima Pesaha ne sme da se koristi posuđe i pribor za jelo koji se inače korisiti tokom godine. Neke porodice ortodoksnih Jevreja imaju posebne kuhinje u kojima se hrana sprema samo za Pesah.

Neobičan je ritual na dan uoči Pesaha, kada otac porodice po kući traži sve što je narednih dana nedozvoljeno, pa čak i mrvice hleba ili keksa, kojih sigruno ima u svakoj kući sa decom, uprkos detaljnoj pretrazi. I zato onda otac u podne označava kraj potrage rečima: „Ono što nisam našao, ne postoji!"

Šalom! Večeras je seder veče, na kojem je po Jevanđeiljma i Isus iz Nazareta, više od hiljadu godina posle izlaska Jevreja iz Egipta, svoje učenike okupio na večeri, poslednji put na slobodi među ljudima.

Ovaj prilog je prvi put objavljen aprila 2023. i aktuelizovan aprila 2025.

Ove godine u Poljskoj su održane dve velike komemorativne manifestacije povodom 85 godina od nemačkog napada na Poljsku i početka Drugog svetskog rata. Iz Nemačke je doputovao Ditmar Nitan, poverenik nemačke vlade za Poljsku. Međutim, prva linija nemačke politike nije bila prisutna: ni predsednik ili kancelar, ni predsednica Bundestaga ili Bundesrata. To je bio znak narušenih nemačko-polјskih odnosa, piše Filip Fric dopisnik nemačkog lista Velt iz Varšave u članku čije delove prenosimo.

Istog dana, državni poljski Pilecki institut objavio je prve rezultate velike studije o stavovima nemačkog društva prema istoriji 20. veka i Drugom svetskom ratu.

Rezultati studije izazvali su veliku pažnju u Poljskoj jer potvrđuju mnoge predrasude Poljaka prema Nemcima: da malo znaju o Poljskoj, posebno o zločinima koje su Nemci počinili tokom okupacije, i da uopšte više ne žele ni da čuju o krivici i reparacijama.

Ko je stradao u Holokaustu i ko je kriv za genocid nad Jeverejima?

Najviše zapanjuju odgovori na pitanje iz kojih zemalja potiče većina žrtava Holokausta: 59 procenata ispitanih Nemaca je reklo da su ubijeni uglavnom Jevreji iz Nemačke, dok je samo 28 procenata navelo da su to bili poljski Jevreji.

Činjenica je da je u Holokaustu ubijeno oko 165.000 nemačkih Jevreja od oko pola miliona koliko ih je bilo pre rata. Poljski državljani činili su polovinu od 6 miliona Jevreja ubijenih u Holokaustu.

Na pitanje ko je kriv za genocid nad Jeverijima, samo devet procenata ispitanika smatra da su to „isključivo Nemci", 34 procenta okrivljuje „pretežno Nemce", dok većina - 57 procenata smatra „Nemce i kolaboracioniste u okupiranim zemljama kao podjednako krivim."

Gde su bile najstrože kazne? Prema istraživanju, Nemaci smatraju da su kazne za pomoć jevrejskim susedima bile najstrože u Nemačkoj, te da su su u okupiranim zemljama bile blaže. Prema 46 procenata ispitanika, za pomoć Jevrejima u Nemačkoj je pretila smrtna kazna, dok je znatno manje njih (31 procenat) izabralo isti odgovor u vezi sa okupiranom Poljskom. To dovodi do pogrešnih pretpostavki o mogućnostima otpora: ako je kazna bila veća u Nemačkoj, onda je i mogućnost pružanja otpora ili pomoći bila manja nego u okupiranim zemljama.

Većina od 54 procenta takođe „u potpunosti" se slaže sa tvrdnjom da se Nemačka u potpunosti suočila sa svojom istorijom.

Čak 36 procenata ispitanih veruje da Poljska može da nauči od Nemačke kako da sprovede „temeljno suočavanje sa istorijom".

Odnosi Nemačke i Poljske

„Ne želimo da se izjašnjavamo o aktuelnoj politici. Ali naravno, nadamo se da će naša studija doprineti boljem međusobnom razumevanju u nemačko-poljskim odnosima", kaže Mateuš Falkovski u razgovoru za „Velt am Zontag". On je zamenik direktora berlinske ispostave Pilecki instituta, smeštene na Pariskom trgu sa pogledom na Brandenburšku kapiju. Zajedno sa direktorkom Hanom Radžejovskom, on je odgovoran za ovu studiju.

Iako ne žele da izvode zaključke o politici, posmatraču se nameće pitanje - da li neznanje velikog dela ispitanih Nemaca odražava neznanje nemačke politike.

Jer nemačke vlade, kako one pod Angelom Merkel, tako i ova Olafa Šolca zanemarile su brojne nemačko-poljске inicijative - bilo da je reč o promovisanju poljskog kao stranog jezika u školama, ratnim reparacijama, izgradnji Nemačko-polj­ske kuće, tj. muzeja, ili postavljanju spomenika polj­skim žrtvama nemačke okupacije. Bundestag je konačno, 2020. doneo odluku o potonjem. Ipak, do sada ništa nije urađeno, što u Poljskoj sve više izaziva nezadovoljstvo.

Kada su se odnosi ohladili sa pobedom stranke Pravo i Pravda (PiS) 2015. bilo je logično prvo za to okriviti poljske nacionalne konzervativce. Na kraju krajeva, oni su koristili svaku priliku da podstaknu antinemačka osećanja. To je Berlinu odgovaralo: Merkel, a kasnije i Šolc, mogli su da ignorišu poljske zahteve, odbacujući ih kao nerealne. To se posebno odnosilo na zahtev za reparaciju u iznosu od 1,3 biliona evra.

U decembru 2023. kada je Tusk preuzeo vlast, u Berlinu je vladala velika nada da će Varšava ponovo postati konstruktivan partner, kao i da će bivši predsednik Evropskog saveta konačno rešiti pitanje reparacija. Ipak, to se nije dogodilo. Tusk ne traži astronomske sume kao njegovi prethodnici, ali je svestan da bi i njegovi birači pozdravili odštetu od Nemačke.

Berlin ne zna, ne razume, nema senzibilnosti

Politički Berlin to dugo nije razumeo - to da tema reparacija nadilazi okvire poljskih nacionalista ili stranke PiS. U julu ove godine, nemačko-polj­ski vladini razgovori o tom pitanju završeni su bez rezultata.

Ipak, procurila je vest da dve vlade pregovaraju o odštetama za prisilne radnike ili preživele iz koncentracionih logora ili geta. Oko 40.000 njih danas još živi u Poljskoj.

Radi se o oko 200 miliona evra – što je, s obzirom na nemački budžet, relativno mala suma. Ipak, dogovora nema mada je za starije osobe svaka nedelja važna. Stiče se utisak da nemačka vlada ne dopušta jednostavno, administrativno rešenje.

Ne bi trebalo da iznenadi da možda i u Ministarstvu spoljnih poslova nedostaje senzibilnosti za to, kada u nemačkom stanovništvu očigledno postoji veliki nedostatak znanja o nemačkim zločinima između 1939. i 1945.

Prema studiji, 39 procenata ispitanika veruje da su Poljaci „adekvatno" ili „prilično adekvatno" obeštećeni.

„Može se reći da nedostaju osnovno znanje o istočnoj Evropi kao i razumevanje za nju", kaže zamenik direktora Pilecki instituta, Falkovski. Direktorka Radžejovska primećuje da je percepcija Nemaca takva da se može tumačiti tako da oni delimično od sebe prave žrtve".

Pomenuta studija, u celosti bi trebalo da bude objavljena u oktobru. Nju je za Pilecki institut sprovveo nemački institut za istraživanje javnog mnjenja Ipsos - na reprezetativnom uzorku od 2000 nemačkih građana starosti od 16 do 65 godina, piše Velt.

UNemačkoj je za predstojići semestar na univerzitete, visoke i više škole upisamo nešto manje od 3 miliona studenata. Veliki problem za mnoge je - smeštaj.

I u Nemačkoj je najjftinije rešenje studentski dom - u proseku košta 280 evra mesečno. Međutim, u 1500 domova ima ukupno samo oko 200 000 mesta.

Zajednički stanovi - tradicija nemačkih studenata

A pošto su garsonjere ili mali stanovi uvek najskuplji, pored toga što ih je teško naći - u Nemačkoj je odavno uobičajeno da dvoje ili više studenata žive u većim iznajmljenim stanovima i osnivaju takozvani WG (Wohngemenschaft).

Svako ima svoju sobu, a kuhinja, kupatilo i ostalo se korsti zajednički. Svi troškovi (kirija, struja, grejanje, internet) se dele, najčešće u zavisnosti od veličine sobe i od toga ko je šta uneo u stan od nameštaja i kućnih aparata.

Zajednica stanovanja odnosno WG može da postoji godinama, ali ne mora da bude sastavljena od ljudi koji su je osnovali - neki ostaju da žive u njoj i kada završe studije, ali uprkos tome fluktuacija ljudi ume da bude poprilična.

Poskupelo ono što je ionako bilo skupo

Za ovaj, najčešći način stanovanja studenti sada moraju da plaćaju - u proseku 490 evra mesečno. Prema informacijama dpa, to proizilazi iz studije Instituta Mozes Mendelson u saradnji sa platformom za wg-gesucht.de, na kojoj se nalazi oglasi za mesta u zajedničkim stanovima.

Za ovu studiju je analizirano više od 9.000 ponuda koje su postavljene onlajn u poslednje dve nedelje avgusta. Uzete su u obzir ponude za svih 88 nemačkih univerzitetskih gradova sa više od 5.000 studenata.

U evaluaciju su uključene samo ponude za sobu u zajedničkom stanu sa ukupno dva ili tri stanara. Novosnovne zajednice za stanovanje nisu uzete u obzir.

Prema sudiji, sobe u zajedničkim stanovima u Minhenu su najskuplje. Prosečna cena sobe je 790 evra. Slede Frankfurt sa 680 evra, Berlin sa 650 evra, Hamburg sa 620 evra i Keln sa 600 evra.

Jeftiniji smeštaj studenti mogu pronaći u Zigenu (330 evra), Jeni (328), Vismaru (325) ili Kemnicu (290).

„Ponovo se pokazalo da su relativno jeftine ponude vrlo brzo skinute sa interneta. Najgore prolaze oni koji su kasno dobili potvrdu da su primljeni na studije ili koji nisu mogli da organizuju smeštaj na licu mesta, na primer zato što im viza još nije bila izdata", kaže rukovodilac ovog istraživanja Stefan Braukmann.

Niski studentski krediti i selekcija u društvu

Matijas Anbul, predsednik odbora Nemačke studentske unije, komentariše:

„Pitanje stanovanja je odavno centralno socijalno pitanje u univerzitetskim gradovima. Doživljavamo novi oblik selekcije u društvu: Za mnoge studente, pitanje studiranja na određenom univerzitetu zavisi od toga da li uopšte mogu da priušte kiriju u tom gradu. I pored povećanja studentskog kredita (BAföG) on zaostaje za razvojem na tržištu nekretnina. Prosečno, zajednička soba u Nemačkoj košta 489 evra, dok se za studentki kredit i dalje računa paušala za stanovanje od 380 evra. Sa ovim novcem ne možete sebi priuštiti sobu u zajedničkom stanu u većini gradova".

Maksimalni iznos studentskog kredita (BAföG) ove godine je 992 evra - pod uslovom da student ne živi sa roditeljima i ne može preko njih da se zdravstveno osigura. Ako žive sa roditeljima onda studenti dobijaju kredit od maksimalno 664 evra.

Većina studenata ne može da živi kod roditelja, jer dolaze iz nekih drugih mesta u Nemačkoj ili iz inostranstva (oko 400 000). A mnogi ne žele više da žive sa porodicom iako ostaju da žive u istom gradu.

Trećina studenta u Nemačkoj ugrožena siromaštvom

Studenti više od polovine svojih prihoda plaćaju samo na kiriju, kako su nedavno pokazali podaci Saveznog zavoda za statistiku (Destatis). U proseku, studenti moraju da koriste 54 odsto prihoda da plate kiriju. Nemci inače troše u proseku 25 odsto na troškove stanovanja.

Prema Destatisu, dve trećine studenta se smatra finansijski preopterećenim. To je jedan od razloga zašto su oni u većoj opasnosti od siromaštva nego druge grupe stanovništva.

Sve u svemu, prema informacijama Destatisa, čak 35 odsto studenta je u opasnosti od siromaštva, dok je to 14 odsto svih Nemaca. Savezni zavod za statistiku svojim brojkama iz ankete iz 2023. pokazuje: Polovina studenata ima na raspolaganju manje od 867 evra mesečno.

Poređenja radi, iznos socijalne pomoći u Nemačkoj (Bürgergeld) je umnogome veći. Odnosno, očigledno da državni aparat drugačije računa - koliko je novca potrebno za osnovne potrebe ljudi u Nemačkoj.

Studentski kredit manji od socijalne pomoći

Samci trenutno kao socijalnu pomoć dobijaju 563 evra mesečno, ne moraju da plaćaju zdravstveno osiguranje i plaćen im je stan koji može da bude veličine maksimalno 50 kvadrata - na primer u Minhenu do 849 evra, u Frankfurtu 786 evra ili u Kelnu do 651 evra.

Jedna studentkinja medicine u Berlinu je pre par godina podnela tužbu Upravnom sudu jer su studentski krediti „protivustavno" niski. Ona tvrdi da studenti koji zavise od studenkog kredita treba da primaju isto onliko kao i korisnici socijalane pomoći. Upravni sud u Berlinu joj je dao za pravo, ali je obustavio postupak i zbog nadležnosti ga uputio Saveznom ustavnom sudu.

Jedna druga studentkinja je još 2014. podnela slično tužbu. Savezni upravni sud je takođe uputio postupak u Karlsrue - ustavnom sudu. Odluka o tome još nije doneta.

Studentski kredit (BAföG) je ustvari pola stipendija, a pola beskamatni kredit koji se posle završtka studija vraća, ali kako to piše na sajtu vlade: trenutno maksimalno 10.010 evra.

Vrlo složenog sistema i uređenja i po tome verovatno jedinstvena u svetu, BiH se, između ostalog, definiše i kao država u kojoj žive tri konstitutivna naroda - Srbi, Bošnjaci, Hrvati i ostali, kao najmalobrojniji. Ali, često su i konstitutivni u ulozi "ostalih" - zavisno u kojem delu BiH žive gde su manjina u odnosu na većinsku nacionalnu skupinu.

U Republici Srpskoj (RS) neprijatnostima i vređanju su izloženi Bošnjaci i Hrvati, u Federaciji Srbi, i uopšte, nacionalna grupa koja je u određenom području u manjini. I niko nije previše srećan u svojoj vlastitoj domovini te se često okreću „gravitiranju svojima“.

To učvršćuje dalje "zbijanje redova" kod nacionalističkih političara, a što potvrđuju i sagovornici DW. I daju recept za lek, ali...

Manjine i "matice"

"Etničke grupe koje su u manjini na određenim područjima na marginama su društva", kaže za DW dr. Srđan Puhalo, psiholog, bloger i novinar s posebnim zanimanjem za istraživanje javnog mnijenja, socijalne i političke psihologije.

"Klone se bilo kakve vrste nacionalizma i nastoje biti deo društva koji ne stvara probleme. To ne znači da su srećni i zadovoljni svojim statusom. Prepušteni su sami sebi i pokušavaju živeti mirno ne praveći probleme, a to znači da nisu previše politički aktivni i bave se rešavanjem životnih pitanja", smatra on.

On skreće pažnju na još jednu, specifičnnu, vrstu problema - mladi odlaze na školovanje u veća mesta i ne vraćaju se, a povratnici, tj. manjine, postaju sve stariji.

"Političke elite usmerene su na svoju etničku grupu i tamo gde su većina, a svoje sunarodnjake gde su manjina, zaboravljaju. Ipak, vrlo često se događa da se manjine i njihovi problemi koriste za političke igre i dokazivanje ugroženosti svoga naroda, bez stvarne želje za suočavanjem ili rešavanjem problema", smatra Puhalo.

Pri tom posebno pominje susedne države, kako ih karakterizuje - "matice".

"Srbi i Hrvati, znatno manje Bošnjaci, Srbiju i Hrvatsku opažaju kao "matice" i za svoje političke avanture traže njihovu podršku i najčešće je dobijaju", zaključuje on, "jer na taj način Srbija i Hrvatska kontrolišu političke procese u BiH".

Što se tiče Bošnjaka, smatra kako postoji deo koji neguje poseban odnos prema Turskoj, ali kako njihov broj nije previše uticajan.

"Možemo kazati da upravo ta usmerenost na druge zemlje, "matice", komplikuje život svih nas u BiH, a pogotovo manjina, jer one su izložene celokupnom nezadovoljstvu onih koji su u većini", zaključuje Puhalo.

"Dok ne 'rastabirimo' 90-te nama napretka nema"

Milkica Milojević, dugogodišnja novinarka i aktivistkinja iz Banja Luke, približno deli ovaj stav, ali ga artikuliše na nešto drukčiji, način.

"Kada govorim o "manjinskoj" poziciji često kažem, pomalo površno, anegdotski, da nikad napredak nije donijela većina, nego hrabri i samosvesni manjinci, koji su bili neshvaćeni, isključeni, pa i progonjeni. Đordano Bruno nije bio pripadnik većine, nego prezreni manjinac kojeg je spalila dominantna većinska politika. Antifšisti nisu bili većina, ali su pobedili najveće zlo u istoriji čovečanstva", pojašnjava za DW ova novinarska.

Komplikovanost ovog pitanja sažima u nekoliko rečenica: "Sigurna sam da samosvestan Bošnjak otvorenog uma, može puno bolje sagledati šta se zaista događa u RS, nego prosečan Srbin, uljuljkan u udobnosti većinskog statusa. To može i bilo koji Srbin otvorenog uma u RS. Ali, oni su u većoj opasnosti da ih "proguta" većinski narativ, ili uplaši opasnost od proglašenja "izdajnicima" ili "autošovinistima".

Milojević kaže kao bi manjine svoj položaj mogle gledati kao "priliku da stvarnost sagledaju iz drukčijeg ugla".

"Posebno je pitanje zašto su ti ljudi, koji su u "manjini", marginalizovani u svojoj državi i zašto mnogi od njih, BiH ne doživljavaju kao svoju domovinu".

Na pitanje koji je "lek", Milojević zaključuje: "Dok ne 'rastabirimo' 90-te, ali onako temeljnoo, pošteno, ne obazirući se na tabue, nama napretka nema. Nećemo moći objasniti sebe ni sebi samima, a kamoli strancima, kojih se sve ovo, na kraju krajeva, najmanje tiče. Neka jedu naše bureke i ćevape, raftinguju našim rekama, dive se našim sevdalinkama, i nek se malo potrude da nas shvate. Nama je dosta i nas samih".

„Je li nama stalo do leka?"

Marko-Antonio Brkić iz Ureda za organizaciju i osiguranje kvalitete Sveučilišta Hercegovina uveren je kako su u BiH preopterećeni politikama identiteta, ali drži kako je moguće okrenuti smer koji imaju dominantne, kolektivne politike nabijene antagonizmima u BiH.

"Pitanje je, je li nama do lijeka stalo?", kaže Brkić. On u rešenju ovog pitanja povlači paralelu s multinacionlanim firmama i fokusiranju na efikasno upravljanje sistemima i dva glavna načina pristupa - kroz principe identiteta i resursa.

"Mislim da bi za nas u BiH puno važniji i zdraviji bio pristup na principu resursa, nego na principu identiteta. Ali, kako rekoh, previše smo opterećeni politikama identiteta. Zbog toga smo u problemu koji je nerešiv ukoliko koristimo pristupe koji od rata, već skoro pune tri decenije, razaraju zdravo tkivo jednog stabilnog društva koje smo imali", komentira.

Svoju tezu Brkić pojašnjava primerima nerešenih pitanja državne imovine koja propada, kako se koristi i ko je zloupotrebljava, umesto beskonačnog određivanja titulara, ali i sferi vladavine prava gde ne bi trebalo da bude selektivne pravde i selektivnog sprovođenja presuda, omalovažavanja sudova i sudija, korumpiranih i politički motivisanih tužilaca i sudija, a što se u BiH konstantno događa.

"Većina lidera u političkom establišmentu svakog od tri konstitutivna naroda, postavlja glavni problem - ko ima pravo, ko je titular, ko glavni stanar, a ko podstanar, ko je autentičan, ko ima većinu...Rezultat takvog pristupa je proces balkanizacije - namerno razbijanje funkcionalnih celina na manje, nefunkcionalne delove, neprijateljski okrenuti jedni prema drugima. Dakle, rešenje bi moglo biti pristup utemeljen na resursima", smatra Brkić.

„Dok god smo usmereni na politike identiteta, vrtećemo se u krug i jureći svoj rep, a pametniji i zreliji od nas nastaviće da beru jabuke iz naše bašte i prodaju ih nama za skupe novce“, zaključuje Brkić.

Baden-Baden mi nikada nije bio na putu. Sve dok jedna niskobudžetna kompanija nije uvela let iz Beograda na aerodrom koji se zapravo zove Karlsrue/Baden-Baden. Ali je bivši vojni aerodrom mnogo bliži mondenskoj banji nego Karlsrueu koji je sa više od 300 000 stanovnika pet puta veći od ove varoši.

Susedni veći grad nema to što su još starorimski vladari cenili – termalne izvore. Baden-Baden je oduvek bio povezan sa lekovitom vrućom vodom koja izvire na obodu Crne šume – Švarcvalda.

U autobusu koji će me dvadesetak minuta voziti do glavne železničke stanice razmišljam o neobičnom duplom imenu grada. Nemačka reč za latinsku aque koja označava izvor, vodu ili mesto za kupanje jeste „Bad". Zato se mesto još u srednjovekovnim izvorima pominje kao Baden – kupalište ili banja. Najpre se ime mesta preselio i na obližnji velikaški zamak, a potom i na sve feudalne posede. Naposletku su celu zemlju nazvali Baden. To je ona polovina u nazivu današnje nemačke pokrajine na jugozapadu – Baden-Virtenberg. Pa je grad, da bi se razlikovao od gradova u Austriji i Švajcarskoj koji nose isto ime dobio naziv Baden-Baden. To je ustvari skraćenica za „grad Baden u marktgrofoviji Baden".

Upravo kad sam raspetljao istoriju imena, stižem na železničku stanicu. Ona me pozdravlja peronskim tablama koje podsećaju na čedno doba železnice. Već se gradskim autobusom vozim prema centru grada kroz ulice sa mnogo zelenila. Izlazim na stanici Leopoldsplac. I već sam u srcu mesta koje ima epitet „najskupljeg grada u Nemačkoj“.

Dvomilenijumska banja

Kroz uličicu koja se u prevodu zove „Veveričin sokak" stižem u žilu kucavicu varoši – Lange štrase. „Duga ulica" je pešačka zona sa svim radostima koje priređuju skupi butici i prodavnice.

Reka koja protiče kroz mesto zove se Os. Njeni m su se obalama pružile čuvene promenade. Ali ja idem prvo uzbrdo. Teren se u istočnim delovima grada polako podiže, tek da nas podseti da se starogradsko jezgro smestilo na obroncima Švarcvalda. Vrh brda koje pripada gradskom području nalazi se već na hiljadu metara nadmorske visine. Grad poseduje 75 kvadratnih kilometara šume, a pod šumom je više od 60 odsto opštine, tako da je varoš okružena jednim od najvećih pošumljenih područja Nemačke.

Ta jedinstvena kombinacija šumskog vazduha i termalnih izvora predodredila je Baden-Baden za to da postane jedna od najčuvenijih banja Evrope.

Iz Duge ulice skrećem uzbrdo u Jelenovu ulicu – Hiršštrase. Varoš je odnegovana, fasade skladne. Poneki ćošak nudi lepotu koja neodoljivo tera putnika da zastane i fotografiše.

Uskoro izbijam na glavni starogradski trg sa Zadužbinskom crkvom. Upravo na tom mestu je rimski car Karakala izgradio luksuzna kupatila pre skoro 1800 godina.

Na trgu su pored crkve i lepa zgrada Starog parnog kupatila, koje danas služi kao izložbeni prostor, ali i Fridrihsbad – Fridrihovo kupatilo – zapravo njegov zadnji deo, jer se radi o ogromnom kompleksu koji svojim zidovima prati padinu sve do doline.

Tu je i Zgrada gradske uprave, kao i mnoštvo stepeništa koje povezuju donji i gornji grad. Nailazim kraj Crkvenih basamaka koje pokazuje da su meštani u svakodnevnim poslovima, kao u Lisabonu, morali da imaju dobru kondiciju.

Unaokolo je nekoliko hotela koji ne ostavljaju ni trunčicu sumnje da za svoje usluge traže više nego na drugim mestima. Gornji grad je nalik na starogradska jezgra niza nemačkih gradova, sa svojim očuvanim fasadama, urednim i lepo održavanim ulicama i smislom za detalj.

Ovde ništa nije „fensi", nema navikanih adresa i preteranosti. Ovde je sve zaista otmeno i upravo zbog očuvanja prave mere i ukusa – skupo.

Kamena ulica vodi nizbrdo ka Rimskom trgu. Mada nije na spisku znamenitosti, ona najviše prija oku. Ne znam da li je to zbog već uspostavljene asocijativne veze sa Lisabonom, ali u njoj doživljavam ono zbog čega putujem – kao da sam ovde jednom već bio. Kao da sam živeo nekim drugim životom, u neko drugo vreme. Pa je ovo prvo viđenje sa ulicom zapravo povratak u imaginarni zavičaj.

Na putovanjima nas nagrađuju ovakvi trenuci – oni su zapravo prepoznavanje nečega bliskog, a ne divljenje nečemu tuđem.

Pročitao sam da je ovde u blizini „Udruženje Turgenjev“. Ono je osnovano sa ciljem da sačuva sećanje „na koloniju Rusa u Baden-Badenu u 19. i 20. veku". Koren rusko-badenskih odnosa veoma je razgranat i seže u prohujale vekove.

Baden-Baden kao ruski mit

Obrazovana ruska elita posmatra Baden-Baden kao evropski dragulj, ta varoš nije samo lepa mondenska banja već ruski mit.

Katarina II je htela da učvrsti svoju vezu sa zapadnim zemljama tako što je tražila snaju u badenskim aristokratskim kućama. Njen unuk Aleksandar izabrao je princezu Luizu fon Baden. Ona je primila pravoslavnu veru i dobila ime Elizabeta. Njih dvoje su bili na ruskom prestolu od 1801. Posle pobede nad Napoelonom 1813. car Aleksandar je boravio u Baden-Badenu. Tih godina ruska elita otkriva čari ove varoši. Ko je u Moskvi i Petrovgradu držao do sebe, leto je provodio u podnožju Švarcvalda. Zato nije čudno da je usledila i književna badenska moda – kroz varoš defiluju Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, Gogolj. Neke od njih je magično privlačio čuveni Kazino.

Ivan Turgenjev je nekoliko godina živeo u varoši i 1867. Napisao roman „Dim". Prozapadni stavovi u romanu jedan su od uzroka razlaza Turgenjeva i Dostojevskog. Ali u sovjetskim vremenima „Dim" je bio obavezna lektira niza generacija. Tako je Turgenjev zapravo očuvao ruski mit Baden-Baden sve do danas. Valjda mu je zato podignut spomenik u banjskom parku.

Sišao sam na Rimski trg i suočio se sa ogromnim pročeljem Fridrihovog kupatila. Nazvano je prema Fridrihu Prvom, velikom badenskom vojvodi, pošto je sagrađeno za vreme njegove vladavine. Podizanjem prvog turskog kupatila u Irskoj 1856. zavladala prava pomama za otmenim kupatilima, jedno takvo je poželeo i vojvoda. A toplu vodu je imao u izobilju baš na mestu gde danas stoji kupatilo sa njegovim imenom.

Građevina ima pročelje po uzoru na italijansku visoku renesansu, a dimenzije reprezentativnog dvoraca. Odatle sam u takozvanoj „Četvrti kupatila“ obišao nekoliko značajnih mesta koje – svako za sebe – ima posebnu priču o bogatim i slavnim gostima. Ali nisu oni glavni junaci, već varoš koja ih je fascinirala.

Mračna strana lepote

Pošao sam spontano naviše kroz Štefaništrase. Skoro sam mislio da se vratim, jer na ovoj padini pulsira normalan život. Jedna škola, kubanski kafič, frizer. Ali ispod jednog parkinga nabasao sam na znak koji me je podsetio na manje slavan period mesne istorije.

Menora, devetokraki jevrejski svećnjak, pojavio se na tako neočekivanom mestu, da sam morao da priđem.

Iza svećnjaka je bio kamen sa urezanom porukom:

SVEST KAO USLOV

SEĆANJE KAO ZADATAK

POMIRENJE KAO CILJ

Ispod svećnjaka na tabli je zabeležena potresna priča o ovdašnjoj sinagogi. Izgrađena je 1899 po nacrtima poznatog arhitekta Ludviga Levija. Skoro četiri decenije kasnije, 10. Novembra 1938. nacisti su je uništili. Tog jutra je 80 Jevreja uhapšeno. Sprovedeni su kroz centar varoši. Potom su bili prisiljeni da u sinagogi glasno čitaju iz Hitlerove knjige „Majn kampf". Svi muškarci ispod 60 godina starosti istog dana deportovani su u koncentracioni logor Dahau. Sinagogu su esesovci i gestapovci zapalili. Vatrogasci nisu došli. Troškove uklanjanja ruševina grad je ispostavio jevrejskoj zajednici.

Kao da je nebo čitalo sa mnom, počela je da pada kiša. Sakrio sam se u ulaz muzičke škole „Klara Šuman“. Imao sam dovoljno vremena da iz 1938. ponovo dođem u 2024.

Banjski vepar i kockarska strast

Silazim opet u centar. U gradu je neka žurka. Nekoliko bina. Radio-stanica SWR3, organizuje neku vrstu pop-vašara. Uprkos kiši ljudi su izašli na ulice. Miriše roštilj, toči se pivo. I švarcvaldski veprovi kao maskote verno drže stražu na kiši.

Polazim najpoznatijom gradskom stazom pored reke. Nazvali su je Lihtentalska aleja. S obe strane pitomog toka je zapravo park odnegovan stotinama godinama. Još u 16. veku zasadili su hrastove duž puta koji je vodio u manastir Lihtental. A u 19. veku je duž reke počelo uređivanje parka u engleskom stilu. Park spada u najlepše uređene površine Nemačke.

Zato je u javnosti odjeknula zla sudbina jednog dela parka, kada je orkan Lotar za božićne preznike 1999. iščupao preko 100 starih stabala u parku.

Građani varoši osnovali su udruženje koje je skupilo novac za sadnju novih 200 stabala. Ti ljudi očito vole svoj grad. Njihova imena su urezana na jednu tablu kod mosta preko reke Os.

U šetnji alejom zamišljam kako Litvinov iz romana „Dim" Ivana Sergejeviča Turgenjeva ruku pod ruku sa verenicom Tanjom zamiče ka kafeu Atlantik. U mislima je sa Irinom.

Turgenjev je ovuda šetao sedam godina.

U susret ovom paru dolazi Aleksej Ivanovič. Pozdravljaju se, ali Aleksej nema mnogo vremena jer žuri u Kazino, najprominentniju evropsku kockarnicu.

I Fjodor Dostojevski je boravio ovde 1867. sa svojom drugom ženom Anom. Posle je stvorio svoj alter ego, junaka romana “Kockar” Alekseja Ivanoviča. Jer je i sam bio u paklu zavisnosti od kocke. A grad u romanu – Ruletenburg – nije ništa drugo do ovaj Baden-Baden po kojem šetam.

Dakle, pre vek i po ova varoš je bila neka vrsta Las Vegasa za dokonu aristokratiju.

Taj aristokratski šmek grad je zadržao i u svetu muzike. Od 1998. varoš od šezdesetak hiljada stanovnika ima najveću nemačku koncertnu dvoranu – Festspielhaus.

Istorijsko pročelje međunarodno poznate građevine je integrisano u koncertnu dvoranu iza njega, koja ima 2500 mesta. Tu je bila gradska železnička stanica. Tako je moderna koncertna dvorana zadržala atmosferu odlaska na putovanje.

Ima tu nečega. Muzka jeste najbolji trip koji je dat ljudskoj duši. Kroz uši ona dospeva u neslućene predele. Zato je pravično da se u hram muzike ulazi kao u železničku stanicu – nekadašnju katedralu putovanja.

Sa ovim mislima opraštam se od varoši koja svoju slavu, čini mi se, nosi sa lakoćom.

Samo nekoliko sati posle najave holandske vlade da će podneti zahtev za izuzimanje od pravila Evropske unije u postupku dodeljivanja azila, isto je učinila Vlada Mađarske.

Takozvani opt-out iz ​​zakona o azilu – takozvanih Dablinskih pravila – je neophodan, rekao je mađarski ministar za evropska pitanja Janoš Boka u sredu uveče u Strazburu.

„Mađarska, kao i Holandija, smatra da su oštrije nacionalne kontrole migracija ključne za zaštitu javnih službi i suvereniteta“, objasnio je Boka.

Ideološki su veoma bliske nova holandska koaliciona vlada koju predvodi ekstremno desna Partija za slobodu Gerta Vildersa i mađarska vladajuća partija Fides.

Sada zajedno žele da izvrše pritisak na Evropsku komisiju i ostale članice EU da zauzmu tvrđi kurs u azilantskoj politici.

Deklarisani cilj holandske ministarke za azil Marjolajn Faber, koja dolazi iz Vildersove stranke, jeste uspostavljanje „najstrože migracione politike svih vremena“ u Holandiji.

Da bi to uradila, ona želi da proglasi „vanredno stanje“ kako bi mogla da deluje ako je potrebno i bez saglasnosti parlamenta u Hagu. Mađarska vlada se oslanja na vanredne dekrete još od pandemijske krize.

Mađarska ohrabrena holandskim korakom

Mađarska trenutno takođe predsedava EU. U ovoj ulozi, evropski ministar Boka bi zapravo morao da se bori za zajedničku politiku azila unutar EU, koju su Evropski parlament i većina vlada zemalja članica konačno reformisali u aprilu.

Ali, Boka agresivno zastupa mađarske interese. Prema saopštenju vlade u Budimpešti, Mađarska se oseća ohrabrenom holandskim korakom i smatra da je njena pozicija u evropskoj debati potvrđena u celini.

Mađarska odbacuje pakt EU o azilu, koji je sada stupio na snagu u formi zakona, i ne želi da ga sprovodi ni pod kojim okolnostima, na šta bi zapravo bila obavezna.

Mađarski premijer Viktor Orban je pre nekoliko dana izrazio zadovoljstvo što Nemačka od ponedeljka kontroliše sve svoje granice kako bi otkrila one koji ulaze u zemlju bez dozvole.

Krajnje desna šefica italijanske vlade Đorđa Meloni odavno je proglasila vanredno stanje u Italiji zbog navodne migrantske krize.

Ona je ideološki povezana sa Gertom Vildersom u Holandiji i Viktorom Orbanom u Mađarskoj i možda bi mogla da bude sledeća koja će zahtevati da za njenu zemlju ne važi zakon EU o azilu.

Izuzimanje je teško postići

„Poziv holandske vlade za odustajanje od evropske migracione politike je tigar od papira“, rekla je za DW poslanica u Evropskom parlamentu Birgit Zipel iz redova nemačkih Socijaldemokrata.

„Klauzula o neučestvovanju mora biti uključena u evropske ugovore, što se može promeniti samo jednoglasno. Izrazito sumnjam da bi druge zemlje članice dozvolile Holandiji da to uradi sama“, rekla je Zipel, koja je bila uključena u pregovore o paktu o migraciji EU.

Isto važi i za Mađarsku. Još uvek nije bilo naknadnog izuzimanja, opt-outa, za određenu oblast politike u EU. Postojeći izuzeci su dogovoreni kada su sporazumi EU usvojeni ili kada su se države članice pridružile.

Danska je delimično izuzeta iz unutrašnje politike, politike migracija i propisa o kontroli granica u šengenskom prostoru. Irska ne primenjuje u potpunosti šengenska pravila zbog bliske povezanosti sa Severnom Irskom.

Poljska je izuzeta iz Povelje EU o osnovnim pravima jer se Varšava plaši da će uz osnovna prava morati da uvede i gej brakove.

„Ustavno načelo EU na ispitu“

Ugovori EU se mogu menjati. Holandija ili Mađarska bi to mogle da zatraže od Evropskog saveta. Međutim, ovo je dugotrajan proces koji bi na kraju u procesu ratifikacije morale da odobre ostale države članice i Evropski parlament.

Anita Kniper, portparolka Evropske komisije, istakla je u Briselu da su Holandija i Mađarska vezane za postojeće evropske zakone sve dok se ne promeni ugovor i da su u obavezi da se u potpunosti pridržavaju pravila o azilu.

Šefica Instituta za evropsko pravo na Katoličkom univerzitetu u Lajdenu, u Holandiji, Elize Mjur, smatra da je ustavno načelo EU na ispitu.

„Država članica ne može da se povuče iz zakonodavstva EU nakon što je ono usvojeno. Poenta članstva u EU je da se obavezujete da ćete poštovati zakone EU“, rekla je Mjur za Juronjuz.

Mađarska već duže ignoriše zakone EU

Ekstremno nacionalistička mađarska vlada pod Viktorom Orbanom stvorila je sopstveni opt-out poslednjih godina jednostavno tako što ignoriše pravila EU za procedure azila.

Evropski sud pravde u Luksemburgu je više puta u poslednjoj instanci proglasio nezakonitom praksu Mađarske na spoljnoj granici EU sa Srbijom. U poslednjoj presudi sud je proglasio nezakonitim to što tražioci azila ne mogu da se prijave na granici, već samo u ambasadama u Kijevu i Beogradu.

Pošto Mađarska odbija da promeni ovu praksu, sud je izrekao kaznu od dvesta miliona evra i dnevnu kaznu od milion evra.

Pošto se Viktor Orban javno hvali da ne želi da plati ovu kaznu, Komisija EU sada naplaćuje dospelu sumu. Shodno tome smanjuje subvencije Mađarskoj iz budžeta EU.

Izuzetno malo tražilaca azila u Mađarskoj

Nejasno je na šta se Mađarska žali u pogledu velike navale podnosilaca zahteva za azil i migranata.

Prema Agenciji za statistiku EU, svega trideset ljudi je zatražilo azil u Mađarskoj tokom cele prošle godine. Mađarska ima daleko najmanje tražilaca azila od svih zemalja EU u odnosu na broj stanovnika.

Sa 38.000 novih zahteva za azil u 2023. godini, Holandija je nešto ispod proseka EU – kao i Italija.

Najviše zahteva za azil u odnosu na broj stanovništva registrovali su Kipar, Austrija, Grčka, Luksemburg, Nemačka i Bugarska.

Ako bi Holandija zatvorila svoje granice za migrante nakon eventualnog uspešnog odustajanja od azila, ovi ljudi bi verovatno ostali u Belgiji ili Nemačkoj. Konflikti sa evropskim susedima bi stoga bili neizbežni.

Holandska ministarka za azil Marjolajn Faber priznala je u svom pismu o odbijanju Evropskoj komisiji da je neophodna promena ugovora EU još uvek da dugom štapu.

„To znači da je pismo desničarske holandske vlade čisto simbolična politika“, rekla je za DW poslanica Evropskog parlamenta Birgit Zipel.

*ovaj tekst je najpre objavljen na nemačkom jeziku

Broj žrtava katastrofalnih poplava u područjima srednje i jugoistočne Evrope popeo se juče na 23. To javljaju nemački mediji pozivajući se na izvore u Češkoj, gde je prijavljena još jedna žrtva.

Međutim, osam osoba su zavedene kao nestale, pa bi broj žrtava mogao biti i veći.

Stručnjaci procenjuju da će trebati godine za sanaciju štete u teško pogođenim područjima.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen najavila je da će za saniranje posledica poplava u Austriji, Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Rumuniji i Slovačkoj biti izdvojeno deset milijardi evra.

Opasnost nije prošla

Pri tom opasnost nije potpuno minula. U Nemačkoj se mesta duž nemačko-poljske granice na reci Odri danima pripremaju za moguće poplave.

U Frankfurtu na Odri, Ajzenhitenštatu i Racdorfu za sada je na snazi najniži stepen upozorenja, ali se očekuje porast vodostaja, sa kritičnim periodom sredinom naredne sedmice.

U Frankfurtu na Odri je sinoć učvršćen mobilni zaštitni zid. Grad je otvorio i „vruću liniju“ gde građani mogu da prijave hitnu situaciju.

Preko reke je poljski grad Stubice, a Frankfurt komšijama nudi podršku jer grad na poljskoj strani leži mnogo nepovoljnije nego Frankfurt na nemačkoj obali Odre.

Četrdeset kilometra južno od Frankfurta na Odri, na ušću Nise u Odru nalazi se Racdorf, mesto koje je teško stradalo u katastrofalnim poplavama 1997. Od tada je dosta urađeno na zaštiti od poplava.

Sada se ne grade nasipi

Trenutnu situaciju na jugoistoku Evrope je za N1 sažeo generalni direktor Hrvatskih voda Zoran Đuroković, rekavši „samo u Hrvatskoj imamo 4.100 kilometara nasipa. U trenutku kad imate najavu ekstremnih prilika, nasipe nije moguće dograditi, ako se to nije napravilo godinama pre.“

On je dodao da po njegovoj proceni „Mađarska ima dugu tradiciju obrana od poplava“ i da veruje da će se bolje obraniti od drugih zemalja. Ali smatra da Nemačka, Austrija, Slovenija i Italija imaju velike probleme.

Ogromne količine vode iz srednjoevropskih poplava traže svoj put i Dunavom na jug. Budimpešta je sledeći velegrad koji se bori protiv nadolaska vode.

Prema prognozi hidrometeorološke službe najveći vodostaj Dunava se očekuje u subotu severno od Budimpešte, pri čemu će on biti „šest do deset centimetara niži“ od očekivanog.

Međutim, nadležne službe upozoravaju da će još dugo biti potrebno da se zadrže mere protiv poplava.

Ipak, slike iz Budimpešte su obišle svet jer je Dunav već došao do podnožja čuvene zgrade mađarskog Parlamenta.

U Srbiji ima mesta u rečnim koritima

Šta ovo znači za sve gradove na Dunavu južno od Budimpešte? U Srbiji se ne očekuje da će vodostaj Dunava dostigne nivo koji uključuje vanrednu odbranu od poplava.

U nizu vojvođanskih gradova biće uvedene redovne mere odbrane od poplava, dok se u Beogradu očekuje tek blaži porast vodostaja.

Srpski hidrometeorolozi naglašavaju da je višemesečna suša u Srbiji bila sreća u nesreći jer su ispražnjena korita reka bila u stanju da prime veću količinu vode.

Očekuje se da će barem šest miliona posetilaca iz celog sveta preplaviti pivske šatore Minhena tokom Oktoberfestakoji počinje u subotu (21. septembar) i traje više od dve nedelje.

Osim što će 189. izdanje kultnog narodnog festivala dočekati bučne goste, koji će popiti preko 5,6 miliona litara piva — nabavljenog od šest lokalnih pivara — i pojesti tone krompir salate, kiselog kupusa i volovskog pečenja, događaj nastavlja da unapređuje imidž u skladu sa vremenom.

Stara zabava u zelenijem pakovanju

Oktoberfest već dugo nastoji da smanji negativni uticaj na životnu sredinu, prihvatanjem čiste energije i sortiranjem i reciklažom ogromne količine otpada — čak se i otpad iz kuhinje i hrane sakuplja odvojeno i kompostira.

Prekomerna potrošnja alkohola, hrane i energije na minhenskoj Terezijinoj livadi nadoknađuje se gotovo isključivom upotrebom obnovljive električne energije, stvorene iz sunčeve energije i vetra, dok biogas takođe pomaže u napajanju.

Festival tvrdi da je na putu ka karbonskoj neutralnosti, smanjujući emisije koje doprinose klimatskim promenama.

Jednokratni tanjiri i pribor zabranjeni su još devedesetih, dok je prodaja pića u limenkama takođe zabranjena — posetioci festivala plaćaju depozit za pivske krigle, koje se peru nakon vraćanja.

Čini se da ove mere funkcionišu. Minhenska služba za čišćenje ulica izvestila je o smanjenju otpada za dve trećine u petnaestak godina — sa 247 tona u 2008. na 88 tona u 2022. godini.

Prelazak na organsko i klimatski neutralno

Organizatori Oktoberfesta sada promovišu i organsku, lokalno nabavljenu i vegetarijansku hranu, kao i proizvode koji imaju relativno nizak karbonski otisak. Naravno, pivo je takođe lokalno — i sve skuplje.

Novi šator pod nazivom Boandlkramerei prikazuje poznate umetnike sa scene narodne muzike i nudi uglavnom veganski i vegetarijanski meni, koji se razlikuje od bavarske tradicionalne kuhinje koja obiluje mesom.

Ove zelene inovacije mogu pomoći u povećavanju „eko poena“, sistema ocenjivanja za preduzeća koja žele da učestvuju na festivalu.

Lokalni, organski proizvodi bez hemikalija korišćeni su na događaju prošle godine u svim jelima – od klasične pečene piletine do prženih badema, kobasica i rolata sa biftekom, pa do čokoladnih banana i vafli.

Prodavci se podstiču da prodaju regionalne i ekološki održive proizvode, koji se mogu ponovo upotrebiti ili reciklirati, ali i da koriste solarne panele ili električna vozila.

Prošle godine je najavljeno da će petnaest najvećih pivskih hala na livadi postati klimatski neutralne u roku od pet godina — a možda čak i tri — smanjenjem emisije ugljen-dioksida, uključujući dodavanje više ekoloških, vegetarijanskih i veganskih jela na menije.

Sve je počelo 2016. godine kada je jedno poznato mesto za roštiljanje piletine i patke (Ammer Hühner und Entenbraterei) postalo prvi klimatski neutralan šator na Oktoberfestu.

To je postignuto kompenzovanjem emisija CO2, koje nisu mogle biti izbegnute, investiranjem u projekte širom sveta, poput, na primer, efikasnih sistema za kuvanje za porodice u Nigeriji i niskougljeničnu proizvodnju energije iz ostataka žetve slačice u Indiji.

U međuvremenu, poznate vožnje na minhenskom sajmištu takođe postaju ekološke. Velika vrteška koja je debitovala na Oktoberfestu 2023. je višespratna vrteška sa gondolama i konjima, koju pokreće motor bez emisije gasova.

Bezbedniji i inkluzivniji festival

Prilagođavanje savremenim okolnostima znači i sve raznovrsniju publiku. Tako će novi inkluzivni projekat „vr4kids“ će po prvi put omogućiti virtuelnu posetu Oktoberfestu, namenjenu prevashodno deci i mladima sa invaliditetom.

Organizatori pokušavaju da održe događaj sigurnim od seksualnog uznemiravanja i da osiguraju da slika Oktoberfesta kao „festivala flerta“ bude zasnovana na međusobnom poštovanju.

To nije uvek ranije bio slučaj, uprkos kampanji „Sigurniji Oktoberfest“, koju podržava gradski zdravstveni odsek Minhena i koja pomaže posetiteljkama u slučajevima uznemiravanja.

Još jedna značajna kampanja koja se bori protiv seksualnog nasilja na Oktoberfestu je inicijativa „WiesnGentlemen“, koju predvodi neprofitna organizacija Condrobs.

Ovaj poduhvat ima za cilj stvaranje sigurnijeg festivalskog okruženja, posebno za žene, promovišući poštovanje i odgovorno konzumiranje alkohola putem društvenih medija, postera, školskih kampanja i angažovanja sa posetiocima na putu do festivala.

Sastavni deo kampanje je i „Nagrada za hrabrost“, koja prepoznaje i podstiče poštovanje među učesnicima.

„Poštujte jedni druge“, rekla je Birdžit Treml iz organizacije Condrobs. „Ovo važi uvek i svuda u našem društvu, ali posebno ovde, gde se okuplja toliko ljudi, gde teče mnogo alkohola i gde je možda lakše da granice popuste.“

*ovaj članak je najpre objavljen na engleskom jeziku

Pre skoro punih 14 godina tadašnja predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović ponosno je izjavila: „Od 135 poslanika, za predlog glasalo je 133, pa konstatujem da je Narodna Skupština usvojila predlog odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka.“

Tog decembra 2010. godine u Srbiji je ukinuto služenje vojske za sve one koji ne žele da budu vojnici, a uvedena je profesionalna vojska koja će biti „motivisanija“, kako je tada najavljeno.

Ali, ta „motivisanija“ vojska se u velikoj meri do danas razbežala sa posla. U poslednjih pet godina vojsku je napustilo 13.000 profesionalaca – i to mahom zbog loših uslova, niskih plata i političkih igara, kažu kritičari.

Ovih dana potpisana je odluka o vraćanju obaveznog vojnog roka. Odluku je potpisao predsednik države Aleksandar Vučić.

Vlada Srbije je odluku usvojila i naložila Ministarstvu odbrane da pokrene proceduru pred Skupštinom.

Nema sumnje da će i Ana Brnabić sa mesta predsednice Skupštine ponosno objaviti da je većinom glasova usvojen obavezni vojni rok od 75 dana.

Građani većinom za uvođenje vojnog roka

„Da je kao u Izraelu ili Švajcarskoj gde nema izgovora ni za koga, dve godine za svakoga – to je jedna stvar. A ovo nema smisla. Šta za 75 dana može da se nauči, i ko za 75 dana može da postane vojnik“, pita jedan Nišlija srednjih godina.

Drugi smatra da je i tih 75 dana korisno: „To je jedan dobar bust mladim ljudima da ih malo probudimo i vratimo u realnost sadašnjice.“

Ovaj čovek je, smatra se, u većini u Srbiji. Prema dostupnim anketama, preko dve trećine ljudi podržava služenje vojnog roka. To podržava čak i većina mladih.

Tako je pre nekoliko godina kružilo istraživanje agencije Haus of vin prema kojem se 72,5 odsto mladih (17 do 30 godina) izjasnilo za obaveznu vojsku.

Ali, nisu svi oduševljeni: „Imam 34 godine i mene to ne ’kači’, ali da imam 25 ili neku više, ne bi mi bilo svejedno“, kaže nam jedan čovek. „Ja sam ona generacija koja nije išla u vojsku, ali svakako se ne slažem sa narativom da se muškarac postaje samo u vojsci.“

Još jedan Nišlija dodaje da mu smeta retorika državnog vrha: „Sva ta halabuka da mi moramo od nekoga da se branimo je unošenje nekog nemira u narod koji je već nemiran, i pravljenje neke defanzive, a niko nas ne napada, hvala Bogu, niti će.“

Populizam i dodvoravanje

Sa ovim poslednjim se slaže i vojni komentator Petar Bošković koji je najveći deo svoje karijere proveo na poslovima informisanja i odnosa sa javnošću Ministarstva odbrane.

Vojni rok je, kako kaže, zamagljivanje situacije sa Rio Tintom i sa Kosovom. Odluka je, smatra, isključivo politička, a ne vojna.

„Jer da je vojna, vojska bi se oglasila. Vidite da se niko ne oglašava, nemate generale, načelnike uprave za kadrove Ministarstva odbrane, ili načelnike uprave za ljudske resurse Generalštaba“, kaže Bošković za DW.

Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da se i vrh vojske „trudi da se što više dodvori Aleksandru Vučiću i nije zainteresovan za to šta se dešava u odbrambenom sistemu“.

„Oni postojeću aktivnu vojsku premeštaju kao veliki putujući cirkus od mesta do mesta za potrebe pokaznih vežbi i raznih smotri za promotivne potrebe političkog vrha i partije. Takvi ljudi se onda čude što se teško pridobija kvalitetan kadar za službu u vojsci“, navodi Radić.

To je još jedan razlog zašto se uvodi redovni rok, ističe Petar Bošković. „Ne žele da priznaju da su upropastili vojsku. Jer da je nisu upropastili, ne bi 13.000 ljudi napustili vojsku. Znači, oni su desetkovali vojsku, i jednostavno samim tim je pala i obuka i sposobnost vojske da reaguje.“

Hiljadu i jedno pitanje

Brojni problemi su se nataložili u poslednjih 14 godina, kaže naš sagovornik zamerajući ad hoc rešenja umesto dugoročnih.

Podseća da, kada je Srbija prešla na profesionalnu vojsku, bilo je birano i po pet hiljada momaka i devojaka godišnje da dobrovoljno služe kao regruti. Ideja je bila da deo njih bude privučen vojskom i tamo ostane profesionalno.

„Ali, to nije iskorišćeno jer su ti momci i devojke posle mesec dana boravka u kasarnama i centrima za obuku videli kako žive oficiri i podoficiri, kako u stvari – ne žive“, kaže Bošković.

On navodi niz nedoumica koje proizvode „potpuni haos“. Recimo, šta je sa rodnom ravnopravnošću kad se devojke ne zovu na obavezni vojni rok, a konkurišu za vojnu gimnaziju i akademiju?

Dalje, da li će dobrovoljni vojni rok za devojke ostati u trajanju od šest meseci, dok je obavezni sada samo 75 dana? Šta je sa prigovorom savesti?

„Ne možete da oduzmete nikom jednom stečeno pravo. A podsećam, kada smo prelazili na profesionalnu vojsku, više od 60 odsto regruta je uložilo prigovor savesti i nije htelo da služi vojsku pod oružjem“, kaže Boškovićem.

Na pitanje šta će biti sa nacionalnim manjinama poput Albanaca na jugu Srbije, ili sa stanovnicima Kosova koje se, prema srpskom Ustavu, broji u teritoriju države, Bošković kaže:

„Ne mislite valjda da će stanovnici Preševa, Bujanovca i Medveđe služiti vojsku od 75 dana? Biće kao i kada smo uvodili profesionalnu vojsku, jednostavno prećutno ih regrutni centri nisu ni zvali. A na Kosovo ne možete da računate posle Ohridskog sporazuma“, smatra on.

Samo osnovna obuka za 75 dana

U Srbiji ima oko 300.000 mladića između 18 i 29 godina, ali nedovoljno kasarni i samo jedanaest centara za obuku. Prema rečima vojnog analitičara Aleksandra Radića, trenutno rade samo tri centra za vojnu obuku, a i izvođači obuke su „prestareli“.

To znači da će prvo morati da se proizvede generacija izvođača obuke da bi obuka mogla da krene.

„Ako se pribegava obaveznoj vojnoj službi, bilo bi smisleno uvesti rok od bar šest meseci, ako ne i devet meseci. Za to vreme može da se sprovede celovita i smislena individualna i kolektivna obuka i da se deo roka provede u nekom od aktivnih bataljona“, priča Radić.

„Rok od 75 dana je zadovoljavanje forme – sprovešće se neka obuka i dobiti rezervisti“, smatra on.

Radić još kaže da je Srbija jedina zemlja koja za tajnu drži brojno stanje vojske, dok sve zemlje regiona taj podatak objavljuju. „Od tog problema sve počinje – prikrivanje vodi u laganje i pritiske na ljude koji onda odlaze iz službe.“

On podseća da se ove godine na tapetu našao prvi čovek Vojnog sindikata Srbije Novica Antić koji je skoro šest meseci držan u pritvoru. Prema Radiću, razlog je što je Antić „smelo“ pričao o tome da vojnici odlaze i da su kasarne poluprazne.

A sada, kaže, i sindikat je ućutkan što je još više demoralisalo profesionalnu vojsku.

Koliko će sve koštati

Na pitanje koliko Srbiju košta profesionalna vojska godišnje, a koliko će je koštati obavezni vojni rok, Radić kaže:

„Prerano je pričati o ceni, ali može se, ima se novca. Nedavno je potpisan ugovor od 2,7 milijarde evra samo za dvanaest aviona Rafal i još novca otići će za naoružanje tih aviona, a to je iznos kao trošak čitave vojske za skoro tri godine, od plata do vežbi i novog naoružanja“, kaže Radić.

Pare, dakle, neće biti problem, smatra on. „Treba imati u vidu da novac za vojnike ostaje u Srbiji u domaćoj ekonomiji.“

Petar Bošković objašnjava da je godišnji budžet vojske 1,4 milijarde evra, a da je u vreme ministra Zorana Đorđevića objavljena gruba procena da bi uvođenje vojnog roka dodatno koštalo 800 miliona evra.

I kod potrošnje para na naoružanje Boišković kao oficiri nema načelne primedbe, ali ima na ovakvu nabavku. „Nije normalno da kupujete PVO sistem od Kineza, a da imate francuske Rafale, a onda imate nemačke helikoptere, rusku artiljeriju ili borbena vozila.“

Kaže, kupuje se politički, zarad „ostanka na vlasti“. I tu se vraća na prvi problem, koji ni redovni rok neće rešiti: „Ko će tim sistemima upravljati ako nemate ljude? Džabe vam 250 tenkova, kad imate 50 posada“, zaključuje Bošković.

U Nemačkoj živi 22 miliona dece i mladih. Često ih nazivaju „generacija Z“. Radi se o ljudima rođenima između 1995. i 2010.

Na pitanje: „Živim li da bih radio ili radim da bih živeo?“ oni često odgovaraju nedvosmislenim izjašnjavanjem za ovu drugu opciju.

Otuda ne čudi da o ovoj novoj generaciji već kruže klišei: oni su navodno lenji, želeli bi da malo rade, a puno zarađuju, nepostojani su i ne žele da se obavezuju.

Kada je reč o radu, pre svega brinu o da im on ne ugrozi slobodno vreme.

Prema procenama nemačkog Instituta za istraživanje rada i zaposlenosti, do 2035. Nemačkoj će nedostajati sedam miliona radnika. To pripadnike generacije Z dovodi u situaciju da mogu da biraju gde i kada će da se zaposle – i pod kojim uslovima.

Ridiger Mas, direktor Instituta za istraživanje generacija i autor jedne studije o generaciji Z, kaže da sada firme moraju da se takmiče za nove radnike, te da „time mladi više nisu zaposleni već mušterije“.

Oni mogu da odaberu gde će da rade, mogu da biraju između firmi koje nude najpovoljnije uslove.

Nije retkost da firme već u oglasima za radna mesta unapred nude četvorodnevnu radnu nedelju, mogućnost korišćenja jednogodišnje pauze (sabbatical) ili rada od kuće, samo da nekako privuku nove ljude.

Različite životne stvarnosti

Ali tu se nikako ne radi o nekoj homogenoj grupi, razlike su velike. Grad, selo, bogati, siromašni, oni na istoku i oni na zapadu, s migrantskim poreklom ili bez njega – mladi ljudi su različiti kao i njihovi životni uslovi.

Ipak, jedno ih povezuje. „Njihov pogled na svet i život je kritičan“, rekla je nemačka ministarka za porodicu Liza Paus iz Zelenih prilikom predstavljanja aktuelnog Vladinog izveštaja o deci i mladima.

Indikativno je da se primećuje opšte opadanje poverenje mnogih mladih ljudi u budućnost.

„Šta će biti za deset ili dvadeset godina? Posledice ratova, klimatske krize, globalnih tokova migracija, posledice pandemije, nedostatak stručne radne snage u tolikim sektorima – sve to opterećuje mlade ljude“, rekla je Paus.

Politika ih zaboravlja

Bezbednost, poverenje i orijentaciju mladi ljudi pronalaze ponajpre u svojim porodicama, navodi se u Izveštaju koji je izradila četrnaestočlana stručna komisija. Generacijski sukob očito ne postoji.

Ali politika dobija loše ocene. Deca i mladi često osećaju da su zapostavljeni, kaže predsednica komisije Karin Belert sa Univerziteta u Minsteru:

„Mladi ljudi političke odluke doživljavaju kao netransparentne, udaljene od mladih. Voleli bi da imaju više mogućnosti učestvovanja, zajedno s pravima da oblikuju sopstvenu životnu situaciju.“

Otvorenost prema populizmu

U društvu u kojem broj starijih ljudi raste, a broj mladih se smanjuje, deca i mladi mogli bi da ostanu u drugom planu, naglasila je Paus. Učestvovanje je važno – između ostalog i za jačanje društvene kohezije.

„Ako mladi ljudi ne mogu da učestvuju u donošenju odluka i ako im se čini da njihove potrebe nemaju težinu, to ne samo da krši njihova prava, već i potresa njihovo poverenje u politiku i demokratske procese“, rekla je ministarka.

To ih takođe čini prijemčivim za populistička obećanja.

To se videlo i na nedavnim izborima u istočnim nemačkim pokrajinama Saksoniji i Tiringiji.

Tamo je među mladim biračima desničarska AfD (Alternativa za Nemačku) ubedljivo najjača politička snaga. I na pre toga održanim Izborima za parlament Evropske unije među mladim biračima su dve konzervativne stranke, AfD i CDU, zauzele vodeća mesta.

Istraživačka studija „Mladi u Nemačkoj“ pokazuje šta bi mogao biti razlog za to: pre dve godine 22 odsto ispitanika izjavilo je da se boje porasta ilegalne migracije. Sada je taj procenat porastao na 41 odsto.

Tako je nekontrolisano doseljavanja postalo tema koja je dobila najveću važnost.

Mnogi mladi smatraju, kako pokazuju ankete, da država više brine za izbeglice nego za njihove probleme. Stiču utisak da im se serviraju fraze koje nemaju veze s njihovom životnom stvarnošću.

Dečja prava u Ustavu

Kako bi taj osećaj zapostavljenosti mladih ublažila, ministarka Paus je najavila izradu Nacionalnog akcionog plana koji bi promovisao učestvovanje mladih ljudi u političkom i društvenom životu zemlje.

Osim toga, Paus je ponovno zatražila da se dečja prava uvrste u Ustav. Ali za promenu Ustava je potrebna dvotrećinska većina u parlamentu, što znači da je vladajuća koalicija Socijaldemokrata, Zelenih i Liberala upućena na glasove Demohrišćana koji taj predlog odbijaju.

Za izveštaj od 600 stranica stručna komisija nije prikupila svoje podatke, već je analizirala postojeće studije. Osim toga, u prikupljanju podataka učestvovalo je oko 5.400 mladih ljudi, ponajpre učesnika različitih radionica.

U Evropskom parlamentu u Strazburu mnogi poslanici s nestrpljenjem su očekivali burne rasprave sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom.

Šef mađarske vlade je u drugoj polovini 2024. godine takođe i predsedavajući Saveta Evropske unije s obzirom na to da njegova zemlja trenutno predsedava EU.

Ipak, Orban, koji često kritikuje birokrate i parlamentarce EU, otkazao je obraćanje u plenarnoj sali Evropskog parlamenta koje je trebalo da se odigra u sredu (18. septembar).

Zbog poplava u Mađarskoj, bio je neizostavan u Budimpešti, poručio je Orban.

„Šteta, već smo pripremili nekoliko protesta i iznenađenja za Orbana u plenarnoj Sali“, rekao je za DW jedan evropski poslanik koji je želeo da ostane anoniman.

Mršavi rezultati

Rasprava sa predsedništvom Saveta u Evropskom parlamentu uobičajena je na početku mandata. Zbog evropskih izbora, formiranja novog saziva Evropskog parlamenta i restrukturiranja Evropske komisije, Orbanovo pojavljivanje je stalno odlagano.

U međuvremenu su prošla već tri meseca mađarskog predsedavanja Savetom, što znači da je polovina mandata već prošla. Ali šta je mađarska vlada do sada postigla na čelu EU?

„Nije postignut značajan napredak u zakonodavstvu niti u važnim pregovorima između institucija EU, takozvanim trijalozima“, žali se Danijel Frojnd, poslanik Zelenih i stručnjak za Mađarsku.

Parlamentarci i mnoge vlade EU kritikovali su činjenicu da je Viktor Orban krenuo u tobožnju „mirovnu misiju“ u julu povodom ruskog rata protiv Ukrajine, i to bez mandata predsednika Saveta EU.

Više štete nego koristi?

„Mađarsko predsedavanje pre svega je prouzrokovalo štetu. Ugovori EU ne predviđaju da ovo rotirajuće predsedništvo Saveta kreira spoljnu politiku“, kaže dalje Frojnd.

„Orban je ipak zloupotrebio svoju ulogu za posete Moskvi, Pekingu i susret s Trampom. Naravno, postoji opasnost da Orban do kraja mandata pripremi još više kontroverzi“, dodao je on u razgovoru za DW u Strazburu.

Istakao je da bi Orban mogao pohrliti u zagrljaj Donaldu Trampu, ako ovaj pobedi na američkim izborima u novembru.

Tamaš Dojč, poslanik Evropskog parlamenta iz mađarske vladajuće stranke Fides, promovisao je stav svoje vlade na plenarnoj sednici u utorak.

„Moramo priznati da je strategija zapadnih lidera i evropskih birokrata propala. Moramo zaustaviti rat“, rekao je Dojč. Potrebna je, kako je rekao, komunikacija sa svim stranama u sukobu.

Ali velika većina u parlamentu i većina vlada EU na to gledaju drugačije.

Novčana kazna za predsedavajuće

Viktor Orban je u sukobu sa EU ne samo po pitanju spoljne politike. Mađarska istrajava u nezakonitom postupanju prema azilantima, uprkos presudi Suda Evropske unije, najvišeg pravosudnog tela.

Sud je u junu odredio kaznu od dvesta miliona evra i dodatnu dnevnu kaznu od milion evra. Orban je odbio da plati.

Zbog toga se evropski komesar za budžet Johanes Han sada priprema da taj novac naplati tako što će smanjiti isplate iz budžeta EU za Mađarsku. Odluka je doneta ove srede.

„Tako dolazimo do novca, ali naravno da je to veliki problem. Nikada nije bilo ovakvog predsedništva,“ istakao je poslanik Zelenih Danijel Frojnd.

Mađarska takođe ne poštuje vladavinu prava i osnovna prava EU, zbog čega je protiv Budimpešte pokrenut postupak prema članu 7. Ugovora o EU.

Evropska komisija uskratila je 20 milijardi evra pomoći iz budžeta EU, jer Orbanova vlada nije učinila dovoljno u borbi protiv korupcije i nezavisnost pravosuđa više nije zagarantovana.

Orban stalno provocira

Povrh svega, na pomolu je novi sukob. Šef kabineta Viktora Orbana Gergelj Guljaš najavio je da bi Mađarska mogla tužiti EU kako bi povratila dve milijarde evra koje je potrošila na obezbeđivanje spoljne granice EU.

Mađarska je podigla ogradu na granici sa Srbijom kako bi sprečila migrante da uđu u zemlju i podnesu zahtev za azil.

Guljaš je takođe zapretio da će njegova vlada poslati migrante autobusima do Brisela. „Ako želite migrante, možete ih dobiti“, rekao je prošle sedmice mađarski zvaničnik.

Evropska komisija i belgijska vlada oštro su odbacile ovu pretnju, nazivajući je grubim kršenjem zakona EU.

„Dobijamo naš novac, pre ili kasnije“, rekao je Viktor Orban u jednom intervjuu. Predsednik Saveta bi zapravo trebalo da posreduje i traži kompromise, ali toga nema u Orbanovim postupcima.

Da li je moguće oduzeti predsedavanje?

„Zašto je zemlja koja toliko fundamentalno krši naše osnovne vrednosti uopšte u ovoj izvršnoj poziciji?“, pita se Frojnd.

Parlament je prošle godine predložio da se Mađarskoj oduzme predsedavanje Savetom. Međutim, preostalih 26 članica EU nije želelo da podrži ovaj korak.

„Ako vlade nisu spremne da preduzmu mere, onda Orban zapravo dobija mandat da nastavi ili da se u budućnosti ponaša još gore“, dodaje evroposlanik Zelenih.

Orbanovo obraćanje Evropskom parlamentu u Strazburu moglo bi da se održi tek u oktobru ili novembru. Evropska komisija i većina država članica tiho ignorišu predsednika Saveta. Komesari i ministri EU ne putuju na sastanke koji se održavaju u Mađarskoj. Ni ovo se nikada ranije nije dogodilo.

Spisak sukoba između Mađarske i ostatka EU je beskrajan. Evropski parlament je takođe raspravljao o nameri Budimpešte da olakša izdavanje radnih viza građanima Rusije i Belorusije.

Mnogi poslanici strahuju da bi to moglo omogućiti većem broju ruskih špijuna ili sabotera da se infiltriraju u EU.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku

Zalihe krvi su male širom sveta. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, u mnogim zemljama postoji problem obezbeđivanja dovoljno krvi uz garanciju kvaliteta i bezbednosti.

Od 118,5 miliona donacija krvi godišnje širom sveta, 40 odsto se prikuplja u zemljama sa visokim prihodima, gde živi samo 16 odsto svetske populacije.

Ipak, i u ovim zemljama postoji stalna potreba za zalihama krvi. Često čak ni gotovinska plaćanja, atraktivni pokloni ili vaučeri ne mogu da ubede dovoljno ljudi da daju krv. Samo u Nemačkoj dnevno je potrebno oko 15.000 konzervi krvi.

Kakvi testovi se vrše kod donatora krvi?

Ko želi da donira krv mora da bude zdrav – radi zaštite donatora i primaoca.

Da bi se isključila infekcija, mere se telesna temperatura, puls i krvni pritisak, kao i koncentracija crvenog krvnog pigmenta (hemoglobina) – malim ubodom u vrh prsta ili ušnu resicu.

Krv se testira na antitela protiv različitih virusa: hepatitisa, HIV-a, sifilisa i infekcije parvovirusom B19. Lekari zatim proveravaju obrazac za registraciju. Ako je sve u redu, davanje krvi može da počne.

Telemedicinsko davanje krvi

Pošto ovu proveru ne moraju da sprovode lekari, u Nemačkoj njihovo prisustvo više nije neophodno prilikom davanja krvi.

To važi od 2023. kada je omogućeno i korišćenje telemedicinskih procedura.

Nemedicinski specijalisti sprovode uzimanje krvi, vrše pregled i mogu pružiti prvu pomoć u hitnim slučajevima. Lekar je povezan putem videa.

Telemedicinsko davanje krvi je namenjeno prvenstveno osobama koje redovno daju krv.

Nemačko udruženje lekara veoma kritički reaguje na to.

„Putem videa lekari ne mogu tako dobro da procene stvarno zdravstveno stanje potencijalnog donora: da li dobro diše, da li je bled ili su usne blago plavkaste? Ako sedim naspram osobe, ova procena je lakša“, kaže Sven Pajne, lekar i šef Instituta za transfuzijsku medicinu u Univerzitetskoj bolnici Hamburg-Ependorf.

Međutim, predstavnici pacijenata izričito pozdravljaju nove propise.

Krovna organizacija za hronične bolesnike i osobe sa invaliditetom i njihovu rodbinu sa oko milion članova zalaže se za „pojednostavljenje propisa za davanje krvi i plazme, jer oni koji su pogođeni uvek moraju da strahuju da bi moglo doći do nestašica, posebno plazme“.

Da li veštačka krv rešava probleme?

Veštačka krv bi mogla da bude još jedno rešenje za nedostatak krvi – posebno za pacijente sa retkim krvnim grupama ili specifičnim netolerancijama.

Ukupno postoji više od trideset različitih sistema krvnih grupa. Za transfuziju krvi ključni su ABO sistem krvnih grupa i rezus faktor. Samo krvna grupa 0- može da se koristi univerzalno, ali davaoci sa ovom krvnom grupom su veoma retki.

U aprilu 2024, istraživači iz Danske i Švedske uspeli su da pretvore krv iz grupe A i B u krv iz grupe 0.

Ovo je omogućeno upotrebom enzima iz crevne bakterije. Studija iz 2019. je već pokazala da enzimi omogućavaju takvu konverziju.

Uspešna transfuzija crvenih krvnih zrnaca

Proizvodnja krvnih pločica (trombocita) i, pre svega, crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) veoma je složena jer ove ćelije sa jezgrom moraju nastati iz posebnih ćelija u koštanoj srži.

Noviji pristupi se fokusiraju na genetsku modifikaciju ćelija tako da su u stanju da proizvode veće količine eritrocita.

Prve transfuzije veštački proizvedenih crvenih krvnih zrnaca već su urađene u Francuskoj i Velikoj Britaniji.

Međutim, u veoma malim količinama, koje su činile samo oko jedan odsto sadržaja regularne donacije krvi.

Nije bilo komplikacija ili neželjenih efekata. Rezultati su pozdravljeni kao medicinski napredak.

Rizici i izazovi veštačke krvi

Razvoj veštačke krvi nije bez rizika. Imunološke reakcije mogu nastati ako telo reaguje na strane enzime ili komponente veštačke krvi anafilaktičkim šokom i samim tim po život opasnim reakcijama.

Takođe se mora osigurati da veštačka krv zaista može ispuniti sve funkcije prirodne krvi – da li se može prilagoditi različitim krvnim grupama i specifičnim zahtevima primaoca.

Sve u svemu, proći će godine pre nego što veštačka krv bude dostupna u dovoljnim količinama i sa neophodnom bezbednošću za široku upotrebu.

Do tada, davanje krvi ostaje neophodno za transfuzijsku medicinu.

Ursula fon der Lajen, stara i nova predsednica Evropske komisije, predstavila svoju političku slagalicu Evropskom parlamentu u Strazburu. Nije bilo lako ravnomerno rasporediti resore prema političkoj boji, regionima, interesima i polu, objasnila je šefca komisije.

„Sve zemlje članice EU želele su neki važan ekonomski resor, ali ih nema toliko", rekla je fon der Lajen.

Potpuno novi resori su: odbrana - koja ide Andriusu Kubilusu (Litvanija), Sredozemlje - koji vodi Dubravka Šuica (Hrvatska) i izgradnja stanova - koji je pripao Dan Jorgensenu (Danska).

Koji resori još postoje u novoj komisiji?

Pored klasičnih resora kao što su budžet, spoljna politika i proširenje EU, fokus je na komesarima koji se bave konkurentnošću privrede, unutrašnjim tržištem i industrijskom politikom. Sve to bi trebalo da se poveže sa takozvanim Grin dilom, odnosno zaokretom ka klimatskoj neutralnosti i održivoj proizvodnji energije. Za ovo postoji poseban resor, koji će voditi Holanđanin Vopke Hoekstra.

Kontroverzno je imenovanje desničarskog ekstremiste Italijana Rafaela Fita za izvršnog potpredsednika za regionalni razvoj, investicije i razvojni fond Korona. Fito pripada partiji "Fratelli d'Italia" premijerke Đorđe Meloni.

On je prvi desničarski ekstremistički političar na tako uticajnoj funkciji u komisiji EU. Ursula fon der Lajen je navodno obećala italijanskoj vladi koju čine desni ekstremisti i demohrišćani da će Italiji dati važan resor.

U spektru parlamenta, Fito se smatra relativno umerenim desničarskim ekstremistom iz grupe „konzervativaca i reformatora". Još desnije su poslaničke grupe „Patriote za Evropu" i „Evropa suverenih nacija".

Ko je odgovoran za ljude van EU?

Slovenka Marta Kos će ubuduće voditi pregovore o proširenju sa državama Zapadnog Balkana, Turskom, Ukrajinom i Moldavijom. Ona bi trebalo da se bavi obnovom Ukrajine posle ruskog agresorskog rata

Komesar za međunarodna partnerstva Jozef Sikela (Češka Republika) pobrinuće se za razvojnu pomoć i investicioni fond „Global Gatewayi”, kojim Komisija EU želi da pokaže na globalnom jugu.

Za migracije će biti odgovoran Austrijanac Markus Bruner, zapravo finansijski političar. On bi trebalo da sprovede nove procedure EU za azil i ograniči ilegalnu imigraciju.

Visoka predstavnica Kaja Kalas (Estonija) biće odgovorna za globalnu spoljnu politiku.

Kako funkcioniše proces selekcije?

Vlade država EU predlažu po jednog kandidata. Međutim – kako je to izričito predviđeno evropskim ugovorima – budući komesari EU nisu predstavnici svojih nacionalnih država.

Oni se zakletvom obavezuju da slede isključivo evropske interese. Zatim rade zajedno kao tim. Predsednik Komisije ima potpunu slobodu da kandidatima dodeli resore i odgovornosti.

Međutim, pre toga se vode neformalni dogovori sa vladama. Šest komesara su već bili članovi stare vlade EU. U Briselu se očekuje 20 novih lica. Mnogi od njih su bivši ministri ili šefovi vlada.

Kakva je struktura nove komisije EU?

Šefica je Ursula fon der Lajen. Ona je na funkciji od 2019. i ostaće na funkciji još pet godina. Tako su odlučili šefovi država i vlada EU. Parlament se s tim složio u julu.

Fon der Lajen imenuje šest izvršnih potpredsednika. Na taj način ona osigurava da se evropski regioni i velike partijske porodice uzimaju u obzir proporcionalno.

Predsednica Komisije, i sama prva žena na ovoj funkciji, još uvek nije postigla rodni paritet. Uprkos ponovljenim zahtevima, zemlje članice poslale su u Brisel 16 muškaraca i 11 žena.

Ali zato je fon der Lajen pri postavljanju svojih potpredsednika izabrala četiri žene i samo dva muškarca.

Komesari EU se imenuju svakih pet godina. Međutim, službenici, odnosno aparat Komisije ostaje u velikoj meri isti, netaknut ovim promenama na najvišem političkom nivou. U 56 generalnih direktorata i agencija radi oko 32.000 službenica i službenika Komisije i podređenih službi. Oni će biti dodeljeni novim poverenicima.

Ko dobije najviše direkcija i najveće od njih, u Briselu se smatra moćnim. Ove strukture su uporedive sa ministarstvima u vladama država članica.

Šta je sledeće?

Sve komesarke i komesare EU proverava Komisija za pravna pitanja Evropskog parlamenta. Takođe ih i tri sata ih saslušava i ispituje nadležni stručni odbor parlamenta. Poslanici mogu odbiti kandidate ili tražiti drugačiji resor za njih. Prilikom poslednjeg formiranja komisije zamenjena su tri kandidata.

Na kraju, plenum parlamenta glasa o celoj komisiji EU. Ako se i Evropski savet, predstavničko telo država članica, saglasi sa kvalifikovanom većinom, druga komisija Ursule Fon der Lajeno trebalo bi da započne svoj petogodišnji mandat najkasnije 1. decembra.

Ne tako davne 2017. godine Švedska je donela petogodišnju strategiju digitalizacije za škole, koja je za glavne ciljeve imala da „postigne visok nivo digitalne kompetencije“ i „podstakne razvoj znanja, jednakih mogućnosti i pristupa tehnologiji“.

Danas, sedam godina kasnije, Švedska je druga zemlja Evropske unije po stopi korišćenja interneta, odmah nakon Danske.

Ali, vlada je zabrinuta. Stoga ministar za socijalna pitanja i javno zdravlje Jakob Forsmed predvodi napore da se učenicima pomogne da uravnoteže stvarni život i TikTok sadržaje.

Bez telefona tokom školskog dana

„Škole imaju odgovornost da pripreme decu za svet, ali ovo što sad vidimo je nešto potpuno drugačije“, tvrdi Forsmed.

Ističe da učenici u Švedskoj pate od široko rasprostranjenih poremećaja i opadanja fizičkih i intelektualnih sposobnosti zbog sati provedenih na internetu.

„Ne mogu da seku makazama. Ne mogu da se popnu na drvo. Ne mogu da hodaju unazad jer stalno sede sa mobilnim telefonima“, rekao je Formsed u intervjuu za DW u ministarstvu u Stokholmu.

„Takođe, primećujemo bolesti koje su ranije bile karakteristične za starije ljude i ljude srednjih godina, a sada se pojavljuju kod mladih zbog nedostatka fizičke aktivnosti.“

Zato se Forsmed zalaže za ograničenje korišćenja telefona i tableta u školama, tako da to bude zakonski obavezno, a ne samo preporučeno, kao što je sada slučaj.

Vladin predlog za novi zakon predviđa da učenici do 9. razreda nemaju pristup uređajima tokom celog boravka u školi, uključujući i pauze.

Njihovim naporima u prilog idu nove smernice koje je ranije ovog meseca izdala Švedska agencija za javno zdravlje, savetujući da deca ispod dve godine ne treba uopšte da provode vreme ispred ekrana, deci od dve do pet godina preporučuje se sat vremena dnevno, deci od šest do dvanaest godina dva sata, a tinejdžerima maksimalno tri sata.

Forsmed veruje da je problem nedostatka sna kod tinejdžera potcenjen, te da najnovija istraživanja pokazuju da švedski tinejdžeri, uglavnom zbog svojih uređaja, spavaju manje od šest sati noću, iako bi trebalo da imaju osam do devet sati sna.

„To im smanjuje otpornost na stres, povećava rizik od depresije, suicidnih misli, anksioznosti“, kaže ministar.

Kako kaže, devojčice su posebno pogođene, a naučni dokazi potvrđuju da ih društvene mreže „u ranom uzrastu izlažu poremećajima ishrane i osećanju nezadovoljstva telom“.

Zalepljeni za telefone

Patrik Sander, zamenik direktora škole u južnom švedskom gradu Malmeu, rekao je za DW da škola u kojoj radi već godinama oduzima mobilne telefone učenicima, iako im ih vraćaju tokom ručka.

Rekao je da je ova politika uvedena zbog znakova koji su „na ivici zloupotrebe i zavisnosti“ te da se, kada se uređaji oduzmu tokom časova, može videti kako učenici traže telefone rukama. „Bio sam pomalo uplašen kada sam to video“, rekao je, „ne zbog sebe, već zbog njih.“

Još jedno zabrinjavajuće ponašanje koje Sander želi da suzbije zabranom upotrebe telefona je vršnjačko nasilje. On kaže da su učenice u njegovoj školi bile tajno fotografisane u svlačionici za fizičko, a te fotografije su potom deljene okolo.

„Postajemo zavisni“

Podizanje svesti o rizicima zavisnosti izgleda da deluje kod učenika osnovnih škola u Arsti, predgrađu Stokholma, gde učenici pre početka časova odlažu svoje uređaje u ručno napravljene torbice koje su sami kreirali i dobijaju ih nazad tek na kraju dana.

Sva četiri desetogodišnjaka i jedanaestogodišnjaka, koje je DW intervjuisao, priznala su da bi im bilo veoma teško da se koncentrišu bez ovog sistema.

„Dosta koristimo Snepčet i TikTok i ponekad postajemo toliko zavisni da ne želimo da ostavimo telefon“, objasnila je Ema.

Esija kaže: „Najverovatnije bih se samo izgubio u telefonu“, rekao je, dodajući da je to zato što je škola „tako dosadna“ u poređenju sa telefonom.

Kaže da provodi tri do četiri sata dnevno onlajn van škole, dok su ostala tri učenika rekla da imaju automatsko zaključavanje telefona nakon dva ili dva i po sata.

Zato nastavnica Asa Lind želi da vidi dodatna ograničenja u školama. Smatra da je preporuka Švedske agencije za javno zdravlje – zabrana korišćenja telefona od jednog do dva sata – već prilično velika, ali da ne uključuje vreme provedeno onlajn kao deo školskog programa.

„Mislim da bismo mogli da preispitamo kako koristimo dane u školi i zapravo ograničimo korišćenje ekrana za mlađu decu tokom časova“, rekla je, „jer mislim da dosta vremena provode sami sa slušalicama na računarima radeći zadatke.“

Nastavnici vezani za Tims

Za neke starije učenike, međutim, nema izlaza iz stalne upotrebe telefona, čak i kada bi to želeli.

Lovisa Hedelin i Nils Koning, učenici muzičke gimnazije „Sodra Latins“, kažu da im školske rasporede stalno postavljaju i ažuriraju preko onlajn platforme Majkrosoft Tims. Koning kaže da ga je nastavnica čak ukorila jer nije proverio detalje na telefonu neposredno pre časa.

Hedelin ukazuje da je njihov slučaj svakako specifičan, jer bi bilo nemoguće svirati instrumente i istovremeno držati telefon u ruci. Nije jasno kakav bi uticaj predloženi zakon imao na specijalizovane programe poput njihovog.

U isto vreme, Koning kaže da je morao biti strog prema sebi u slobodno vreme, jer je tokom jednog perioda ostajao budan gledajući u telefon do tri ujutro. „Shvatio sam da to ne funkcioniše“, rekao je.

Nastavnica violine Linda Toivola kaže da nikada ne mora da oduzima telefone svojim učenicima, ali da ima troje dece u drugim školama i da se raduje Forsmedovim strožim pravilima o korišćenju uređaja.

„Volela bih to!“ rekla je. „To je ono što očekujem kao roditelj.“

„Već jedanaest godina Albanijuvodi i predstavlja Edi Rama (60), grmalj od čoveka skromnih manira koji državne goste dočekuje u patikama, a novinare i bos. Kasni potomak socijalističke buržoazije, visokog obrazovanja, bivši košarkaški reprezentativac, priznati likovni umetnik“, piše reporter Valter Majer za nedeljnik Špigel.

Za mnoge na Zapadu, Rama je kosmopolitsko lice Albanije, piše Špigel. Neretko je „zvezda“ na raznim manifestacijama na koje ga pozivaju političari na vlasti u zemljama EU, uključujući i nemačke.

„Čak je i američki državni sekretar Antoni Blinken u februaru došao u Tiranu i pohvalno govorio o 'Ediju', pre svega o njegovoj reformi pravosuđa: 'Korumpirani političari sada odgovaraju za svoje postupke. Članovi organizovanog kriminala idu u zatvor i gube svoju imovinu. To je velika promena.'“

Rama: „U svakoj šumi ima svinja“

Međutim, u poslednjem godišnjem izveštaju (za 2023. ) Stejt departmenta na čijem je čelu Blinken, piše drugačije: „Korupcija postoji u svim sektorima i na svim nivoima vlade.“

Kako je moguće, pitao je Ramu italijanski novinar u junu, da su mnogi iz njegovog najbližeg okruženja ukljujući i ministre uhapšeni zbog korupcije, a samo on ostaje na funkciji? Hladan odgovor albanskog premijera je bio: „U svakoj šumi ima svinja.“

Kako navodi Špigel, nekoliko istražitelja im je potvrdilo da „na najvišem nivou vlasti postoje kontakti sa organizovanim kriminalom“. „Počelo se sa kanabisom, ali se posao razvio u trgovinu tonama kokaina, Albanci su se povezali sa kalabrijskom Ndrangetom i latinoameričkim kartelima“, stoji u tekstu.

Zemlja u kojoj je bilo opasno slušati Bitlse

Suočen sa optužbama Špigela, premijer Albanije „kasno uveče zove novinara i pokušava da utiče na izveštavanje: smatra optužbe neosnovanim, uvredljivim i neopravdano štetnim po ugled njegove zemlje“.

Albanija je, kaže Rama, bila izolovana diktatura, „Severna Koreja Evrope, gde je krajem osamdesetih bilo opasno slušati Bitlse. Zato tvrdim da smo, u apsolutnom smislu, u ovih 30 godina postigli više nego bilo koja druga evropska zemlja.“

Statistike govore drugačije, piše Špigel, navodeći da je Albanija, zbog masovnog iseljavanja, spala na 2,8 miliona stanovnika te da je skoro trećina mladih nezaposlena.

Što je Rama popularniji u inostranstvu, to više raste bes u zemlji koji se ogleda na uličnim demonstracijama, a i u njegovoj neposrednoj blizini, piše dalje Špigel.

Oni iz njegovog najužeg kruga, koji mnogo znaju i mnogo bi rizikovali, govore samo pod uslovom da im se ne otkriva ime – kao ovaj bivši član vlade koji kaže:

„Spajanje političkih i medijskih interesa sa interesima kriminalaca i oligarha, tako funkcioniše sistem Edija Rame. Sve to se dešava uz blagoslov EU i SAD. Nema nijedne javne nabavke koja ne završi u njegovom širem krugu. U suštini, Rama je celu zemlju uvukao u kriminal. Albanija je primer korupcije, a ipak je Ramina lukavost dovela do toga da ga na Zapadu priznaju.“

Dugogodišnji „blagajnik“ se sklonio u Švajcarsku

Novinar Špigela je našao i one koji su bili spremni da govore ne skrivajući svoj identitet, ali nisu više u Albaniji. Kao Arben Ahmetaj, koga u Tirani smatraju „blagajnikom“ i ključnom figurom u Raminom sistemu vladavine.

Špigel je s Ahmetajem razgovarao u Luganu, u Švajcarskoj, gde se sada nada političkom azilu.

„Nisam spreman da budem premijerov žrtveni jarac. Iskoristio je reformu pravosuđa, koju su finansirale SAD i EU, sada koristi pravosuđe protiv svojih političkih protivnika i svih koji se suprotstave njegovoj želji za moći“, kaže Ahmetaj koji je pre nego što ga je Rama smenio bio potpredsednik vlade.

On potvrđuje nalaze istražitelja prema kojima je Albanija za vreme Ramine vladavine postala narko-država:

„Poplava zemlje kanabisom od 2014. do 2017. bila je skrivena ekonomska agenda premijera“, tvrdi ovaj čovek.

Uspon organizovanog kriminala, koji je time bio podstaknut, u velikoj meri je promenio albansku ekonomiju i društvo: „Rama veruje da i dalje kontroliše kriminalno okruženje, ali zapravo već dugo ono kontroliše njega“, kaže Ahmetaj.

Bivši potpredsednik vlade dodaje: „Nemam pojma zašto Evropljani ne žele da vide šta se događa u Albaniji. Imaju odlične obaveštajne službe, koje tačno znaju šta se dešava, naročito u vezi sa pranjem novca i organizovanim kriminalom.“

Trampovi ljudi

I Italijanski tužilac Frančesko Mandoi, kojeg je Rama privremeno angažovao kao poverenika za borbu protiv korupcije, za Špigel donosi poražavajući zaključak: „Narko-bosovi imaju svoje ljude svuda, u administraciji, u institucijama. Sada su u stanju da potčine vladu.“

Novac albanske narko-mafije ogleda se, između ostalog, u obliku nebodera koji su promenili nekada sumoran izgled Tirane. Građevinski bum se nastavlja i na Jadranskoj obali.

Uz blagoslov Edija Rame, zet Donalda Trampa, Džared Kušner, i bivši američki specijalni izaslanik za Balkan Ričard Grenel, planiraju velike investicije u tom regionu.

Rama, Grenel i Tramp poznaju se još iz vremena kada su, pod nadzorom tadašnje visoke predstavnice EU Federike Mogerini „planirali menjanje granica između Kosova i Srbije“, piše Špigel.

Za EU je Rama daleko prijatniji od Vučića

„Fenomen Rame mora se posmatrati u širem kontekstu – iz perspektive EU to je pokušaj stabilizacije Zapadnog Balkana. Rama se, za razliku od Aleksandra Vučića, ne smatra antievropskim, već daleko prijatnijim. Zato su odlučili da zažmure na jedno, ako ne i na oba oka“, kaže Frauke Zebas iz briselske kancelarije Fondacije za nauku i politiku.

Da li se Rama bogati na račun drugih? „Iz briselske perspektive to i nije toliko važno“, kaže Zebas. „Pridruživanje Albanije EU ionako nije na dnevnom redu u skorije vreme.“

Rama je od 2013. je premijer. Sledeće godine se nada četvrtom mandatu, i to sa dobrim izgledima na uspeh.

„U njegovim rukama je 90 odsto opština, skoro kao u Rusiji. Dok neko ne ustane i kaže 'Lično sam dao novac Ediju Rami’ – ništa mu se neće dogoditi. Jer vlada mafijaški zakon ćutanja - omerta“, kaže istraživačka novinarka Klodijana Lala za Špigel.

Tokom osamdesetih godina ozonski omotač — ili njegov nedostatak — bio je u centru pažnje javnosti. Naučnici su upozoravali da bi njegovo dalje uništavanje moglo biti katastrofalno za čovečanstvo i planetu.

To je dovelo do onoga što se smatra jednim od najuspešnijih ekoloških sporazuma ikada, čiji je cilj bio da se preokrene naneta šteta.

Zašto se i dalje pojavljuju rupe? I kakve veze ozon ima s klimatskim promenama?

Šta je ozonski omotač?

U suštini, to je Zemljina „krema za sunčanje“.

Nalazi se na oko 15-30 kilometara iznad površine planete, u stratosferi, i formiran je od ozona, visoko reaktivnog gasa.

Iako je u proseku debeo samo oko tri milimetra, štiti sva živa bića jer apsorbuje i „razbija“ dve vrste ultraljubičastih zrakova Sunca.

Bez njega bismo imali ozbiljnih problema – ljudi bi imali više slučajeva raka kože, problema s očima i oslabljen imuni sistem, prinosi useva bi opadali, a morski lanci ishrane bi bili narušeni.

Još osamdesetih naučnici su otkrili da ozon oštećuju hlorofluorougljenici (CFC) – gasovi koje proizvodi čovek, a koji se oslobađaju iz aerosola poput lakova za kosu, frižidera, klima uređaja i izolacionih pena.

Ovi CFC-ovi dopiru do stratosfere, gde ih UV zračenje razlaže na supstance poput hlora, koje potom razaraju molekule ozona.

To uzrokuje stanjivanje zaštitnog sloja, što se često, pomalo pogrešno, opisuje kao „rupa“ u ozonskom omotaču. To se dešava iznad Antarktika jer niže temperature ubrzavaju ovaj hemijski proces.

Da li smo uspeli da spasimo omotač?

U moru loših vesti o životnoj sredini, ozonski omotač pruža tračak optimizma.

Montrealski protokol, zaključen 1987. godine, bio je globalni sporazum čiji je cilj bio uklanjanje supstanci koje uništavaju ozon iz atmosfere. Do sada je 99 odsto tih supstanci eliminisano, a procenjuje se da je izbegnuto oko dva miliona slučajeva raka kože godišnje zahvaljujući protokolu.

„Zahvaljujući globalnom sporazumu, čovečanstvo je izbeglo veliku zdravstvenu katastrofu, koja bi bila izazvana ultraljubičastim zračenjem koje bi prolazilo kroz ogromnu rupu u ozonskom omotaču“, izjavio je svojevremeno generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš.

Međutim, to ne znači da je rupa u ozonu stvar prošlosti. Ona se i dalje pojavljuje svake godine iznad Antarktika. Njena veličina i oblik variraju zbog promena u temperaturi i cirkulaciji u stratosferi.

Poslednjih godina rupa je bila izuzetno velika. Rupa koja se pojavila u septembru 2023. bila je jedna od najvećih zabeleženih, dosegnuvši površinu od 26 miliona kvadratnih kilometara — područje otprilike tri puta veće od Brazila.

Naučnici još ne mogu potpuno da objasne ovaj fenomen, ali veruju da su ulogu možda igrale aerosoli iz ogromne vulkanske erupcije u Južnom Pacifiku 2022. godine kao i hlađenje u gornjoj stratosferi zbog klimatskih promena.

Jasno je, međutim, da su ovo anomalije u generalnom trendu oporavka.

Očekuje se da će se ozonski omotač oporaviti i vratiti na globalni prosek iz 1980. godine u narednih par decenija – do 2066. iznad Antarktika, a do 2045. iznad Arktika.

Kakve veze ozonski omotač ima s klimatskim promenama?

Prema studiji objavljenoj 2021. godine u časopisu Nature, bez Montrealskog protokola mogli bismo očekivati dodatno zagrevanje od 2,5 stepeni do kraja veka.

Napori da se spasi ozonski omotač pomogli su u usporavanju klimatskih promena, jer su mnoge supstance koje oštećuju ozon ujedno i snažni gasovi staklene bašte.

Montrealski protokol je sprečio emisiju oko 135 milijardi tona ekvivalenta ugljen-dioksida u periodu od 1990. do 2010. godine.

Takođe, bez ozona koji štiti biljke od štetnog zračenja, u šumama, drugim biljkama i zemljištu bilo bi uskladišteno 580 milijardi tona manje ugljenika.

Protokol je dodatno unapređen Kigalijskim amandmanom iz 2016. godine, kojim su ukinuti hidrofluorougljenici (HFC), snažni gasovi koji su se koristili kao zamena za CFC-ove u mnogim frižiderima i klima uređajima.

Obim i brzina međunarodnih akcija da se spase ozonski omotač mnogi vide kao inspirativan dokaz šta je moguće postići u borbi protiv klimatske krize.

Međutim, izveštaj UN iz 2023. godine upozorava da nove tehnologije za borbu protiv klimatskih promena, poput geoinženjeringa, mogu imati negativne posledice po ozonski omotač.

Jedan oblik geoinženjeringa, poznat kao ubrizgavanje aerosola u stratosferu — proces kojim se u atmosferu pumpa gas koji reflektuje sunčevu svetlost kako bi se smanjilo globalno zagrevanje — može promeniti „temperature, cirkulaciju i proizvodnju ozona u stratosferi“ i tako doprineti „stopama uništavanja“.

*članak je najpre objavljen na engleskom jeziku

Bio je novembar. Sneg je pod Komovima napadao još krajem oktobra. U Grudicama se zadržao na livadama i padinama, koje su se kao beli tobogani naglo završavale iznad Lima.

U selima ima malo koga. Stric je još živ, priča o svom bratu sa poštovanjem i divljenjem. Njegovi sinovi, moja braća, okupljeni u kuhinji, dolivaju mi rakiju.

Pitam kako je umro. Marko mi kaže da je rano legao u svojoj kućici, koju su pre desetak godina, pored urušene đedove kuće, materijalom Crvenog krsta u mobi podigli rođaci. Kućerak je bio na osami, na najvišem platou u selu.

Ujutru su braća prtila sneg, koji je obnoć napadao, noseći mu pogače i sira za doručak. Ležao je nepomično na boku, okrenut zidu. Nisu ga mogli dozvati.

Sve mi ovo braća pričaju dok žućkasta sijalica iznad nas tu i tamo zatreperi, kao da tu priču pretvara u Morzeove signale. Bistra rakija od brdskog voća sapira niz grlo pitanja koja skoro da sam zaustio, ali ih gutam jer mi se čini da su neprimerena.

Da li je bolovao, šta je zadnje rekao? Kako je izgledao? Da li je slutio kraj?

Setio sam se da je davno neko od rođaka pričao da je Žućo puno beležio. „To će da nasledi Dragoslav, kada mene ne bude.“ Ovaj posredni, nepouzdani amanet me je nagnao da ipak upitam šta je sa njegovim knjigama i spisima.

Marko me je tužno pogledao i rekao izokola: „Znaš, bila je ljuta zima kad smo ga sahranili. I onda niko nije zalazio tamo do kuće. Napadao je toliki snijeg da krov na jednom mjestu nije izdržao. Tako je kisnulo na papire.“

Upitao sam da li je ostalo išta. Slegli su ramenima.

Ustao sam. „Hajmo tamo.“

Podkomski bluz

Pogledali su me s nevericom. Napolju je mrak, pomešan sa snegom, bivao mrkoplav.

Kada su videli da ozbiljno mislim Marko i Milić su pošli sa mnom u noć. Lokve su se obdan stvorile jer je sneg u podne počeo da se topi. Još se nisu zamrzle.

Uskoro su moje nemačke cipele, napravljene za velegradsku jesen, iznutra bile zalivene ledenom vodom. Uzbrdo do prevoja, pa nizbrdo. Dva puta su mi đonovi proklizavali, ali dočekivala bi me braća držeći me pod ruku. Osetio sam njihovu gorštačku žilavost. Postideo sam se jer ne umem da hodam po svome.

Dole, na livadi, crna senka kućerka. Vrata behu otškrinuta. Teško su se otvarala. Marko upali baterijsku lampu. Snop svetla pade na tronožac. Furuna je još bila tu. U drugoj, većoj prostoriji zaudaralo je na vlagu i duvan. Svetlo kliznu niz okvir žičanog kreveta otimajući tami rđu. U ćošku se pomoli hrpa otpada.

Priđem bliže i shvatim da su to hartije i knjige. Sveske. Deo se već pretvorio u gnjilu tvar. Počnem da rijem golim rukama. Tamo gde osetim hartiju izvlačim je iz mračne mase. Premeštam sve to iz ćoška razjedenog vlagom na suvo mesto nasred sobe. Marko ispod kaputa izvuče dve plastične kese sa engleskim natpisima. U njih smo smestili sve što je još uvek imalo oblik.

Te dve kese pregledao sam sutradan. Haotična gomila knjiga, beležnica, listova, pisama otkucanih na pisaćoj mašini. Lep ćirilični rukopis, katkad zbrzan, katkad kitnjast. U beranskom hotelu sušio sam hartije na podu. Slepljene gomilice i pisma nisam otvarao, da ih ne oštetim. Kada ih toplota mumifikuje, pažljivo ću ih odvojiti.

Sve što sam izbavio od gorske vlage stavio sam ponovo u omanji kofer podesan za kabinski prtljag. Poneo sam ga sa sobom za Keln. Tamo je uspravljen pored pisaćeg stola čekao skoro godinu dana.

Potom se seljakao sa mnom. Tri godine u Beogradu pored istog stola. Godinu dana Berlin, kod radijatora. Tamo sam ga jedini put za ovih 19 godina otvorio. Udahnuo sam poznati vonj. Odmotao sam jedan zamotuljak. Očev duvan.

Mada sam ostavio pušenje, došao sam u iskušenje da zamotam jednu. Držao sam duvansko trunje među prstima, prinosio ga nozdrvama. Potom sam opet smotao duvan u papir i odložio u kofer. Zatvorio sam ga.

Osam godina Keln, tri različita stana, a kofer uvek na oku. Kao nema optužnica. Naposletku, beogradski stan na Banovom Brdu. U radnoj sobi – prvi put sam je imao samo za sebe – podigao sam kofer na orman.

Na jednom putovanju u Sarajevo, početkom prošle decenije, Damir mi je poklonio knjižicu koju je upravo objavila njegova izdavačka kuća. Delili smo sklonost knjigama Orhana Pamuka, poklon me je obradovao: „Kofer moga oca.“ Zapravo je između korica bio piščev govor prilikom dodele Nobelove nagrade.

Naslov je probudio želju da zavirim u kofer moga oca.

Od tada je prošlo još 14 godina. Jednog avgustovskog predvečerja ove godine zapitao sam se zašto mi ta očeva zaostavština blokira kofer koji mi je potreban na kraćim putovanjima. Otvorio sam ga i počeo da vadim sadržaj.

Ono čega sam se očito ustezao skoro dve decenije sada me iznenadilo lakoćom. Nisam osećao ništa osim radoznalosti. Otac je kroz oblak duvanskog vonja konačno mrtav progovorio.

Isti onaj ćirilični rukopis. Sveske, neke pocrnele od vlage, a neke dobro očuvane. Zapisnici između 1997. i 2001. sa sastanka mesnog odbora socijalista. Na početku Momir i Milo. Pa za Momira i protiv Mila. Pa za Predraga protiv Momira. Nasmejao sam se.

Stari komunista kao zapisničar crnogorskih neokomunista potvrdio je Đilasovu proročku rečenicu – poslednji izlaz komunizma biće nacionalizam.

Mnogo važnije od funkcije zapisničara, bile su nezvanične zasluge tog čoveka za etnografiju rodnog kraja. Čitam pismo u kojem se neki gospodin iz Beograda na nekoliko stranica zahvaljuje jer mu je Žućo objasni poreklo njegovog prezimena iz Vasojevića. Potom mi pažnju privuče posveta na slici nekog guslara.

Najviše je knjiga sa posvetom pesnika Ratka Deletića, s kim je očito prijateljevao.

Kad Žućo zanemi

Priča se o tome da su jednom gospodi akademicima iz Beograda Žuća podmetnuli na razgovor u kafanu kod mosta. Posle su se akademici požalili da su meštani prerušili nekog vrhunskog istoričara u seljačko ruho, pa ih je svu trojicu nadgovorio.

Ne znam da li je to jedna od lokalnih legendi koje se pletu oko sećanja. Izvesno je da je Žućo umeo sa rečima kao malo ko. Da je imao slonovsko pamćenje, matematički mozak.

Ipak je u jednom slučaju zanemeo.

Razdvajam slepljene papire na kauču. Duvansko trunje i raspadnuta hartija osipaju se na prekrivač. I to je prah moga oca, pomislim.

Na jednom listu rukopis je drukčiji. I njega prepoznajem. Majčin rukopis. Podseća bivšeg muža da je uprkos razvodu otac dvoje dece. Da ima obaveze da pomogne u školovanju. Navodi mu troškove. Zahteva da bude čovek.

Iz tog papira, kao iz kengurove torbe ispala je fotografija. Kao da sam ugledao duha. Sestra i ja iz crno-bele ere. Godina je 1974. Meni je 11, a njoj 15 godina.

Na poleđini sestra piše: „Odlučili smo brat i ja da te podsetimo da postojimo, iako to svojim ponašanjem negiraš. Pogledaj sliku i videćeš da nismo mala djeca, već odrasli i da nama treba sve što i druga djeca imaju. Ovo ti je zadnje podsjećanje da smo tvoja djeca.“

Primećujem da je u sestrinu ekavicu – majka je tako govorila – Bosna već infiltrirala mnoštvo ijekavskih reči. Uskoro će nas oboje ta melodija potpuno posvojiti. A refleksi maternjeg ekavskog iskrsavaće nenajavljeni usred neke hiljadu puta ponavljane reči.

Žućo nikada nije odgovorio. Majstor retorike, zabavljač gomile, neprikosnoveni govornik na sahranama, umeo je i da zanemi.

Crveni napevi

Sada, skoro dve decenije posle njegove smrti, pokušavam da odgonetnem poruke koje su ostale za njim. Bezbroj papira. Dobar deo je čitak. Ovi stihovi su nastali marta 1979:

Bukovina suva tutnji u furunu, i pucketa kao pucnji revolvera

A ja budan sanjam crven jul i bunu, i pričam sa četom mrtvih proletera

Na pragu su osamdesete. Žućo gore, pod Komovima, uranja u svoju skojevsku i ratnu prošlost, razgovara sa mrtvima.

Drugu je pesmu posvetio drugu Vlajku Mijoviću, partizanu kojega su avgusta 1941. streljali italijanski fašisti. Ti mrtvi proleteri su za Žuću imali živa lica.

Kada je prolazio kraj puste kuće Branka Deletića, narodnog heroja iz Gračanice, napisao je pesmu „Julska seta“. Oronula rodna kuća saborca koji je poginuo 1942. unela je nemir u pesnikov dan. Nešto kasnije Žućo je zapisao:

Grobovi su naši – brlog vjetrovima.
Oni su međaši, sve dok međa ima.

Septembra iste godine ostavio je stihove koji bi se mogli odnositi i na njega:

Volio je pjesmu – mislim iznad sviju, volio je šale – golicave zgode

Volio je ludo – svoju Kompartiju. Imao je srce – kao lik slobode

Junaci njegovih pesama nisu bili samo lokalni heroji već i Aljende, Če Gevara, Neruda, Veljko Vlahović, Veselin Masleša. Jednom ili dva puta spominje i Tita. U pesmi „Legende o besmrtnima“ zapisao je oktobra 1974:

Žao mi je djece iz Vijetnama
iz Kambodže ili Palestine
dok ubice žive među nama
dotle nevin i nejaki gine

Pola veka kasnije deca i dalje stradaju.

Pomislim listajući ove spise, da je Žućo u sebi imao čisto crveno jezgro. Izbačen je iz kraljevske Beranske gimnazije zbog komunističke propagande.

Posle je kao mlad ratnik, logoraš i posleratni levi entuzijasta, sigurno bio na liniji. Najkasnije šezdesetih došao je u sukob sa onom snagom koju je nežno nazivao Kompartija.

Ništa ne znam o razlozima. Biće da se njegova vizija pravednog društva sudarila sa jugoslovenskom stvarnošću. Ili je iz njega progovorilo osobenjaštvo, nesavitljivost čoveka koji je prerano video mnogo zla.

Vidim iz ovih spisa da ljubav prema velikoj ideji jednakosti i pravde za sve ljude – uprkos tome što više nije hteo ni u partiju, ni da zatraži partizansku spomenicu – nikada nije dovedena u pitanje.

Logoraška seta

Iz drugih pak pesama Žućo se pomalja kao setan čovek. Jato ždralova izaziva tugu:

Otuda negdje iza Komskih gora
klinasto jato vasionu para.

Zamišljam ga na kamenu, nakraj imanja, iznad strmine nad Limom. Pokušava da razume sopstvenu setu. Da je uhvati u reči. April je 1975. Ćirilični krasnopis kaže:

Vidim staru brezu – koje nema više.
Čujem eho pjesme – koja ne postoji.
Mahinalno ruka rukoveti piše
Jer su i to bili vrući dani moji.

Često od tuge beži u ratne anegdote – zapisuje sećanja na seoske svađe bliskih rođaka, navijača partizana i četnika ili nezgode seljaka sa stokom i vlastima.

Katkad bi komentari na marginama otkrili poneki podatak o čoveku koji beleži. Ispod pesme napisane drugog januara 1975. ostalo je zapisano:

„Sjećanje na drugi januar 1945. U povlačenju zarobljenici prilikom evakuacije Rajnske oblasti, gonjeni i mučeni – gladni i žedni, izdržali smo.“

Na fotografiji koja je iskrsla sa ovim papirima, nisam ga prepoznao. Nemam ni jednu njegovu fotografiju iz mlađih dana. Ali starija sestra, koja ga bolje pamti, jer je otišao kada mi je bilo pet godina, nedvosmisleno je identifikovala mladog skojevca.

Nisam znao da je Žućo, zajedno sa ostalima, iz Mauthauzena kod Linca, bio teran na prinudni rad u Rajnsku oblast.

Period koji opisuje jesu četiri meseca pred kraj rata. Saveznici Hitlerovu Nemačku prekrivaju tepisima bombi. A nemilosrdni čuvari teraju Žuću i njegove sapatnike kroz mrzli januar. Premeštaju radno roblje. Pesma pored koje je ostavljen zapis ima potresne stihove:

Kolona roblja, ljuta i troma
drvenom klompom o zemlju bije.
I sebe pita: Kad ćemo doma?
Izdrži druže, dan dalek nije.

Kako su ti ljudi izdržali torturu?

Vizijom – Sjutra – hrani se duša.
Naš „Medo“ trga Kukastog orla.
Šlezijom pjeva zorna Kaćuša
A njen je eho jači od bola.

Zaveštanje

Jedini očev testament je „Testament“, pesma koju je, sudeći po datumu, napisao avgusta 1973. Tada mu je bila pedeset i jedna godina. Danas sam deset godina stariji od oca koji sastavlja pesničku poslednju volju. Poželeo je da ga sahrane njegovi saborci, sapatnici stari, kako ih je nazivao, naravno, „bude li ih tada u životu“:

Bez vijenaca i bez oratora
i bez plača – a savjesti čiste
zapjevajte iz staračkog hora
pjesmu staru smrti komuniste.

Koliko su ga drugovi po logoraškoj muci cenili čuo sam iz usta pokojnog Ljuba Vukanića. Rekao je da nikada ne bi mogli sami da nađu put do posleratne Jugoslavije.

Žućo je bio vispren, naučio je nemački u logoru, brzo je uspostavljao kontakt. Doveo je kući grupu logoraša iz Polimlja kroz posleratni haos.

Nedavno su mi braća ispričala anegdotu, koju je za života pripovedao neko od starih logoraša. Zatočenici su morali ponekad da dirinče na seoskom gazdinstvu. Bilo je leto. Nemački gazada je zadremao, a krave samo što su bile pomuzene. Logoraši su radili na polju.

Jedan od njih se prikrao i dohvatio lonče da zagrabi mleka. Lonče je izdajnički zvecnulo o ivicu kante. Gazda je izašao na otvoren prozor, bunovan od sna. Žućo je iz polja doviknuo gazdi, odmahujući rukom: „Katze. Katze.“

Nemačka reč za mačku je umirila gazdu, vratio se u kuću. Jezičko umeće jednog logoraša izbavilo je iz smrtne opasnosti drugog. Za lonče mleka bi bio streljan.

Jedino do čega je ocu zaista bilo stalo, behu njegovi zapisi.

Ne ostavljam bogatstvo ni blago
jer Kir-Janja ja ne umijeh biti,
a ostavih neko slovo drago
možda će ga neko objaviti.

A potom:

Neka ovo ispriča o meni
inokosnom teškom pustinjaku

Ovo „inokosni“ i „pustinjak“ mi vuče na pleonazam. Ali mi se sviđa jer je tačno.

Pogledam još jednom gomilu papira. Slutim da je ovo je tek početak rudarenja po hartijama koje vonjaju na drugu epohu, na duvan i samoću čoveka od kojeg sam potekao.

Kada je kanadska rudarska kompanija „Lucara Diamond Corp“ ovih dana objavila pronalazak epohalnog kamena od 2.492 karata u Bocvani, mnogi geolozi širom sveta su trljali oči u neverici.

Da je danas živa, reakcija oskarovke Elizabet Tejlor na ovaj kamen sigurno bi bila vredna citata. Njena izreka „velikim devojkama trebaju veliki dijamanti“ i ljubav prema nakitu bile su legendarne, a njena privatna kolekcija jedna je od najskupljih na svetu, uključujući neverovatan dijamant Tejlor Burton od 69 karata. To je 60 puta veće od prosečnog dijamanta na vereničkom prstenu u SAD danas.

Zašto su ljudi toliko privučeni dijamantima? Šta ih čini posebnim? Odgovor je višeslojan poput briljantno brušenog dijamanta – počinje od njegovih svojstava, kao najtvrđeg materijala na Zemlji, sa najvišom toplotnom provodljivošću.

Suze bogova

Dijamanti su prvi put otkriveni u Indiji, gde su ljudi verovali da su nastali kada je munja udarila u kamen. Stari Grci su mislili da su to suze bogova ili otpali komadići zvezda. Vekovima su bili cenjeni zbog sjaja i tvrdoće, verovalo se da imaju lekovita, pa čak i magična svojstva. Indijski kraljevi su nosili nebrušene dijamante u nakitu ili kao amajlije u borbi.

Do početka 14. veka dijamanti iz Indije su pronalazili put do velikih evropskih gradova, što je dovelo do prve industrije obrade dijamanata u Veneciji i Brižu.

Dijamantski prsten, koji je nadvojvoda Maksimilijan Austrijski ponudio Mariji od Burgundije 1477. godine, često se smatra prvim vereničkim prstenom sa dijamantom. Ali zapravo je Žan-Batist Tavernije, francuski trgovac draguljima i putnik iz 17. veka, bio taj koji je „zarazio“ evropsku elitu dijamantima.

Poznat po putovanjima u Indiju i Persiju, Tavernije je donosio mnoge poznate kamene na dvorove širom kontinenta. Jedan od njegovih najboljih kupaca bio je francuski kralj Luj XIV, koji nije mogao da se zasiti svojih dijamanata.

Opsesija koja je, prema istoričarki i autorki Adži Raden, kombinacija psihologije i optike.

„Poludimo kada vidimo sjaj, jer smo bukvalno predodređeni da tražimo svetlucavo. Sva živa bića koja mogu da vide programirana su da traže nešto svetlucavo, jer to asocira na vodu, a voda je život.“

Slogan veka

„S druge strane“, dodala je, „dijamanti su predmet i objekat neverovatne, vek duge, originalne marketinške kampanje koja je na granici vojne propagande.“

Ona misli na kultnu reklamnu kampanju kompanije De Beers, koja je urezala dijamante u svest javnosti. Osnovan od strane britanskog imperijalnog tajkuna Sesila Roudsa 1888. godine, De Beers je kontrolisao proizvodnju većine svetskih dijamanata više od jednog veka. Sa obiljem dijamanata iz novoosnovanih rudnika Južne Afrike, Rouds je shvatio da je jedini način da poveća njihovu vrednost kontrola ponude, odnosno veštačko stvaranje oskudice.

Ali kada je globalna prodaja dijamanata opala nakon Velike depresije 1930-ih, De Beers je angažovao reklamnu agenciju N.W. Ayer & Son iz Filadelfije da podstakne potražnju. Rezultat kampanje iz 1948. bio je ništa manje od prevrata.

„Dijamanti su večni“ nije samo povezalo dijamante sa romantikom i večnom ljubavlju, već je pionirski uvelo proizvod u Holivud, filmove i pesme, na kraju koristeći popularnu kulturu da stvori potrebu za dijamantima.

Prodaja vereničkih prstenova sa dijamantima je eksplodirala, a slogan „Dijamanti su večni“ i danas opstaje. Godine 1999. proglašen je za reklamni slogan veka.

Romantizovanje kamena (dijamanti u popularnoj kulturi)

Dijamanti svetlucaju svuda u popularnoj kulturi, a od kada su prvi put otkriveni, imali su ogroman uticaj na način na koji razmišljamo.

Najstarija štampana knjiga na svetu je „Dijamantna sutra“ na kineskom jeziku. Datira iz 868. godine, a dijamant se koristi kao metafora za probijanje iluzije kako bi se pronašla čista istina.

U literaturi, dijamanti su inspirisali sasvim nove žanrove: roman Vilkija Kolinsa iz 1868. godine „Mesečev kamen“ o ukradenom indijskom dijamantu bio je šablon za moderan detektivski roman. A sinestetički kvalitet dijamanata u popularnoj muzici – „Lusi u nebu sa dijamantima“ Bitlsa ili Rijanin hit „Diamonds“ – nije izgubio ni trunku svoje privlačnosti.

Umetnici su iskoristili dihotomiju dijamanata kao simbola konzumerističkog društva i vrhunskog luksuza. Endi Vorhol je dodao notu svojoj seriji svilenih otisaka „Cipele sa dijamantskom prašinom“ iz 1980. koristeći pravu dijamantsku prašinu, dok je Demijan Hirst odveo ovu kontradikciju u ekstrem postavljanjem 8.601 dijamanta na gips ljudske lobanje.

U međuvremenu, dijamantska prašina se može naći svuda, od preciznih bušilica do turpija za nokte, pa čak i u luksuznim kremama za lice, a potencijal dijamanata kao sledeće generacije poluprovodničkog materijala aktivno se istražuje.

Tamna strana dijamanata

Ali priča o dijamantima nije uvek blistava, i mnogi poznati kamenčići prizivaju složenu i spornu istoriju kolonijalizma. Kao legendarni Kohinur, koji je i dalje jedan od vrhunaca britanskih kraljevskih dragulja.

Poreklom iz Indije, dijamant Kohinur od 105 karata preživeo je vekove intriga i osvajanja, pre nego što je desetogodišnji maharadža iz Pendžaba bio prisiljen da ga preda kraljici Viktoriji 1849. godine.

Nakon smrti kraljice Elizabete II u septembru 2022. godine, pozivi za njegov povratak postali su glasniji u nekoliko zemalja. Odluka da se Kohinur ne uključi u krunu kraljice supruge Kamile za krunisanje kralja Čarlsa tumačena je kao čin diplomatske osetljivosti i pokušaj da se izbegne kontroverza.

Kanadsko-indijska umetnica i dizajnerka Rina Ahlualija, koja je uzela Kohinur kao temu u svojim slikama, kaže da je on i danas za mnoge Indijce konfliktan simbol. „To je mnogo više od običnog dragog kamena“, rekla je. „Pošto potiče iz Indije, predstavlja i ponos i veoma bolno podsećanje na kolonijalnu prošlost zemlje.“

Popularna kultura takođe je imala ulogu u ukorenjivanju tamne strane dijamanata u kolektivnu svest, kao što se vidi po trajnoj mrlji „krvavih dijamanata“. Ovaj termin se pojavio 1990-ih kako bi opisao dijamante iskopane i prodavane za finansiranje oružanih sukoba, pri čemu su zemlje poput Sijera Leonea i Angole postale simboli tog problema.

Globalna osuda dovela je do uspostavljanja šeme sertifikacije 2003. godine kako bi se regulisala trgovina neobrađenim dijamantima. Ali kada je Holivud doneo ovaj problem na veliko platno filmom „Krvavi dijamant“, njegovo grafičko prikazivanje trgovine dijamantima kao pokretača surovog nasilja ostalo je duboko ukorenjeno u svesti ljudi.

Faktor koji je doprineo neophodnoj promeni u ponašanju industrije, jer su ugledni igrači na tržištu dijamanata počeli da daju prednost mogućnosti praćenja porekla i koristi za zajednice u zemljama koje proizvode dijamante.

Dizajnerka Sata Maturi, rođena u Sijera Leoneu, primećuje da je poreklo od ogromne važnosti u današnjem svetu. „Više nije samo ‘lepo imati’ – to treba da bude sastavni deo onoga što radite.“

„Mislim da danas ne postoji opravdanje za dizajnera ili bilo koga u ovoj industriji da kaže kako ne može da nabavlja dijamante na odgovoran način, jer postoji tehnologija koja to omogućava“, dodaje Maturi.

U švajcarskom dnevnom listu Noje cirher cajtung osvanuo je tekst pod nazivom „Strategija Aljbina Kurtija na Kosovu je uspešna“.

Reč je o razgovoru koji je švajcarski novinar vodio sa stručnjakom za Balkan Markom Prelecom, koji je doktorirao istoriju na Jejlu, radio za Haški tribunal i Međunarodnu kriznu grupu, a sada ima sopstveni analitički centar.

Najpre se konstatuje da je proces dijaloga između Beograda i prištine „klinički mrtav“. Na pitanje kako je došlo do toga Prelec odgovara:

„Kurti nema poverenja u to da će dijalog doneti željeni rezultat – srpsko definitivno priznanje nezavisnosti Kosova. Zato on vodi politiku svršenog čina, sprovodeći državnu suverenost na Severu gde god može. Strategija je uspešnije više nego što je većina nas očekivala. To je tako i zbog toga jer niko nije mogao da zamisli da će neki premijer u Prištini u tolikoj meri donositi odluke mimo zapadnih partnera“.

Na pitanje o mogućnostima uticaja zapadnih partnera na Kurtija, Prelec je rekao da samo Kfor može da nametne neke crvene linije, što je i u radio u slučaju mosta u Mitrovici, ali i da su mogućnosti uticaja ograničene zbog velike popularnosti Kurtija, naročito posle sukoba u Banjskoj.

Usledilo je pitanje o tome da li je eskalacija rezultat gubitka vere u regionu da će EU primiti nove članove sa Balkana. Prelec odgovara da su za spor napredak pristupnih pregovora krivi kandidati: „Možda sa izuzetkom Crne Gore, oni jednostavno ne ispunjavaju pristupne kriterijume.“

Prelec predviđa Kurtijeve dalje poteze – stavljanje pod kontrolu školstva i zdravstva. Na pitanje šta Priština time hoće da postigne on odgovara: „Mada Beograd tvrdi suprotno, mislim da Kurti načelno ne odbija prisustvo srpskog stanovništva na Kosovu. Ali zahteva nedvosmisleno priznavanje da žive u državi Kosovo. Bilo kakav osećaj pripadnosti Srbiji on ne toleriše.“

„Pretpostavljam da dugoročno misli na rešenje kao u Hrvatskoj. Tamo je takođe postojala znatna srpska manjina, koja se posle rata smanjila na nekoliko procenata. Ti ljudi danas imaju određena kulturna i politička prava. Ali nema delimične autonomije i stvarne mogućnosti uticaja Beograda. Pripadnost Hrvatskoj se ne dovodi u pitanje. Ali Kosovo nije Hrvatska.“

Na pitanje da li je problem i u Beogradu i nije li Zapad popustljiv prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, Prelec odgovara da je diplomatski pritisak usmeren uglavnom na Prištinu, i da to počiva na pogrešnoj proceni Brisela i Vašingtona.

„Vučić se veoma vešto predstavlja. Isporuke municije Ukrajini su mu donele mnogo blagonaklonosti Zapada. Osim toga, postoji zabrinutost u evropskim prestonicama da će Srbija da se okrene Rusiji ako pritisak na Beograd bude prevelik. Smatram da je to potpuno pogrešna procena.“

Nešto dalje on objašnjava: „Vučić zna da je upućen na dobre odnose sa NATO-om i Evropskom unijom. Naposletku, te organizacije okružuju njegovu zemlju. Cena konfrontacionog kursa bi bila previsoka.“

Novinar postavlja zaključno pitanje – da li preti opasnost od eskalacije. „Ne postoji neposredna opasnost. Ali zavisno od okvirnih geopolitičkih uslova, situacija se može promeniti“, odgovara stručnjak za Balkan.

Potom navodi rizike – svaka pobeda Rusije u ratu sa Ukrajinom donela bi i nove granice. Osim toga postoji i nesigurnost u vezi sa mogućom pobedom Trampa na američkim predsedničkim izborima.

Marko Prelec konstatuje: „Zapad greši, ako potcenjuje značaj ovakvih nerešenih sukoba.“

Osmani: Vučić opasan po Evropu

Berlinski Tagesšpigel donosi razgovor sa predsednicom Kosova Vjosom Osmani-Sadriu. Njoj je dodeljena nagrada M100 u Potsdamu koja važi kao „Nagrada evropske štampe“ za ličnosti koje se zalažu za demokratiju, slobodu mišljenja i za evropsko razumevanje.

Na početku razgovora Vjosa Osmani je rekla da Evropska unija ne tretira Kosovo kao ostale države na Balkanu koje su kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, iako po njenom tumačenju Kosovo ima jasniju opredeljenost i veći napredak u reformama:

„Po brojnim listama koje procenjuju stanje demokratije, Kosovo je najbolje ocenjeno u odnosu na ostale zapadnobalkanske države. Kosovo ima najnapredniji ustav i najsnažnije mehanizme za zaštitu ljudskih prava i sloboda.“

Ona je dodala da je Kosovo na ispravnom putu, ali da pet članica Evropske unije nisu priznale Kosovo kao državu: „Time je naše pristupanje nažalost politički veoma zamršena stvar. Potrebna nam je opet neka snažna članica Evropske unije kao što je Nemačka, koja bi preuzela liderstvo, kako bi Kosovo dobilo status kandidata.“

Vjosa Osmani je rekla da ljudi na Kosovu imaju utisak da ih tretiraju kao evropske građane druge klase. Ali je negirala da bi razočaranje zbog toga moglo da promeni proevropsko i proameričko raspoloženje.

Jedno novinarsko pitanje odnosilo se na sukob sa Srbijom. Vjosa Osmani je rekla:

„Mi nemamo sukob sa Srbijom. Kosovo je devedesetih bilo žrtva genocidne politike Miloševićevog režima, što do danas ima posledice. Kosovo nikada nije napalo Srbiju, već se branilo.“

Potom je predsednica Kosova spomenula prošlogodišnji oružani incident kod Banjske, nazvavši ga „aktom agresije Srbije, jer su trupe iz okruženja srpskog predsednika prešle našu granicu“.

Ona je dodala da se tako nešto ne sme ponoviti: „Kosovo je suverena država u svojim aktuelnim granicama. To je nepovratna stvarnost.“

Osmani je spomenula Ohridski sporazum i rekla da Beograd odbija da ga sprovede. Potom se požalila na neravnopravan tretman: „Nažalost, ne tretiraju se isto obe strane. Sve dok je tako iluzorno je da se nada održivim rezultatima.“

Vjosa Osmani je odbacila optužbe Beograda da Priština diskriminiše srpsku manjinu, nazvavši to propagandom po uzoru na Putina: „Šta je Putin radio uoči invazije na Ukrajinu? Optužio je Ukrajinu da ne poštuje prava ruske manjine. To je upotrebio kao izgovor za ilegalnu aneksiju ukrajinskih područja. Srpski predsednik Aleksandar Vučić pokušava isto. Njegov cilj je aneksija severa Kosova.“

Osmani je rekla da mir i pomirenje nisu mogući „sve dok politiku određuju ljudi koji su bili deo režima Slobodana Miloševića“. Potom je dodala:

„Uverena sam da Vučićeva politika predstavlja jednu od najvećih opasnosti ne samo za Zapadni Balkan već i za celu Evropu. Evropa mora ozbiljno da se pozabavi opasnostima koje nastaju zbog autokrata kakav je Vučić, i koje podržava Rusija.“

Mleko, jaja, kikiriki, pšenica… Za neke ljude to je horor opasan po život. Mnogi ljudi su takođe alergični na lešnike, soju ili rakove. A ima još toga.

Prema nedavnoj studiji Londonskog imperijalnog koledža, procenjeni broj novih slučajeva alergije na hranu u Velikoj Britaniji za deset godina se udvostručio: sa 76 slučajeva na 100.000 ljudi u 2008, na 160 slučajeva na 100.000 ljudi u 2018. To je oko 1,1 procenat britanskog stanovništva koji je alergičan na hranu, odnosno više od 675.000 ljudi.

Alergije na hranu nisu samo britanski problem. U 2023. je procenjeno da osam odsto dece i 10 odsto odrasle populacije širom sveta pati od alergije na hranu. Većina tih ljudi živi u industrijalizovanim zemljama, u gradovima.

Šta je alergija?

U slučaju alergije, imuni sistem reaguje na zapravo bezopasne strane supstance i to znacima upale i stvaranjem antitela. Ta imunološka reakcija može se manifestovati i osipom i otocima na koži. Simptomi mogu biti i mučnina, groznica ili astma.

Ponekad je aktivirana imunološka reakcija toliko jaka da dovodi do takozvanog anafilaktičkog šoka, a time i do kolapsa krvotoka opasnog po život. Prema pregledu iz 2021, orasi, kravlje mleko i rakovi najčešći su pokretači anafilaksije širom sveta.

Imajući u vidu potencijalni rizik po život koji predstavlja alergija na hranu, istraživači smatraju da je porast broja slučajeva alarmantan. Prema britanskoj studiji, ljudi u siromašnijim oblastima potencijalno imaju manje pristupa lekovima za hitne slučajeve koji spasavaju život.

Kako se razvija alergija na hranu?

Genetska predispozicija igra ulogu u razvoju alergija na hranu: deca roditelja s alergijama u većem su riziku da i sama postanu alergična. Ali, istraživači su sigurni da genetika ne može biti sve.

Na kraju krajeva, broj alergija je veći u industrijalizovanim, urbanim životnim sredinama, nego u ruralnim, prirodnijim životnim prostorima. Jedan od uzroka alergija na hranu stoga se može naći u našem načinu života, kaže Margita Vorm, profesorka imunomodulacije kod alergijskih bolesti na berlinskoj klinici Šarite.

Ona pritom podseća da živimo u okruženju s malo mikrobne kontaminacije, ali ono što u početku zvuči kao dobra vest, zapravo je problem – zato što mikrobi utiču na takozvane T-ćelije. Postoji mnogo različitih podskupova T-ćelija. „Takozvane T pomoćne ćelije igraju ključnu ulogu u alergijama“, objašnjava profesorka Vorm. One su te koji izazivaju prekomernu imunološku reakciju u slučaju alergije.

„Mikrobi podstiču formiranje T-ćelija u pravcu koji se suprotstavlja alergiji“, kaže. I ne samo da su mikrobi češći na seoskim gazdinstvima nego u gradu, već su češći i u svežoj hrani, nego u onoj visoko obrađenoj.

Istraživači zato s velikom verovatnoćom pretpostavljaju da crevni mikrobiom igra ključnu ulogu u razvoju alergija na hranu. Drugim rečima, loša ishrana nije samo uzrok mnogih bolesti, već i potencijalna „kapija“ za alergije.

Sprečavanje alergija na hranu – kako to funkcioniše?

„Najsigurniji način je da se klonite određene hrane“, kaže Margita Vorm. „Ali, postoje ljudi koji reaguju alergično čak i na komadić kikirikija, na primer.“ Ti ljudi bi trebalo sa sobom da nose komplet za hitne slučajeve – dakle adrenalin koji čisti disajne puteve u slučaju alergijske reakcije i stabilizuje cirkulaciju, čime se suprotstavlja anafilaktičkom šoku.

Lekari su dugo trudnicama savetovali da izbegavaju alergene poput kikirikija i, ako je moguće, da ih drže podalje od male dece. „Ali, studije su pokazale da takvo izbegavanje u stvari povećava rizik od alergija. Trudnice mogu da smanje rizik od alergija kod dece dojenjem i jedući što više sveže i manje prerađene hrane.“

Zdrava ishrana od detinjstva takođe može smanjiti rizik. A ako se pak, uprkos svim naporima, razvije alergija na hranu, mogućnosti lečenja i dalje su ograničene.

Da li alergije na hranu mogu da se leče?

Već duže vreme skoro da nema napretka u razvoju efikasnih lekova protiv alergija na hranu, kaže profesorka Vorm. Farmaceutske kompanije se u principu klone rizika koji bi kliničke studije mogle da imaju na pogođene kada bi se testirala efikasnost leka.

Imunoterapija, poput one koja se koristi za polensku groznicu, do sada je bila dostupna samo za alergije na kikiriki, kaže Vorm. U njoj se pogođeni postepeno izlažu sve većim dozama alergena kako bi se povećala tolerancija imunog sistema. Ta terapija je odobrena samo za mlade između četiri i 18 godina, kaže Vorm.

Lek Xolair od početka 2024. odobren je u SAD za lečenje svih vrsta alergija na hranu. Taj lek se vezuje za tip antitela imunoglobina E (IgE) koji izaziva alergijsku reakciju i slabi je. Tako se rizik od teških alergijskih reakcija smanjuje. Međutim, taj lek ne može da izleči alergije na hranu.

Izvori:

The Lancet: Time trends in the epidemiology of food allergy in England: an observational analysis of Clinical Practice Research Datalink data, 2024

The Journal of Allergy and Clinical Immunology: Feast for thought: A comprehensive review of food allergy 2021-2023, 2024

The Journal of Allergy and Clinical Immunology: Global patterns in anaphylaxis due to specific foods: A systematic review, 2021

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku

Sve više žena na Zapadu okreće se kontracepciji bez hormona, jer njihova upotreba ima neželjena dejstva pozdravlje. U jednoj anketi, sprovedenoj 2023. u Nemačkoj 61 odsto muških i ženskih ispitanika smatra da je tačan iskaz da kontracepcija koja podrazumeva hormone „ima negativne posledice na telo i dušu“.

Pilula protiv začeća dugo je smatrana feminističkim sredstvom za emancipaciju, ali je prošle godine prvi put od 2007. ponovo pala na drugo mesto kao sredstvo protiv začeća – iza kondoma.

Džosef Molitoris koji radi za Odeljenje za pitanja svetske populacije pri Ujedinjenim nacijama, kaže: „U zemljama u kojima je relativno nizak stepen korišćenje kontracepcije, često je raširen strah od neželjenih dejstava ili poremećaja prirodnih procesa u telu, pa žene ili odustaju od upotrebe hormonalnih sredstava ili ih uopšte ne koriste."

Pored kondoma za muškarce, i za žene postoji niz metoda za sprečavanje začeća bez hormonalnih preparata. Na primer, femidom – neka vrsta kondoma za žene koji se pre polnog odnosa unosi u vaginu.

Spirale od bakra, zlata ili srebra mehaničkim unošenjem u telo sprečavaju spermatozoide na njihovom putu. Isto se odnosi i na dijafragmu. Osim toga, postoje specijalni računari za merenje nivoa hormona u mokraći, koji na osnovu podataka izračunavaju plodne dane.

Molitoris kaže da izbor metode zavisi od tri faktora: Dostupnost, individualna upotrebljivost i cena. Osim toga, kulturne navike kao i političke kampanje koje propagiraju planiranje porodice mogu da imaju uticaja na odluke žena.

Koja metoda je prava?

Dr Betina Bether je privatna docentkinja i glavna doktorka na Klinici za ginekologiju, endokrinologiju i reproduktivnu medicinu ma Medicinskom univerzitetu Insbruk. Ona smatra da su metode bez hormona dobre alternative: „Ako se takve metode na pravi način primene, onda se dostigne visok stepen zadovoljstva žena i parova, a i metode su pouzdane“. Ova doktorka smatra da su česte greške prilikom primene tih metoda.

Na primeru kondoma je to jasno – on je siguran, ukoliko ne pukne. Zato je teško da se paušalno opiše delotvornost metoda kontracepcije. Svakako je preporučljivo da se o tome razgovara sa lekarima.

Dijafragma

Ona izgleda kao veliki kondom, sastoji se od silikonske kape uobručene čvrstim prstenom. Ta metoda se ubraja u takozvanu zaštitu barijerama. Plasira se uoči polnog odnosa pred grlić materice. Tu može da ostane do 30 sati i potom može da se opere i ponovo upotrebi. Dijafragma, slično kondomu, sprečava spermatozoide da dopru do jajnih ćelija. A za one koji se ipak probiju postoji gel koji ih suzbija.

Stručno osoblje bi trebalo da prilagodi dijafragmu. Kada žena rodi dete, potrebno je novo prilagođavanje dijafragme.

Bakarna spirala

Bakarna spirala je umetak od plastike obavijen bakarnom žicom, koji ginekolog postavlja u matericu na period od pet do deset godina. Spirala je zadržala stari naziv mada savremene spirale imaju oblik slova „T". Postoje bakarne spirale kojima je dodato i srebro, kao dobar antiseptik, a u skupljoj verziji i zlato, jer takođe štiti genitalni trakt od štetnih mikroorganizama.

Bakar proizvodi jone koji umrtvljuju spermatozoide, ali i usporavaju formiranje sluzokože materice.

Do sada je spirala jedina metoda kontracepcije koja nudi dugoročnu i pouzdanu zaštitu od neželjene trudnoće.

Bether napominje da je spirala nepodesna za devojke koje imaju redovno obilno krvarenje, jer spirala može da ga pojača. Osim toga, povećava se rizik od vanmaterične, tubalne trudnoće.

Prirodne metode

Prirodno planiranje porodice zasniva se na činjenici da je moguće da se na osnovu određenih telesnih simptoma prepozna kada žena ulazi u plodan ciklus. Zato se te metode zovu simpto-termalne.

Merenje bazalne telesne temperature (BTT) spada u ovaj način sprečavanja neželjene trudnoće. Bazalna temperatura je najniža telesna temperatura tokom 24 sata i meri se odmah posle buđenja, pre bilo kakve aktivnosti. Na dan ovulacije, kada zrela oslobođena jajna ćelija čeka na oplodnju, telesna temperatura se povećava za najmanje 0,2 stepena celzijusa i ostaje na tom nivou do menstruacije. Osim toga, cervikalna sluz, koja se za vreme menstruacije zgusne i tako sprečava spermatozoide da prodru u matericu, razredi se i biva propusna za vreme plodnih dana, pa je neophodno kontrolisati i njene osobine.

Korektno merenje, računanje i vrednovanje ovih osobina tela moraju da se nauče, kako bi metoda bila delotvorna. Za sada nauka nije prikupila dovoljno podataka da bi se moglo govoriti o pouzdanoj kontraceptivnoj metodi. Ova metoda nije preporučljiva za žene koje su nedavno rodile ili za žene u menopauzi.

Prekid polnog odnosa nije sigurna metoda

Takozvani „coitus interruptus" koristi 53 miliona žena širom sveta, ali ta metoda ne spada u pouzdane načine sprečavanja neželjene trudnoće. Vađenje penisa iz vagine pre ejakulacije prema doktorki Bether čak i ne spada u metode kontracepcije, jer nedostaju pouzdani podaci o tome koji se stepen delotvornosti time postiže.

Prema podacima Ujedinjenih nacija postojeće metode kontracepcije ne zadovoljavaju 17 odsto žena širom sveta. A 24 odsto žena su potpuno nezadovoljne. Potreba za novim alternativnim metodama je velika.

*ovaj članak je adaptiran sa nemačkog jezika

„Francuska diplomatija je uverena: kupovinom dvanaest borbenih aviona Rafal Srbija se odmiče korak dalje od Rusije ka zapadnom taboru. Francuzi veruju da kupovina tih mašina za 2,7 milijardi evra stvara tehnološku zavisnost i da je to signal koji, kako je rekao Makron, ukazuje na stratešku promenu. Ali, u to se može sumnjati", piše u svom komentaru za Noje cirher cajtung novinar Andreas Ernst, koji već duži niz godina za taj švajcarski list izveštava sa Balkana.

„Istina je", navodi autor, „da kupovina Rafala nije jedini korak kojim Srbija pokazuje svoju solidarnost sa Zapadom: Beograd je podržao sve rezolucije UN protiv ruskog agresorskog rata, a ujedno i snabdeva ukrajinsku vojsku municijom u velikim razmerama – zaobilaznim putevima. Ali Vučić nema nameru da se okrene od svojih prijatelja u Moskvi i Pekingu. On neće uvoditi sankcije Rusiji. Računa na podršku Moskve i Pekinga u nepriznavanju državnosti Kosova."

„Kupovina Rafala zapravo samo dokazuje da njegova politika klackalice funkcioniše", ocenjuje autor, podseća pritom da je Makron javno pohvalioVučićevu „stratešku hrabrost".

„Makron je u Beogradu ponovio fraze koje se čuju od svih posetilaca iz Evropske unije: Srbiji je mesto u EU. Ni on sam u to ne veruje, a ni Vučić nije uveren", piše autor. Vučić „ne želi funkcionalnu ustavnu državu ili demokratsku promenu vlasti. Ono što ga zanima jeste povezivanje njegove zemlje s evropskim tržištima. On koristi rast standarda da poveća podršku sopstvenoj vlasti. Na demokratsko učešće građana u odlučivanju ne mora da se oslanja."

Pritom se, ukazuje autor, stvari menjaju i u EU. „Pojavljuje se novi model integracije. Ne sledi se nikakav strateški dokument, već se oslanja na praktične odnose sa zemljama u regionu. Čini se da važne zemlje-članice Zapadni Balkan više ne vide kao pristupno područje iz kojeg će se zemlje jednog dana pridružiti Uniji kao ravnopravne članice, već ga vide kao svojevrsno strateško predsoblje. A tamo, u tim malim zemljama, postoje mali knezovi s kojima možete da pravite 'dilove' koji kod kuće ne bi bili mogući."

Švajcarski novinar zaključuje: „To ne sluti na dobro za budućnost civilnog društva i demokratije u regionu. Narednih nekoliko godina će pokazati da li građani Zapadnog Balkana mogu da preokrenu taj trend, ali podrške spolja, teško da će biti."

Francuski uspeh s prodajom Rafala ugrožava projekat sa Nemačkom

Nemački list Frankfurter algemajne cajtung, nakon potpisivanja ugovora u Beogradu o kupovini vojnih aviona, ukazuje da je francuski Rafal postao „izvozni hit": „Svi najveći kupci posle domaćih (francuskih) oružanih snaga su van Evrope: Ujedinjeni Arapski Emirati, Egipat, Indonezija, Katar i Indija. Te zemlje su naručile između 36 i 80 Rafala. U Evropi su Grčka i Hrvatska naručile po dvanaest polovnih aviona tog tipa, a Grčka je naručila još dvanaest novih. U toku su pregovori s Indijom o velikoj porudžbini više od sto Rafala."

„Ekonomski, program borbenih aviona je već veliki uspeh za Francusku", ocenjuje nemački list. „Sa dvanaest aviona za Srbiju, broj stranih porudžbina penje se na 297. Za prethodni model, Miraž 2000, stiglo je samo 286 porudžbina iz inostranstva tokom čitavog proizvodnog veka."

Međutim, kako se navodi, „komercijalni uspeh Rafala, zajedno sa različitim pogledima na izvoz oružja, smatra se glavnim kamenom spoticanja za razvoj nemačko-francusko-španskog 'Borbenog sistema budućnosti' (Future Combat Air System, FCAS). S obzirom na veliku potražnju za Rafalima, firma 'Daso' (Dassault Aviation) koja ga proizvodi, nije pod pritiskom da u skorije vreme izbaci novi avion na tržište."

„Za Erbas, kao deo konzorcijuma koji proizvodi avione Jurofajter, stvari stoje drugačije", ukazuje Frankfurter algemajne cajtung. „Dok francuski projektni partneri očekuju da će prvi let FCAS biti moguć 2029. i da će taj novi sistem biti pušten u upotrebu 'ne pre 2045. godine', dotle je nemačka strana zainteresovana da to bude ranije. Tako je to politički dogovoreno. Međutim, nova neizvesnost oko budućeg političkog kursa Francuske ponovo dovodi u pitanje predviđeni raspored."

Osamdesetih godina prošlog veka čitao sam sve što mi je dopalo ruku od svetske poezije. Cvetajevu sam čitao malo i sporadično. Imao sam nekoliko antologija ruske poezije i, naravno, knjižicu iz Radove edicije „Reč i misao“ – „Oktobar u vagonu“.

Tek kasnije, kada sam i sam iskusio emigrantski život, delo Marine Cvetajeve mi se otvorilo, osetio sam da iza njenih hermetičnih i melodičnih pesama radi veliki dar.

Maja 1922. Andrej Beli o knjizi pesama „Rastanak" objavljuje članak „Pesnikinja-pevačica": „Ako je Blok ritmičar… ako je Hlebnjikov – vladalac zvuka, onda je Marina Cvetajeva – kompozitor i pevačica." To je zapravo suština. Onaj koji nema sluha i ne oseća muziku nikada neće poverovati stihovima ove pesnikinje. S tim što je melodija na ruskom neuporedivo lepša i od najboljih prevoda.

Predoktobarska Evropa

Marina Cvetajeva je rođena u Moskvi 1892. Otac je bio univerzitetski profesor, a majka pijanistkinja. Njeno detinjstvo proteklo je u znaku klavira. Za razliku od sestre, bila je talentovana. Po običajima tadašnje obrazovane klase u carskoj Rusiji, još u kolevku su joj suđaje unele strane jezike – francuski i nemački. U autobiografskoj prozi „Đavo“ Marina Cvetajeva opisuje kako njen brat recituje nemačku dečiju pesmicu: „Lisice, ti si ukrala gusku / sada nam je vrati". Tirolske guvernante su malu Marinu plašile đavolom koji liči na nemačku dogu. Marina opisuje svoj odnos prema nemačkom jeziku, koji će se dodatno učvrstiti kada bude boravila u jednom internatu u Frajburgu.

Jedan prizor iz detinjstva daje nam ključ za razumevanje dubine vezanosti za taj jezik. Majka i Marinina polusestra po ocu, Valerija, pevaju na obali Oke, pošto kod varoši Tarusa Cvetajevi imaju kuću. Pevaju na nemačkom.

Četvorogodišnja devojčica sluša taj dvoglas. Mnogo kasnije, 19. Juna 1935. u francuskom egzilu, išibana životom, slavna pesnikinja će zapisati: „Od tih reči: Feuer-Kohle-Heiss-hemlich (vatra- ugalj - vrelo - potajno) u mojim grudima se razbuktavao pravi požar, kao da te reči ne slušam nego gutam, gutam grlom usijani žar."

Iako je studirala istoriju književnosti na Sorboni i volela francuske pesnike, mada je govorila i italijanski, prisan odnos sa nemačkom kulturom ostaće konstanta.

U Prvom svetskom ratu zapisuje da ne ume da prestane da voli svoju Nemačku(Germanijo – moje bezumlje! / Germanijo – Moja ljubavi!). Tada mlada pesnikinja smelo pliva protiv struje, jer je ratni patriotizam na vrhuncu, a glavni neprijatelj je – Nemačka.

Mnogo kasnije, germanofilska emotivna vezanost će se promeniti posle ulaska Hitlerove vojske u Prag – u njenu voljenu Češku. Tada Cvetajeva zapisuje proročke stihove: „Sagorećeš, Germanijo, ludačka dela čineći!"

Revolucija i egzil

Cvetajeva na velika vrata ulazi u svet književnosti još kao gimnazijalka. U Moskvi upoznaje pesničku elitu svog vremena. A na Krimu, na odmoru, budućeg muža Sergeja Efrona. Sa njim ima dve kćerke, Arijadnu i Irinu. Međutim, njen erotski temperament nije poznavao konvencije braka. Imala je burne veze sa Osipom Mendeljštamom pa i sa lezbejskom pesnikinjom Sofijom Parnok.

Dopisuje se sa svojim savremenicima. I ta pisma su literatura. Borisu Pasternaku, budućem književnom nobelovcu, piše maja 1925: „Vernost kao samosavlađivanje nije mi potrebna (ja kao odskočna daska, ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti nerazumljiva mi je, tuđa. (Vernost kao nevernost – stavlja sve na svoje mesto!)"

No, treba se setiti da je u pismu mužu u krvavoj godini 1917, kada nije znala da li je živ, napisala: „Ako Bog učini čudo i preživiš, slediću te kao pas“. Ona je to zaista činila, sve do kraja.

A u pismu mladom kritičaru Aleksandru Bahrahu navodi: „A! Shvatila sam! Bolno u ljubavi je lično, slatko pripada svima. Bol se naziva ti. Slatko je – bezimeno (stihija Erosa). I zato “dobro” nam može biti sa svakim, a bol želimo samo od jednoga."

Svet u kojem je rođena i odrasla doživeo je slom sa boljševičkom revolucijom oktobra 1917. Sledi građanski rat. Muž je negde na frontu sa belogardejcima, ona se u Moskvi bori za goli život svoje dve ćerke. Beda prvi, ali ne i poslednji put, kuca na njena vrata. 1919. je prisiljena da smesti obe ćerke u prihvatilište jer nema čime da ih hrani. Kada se starija ćerka razboli, ona pokušava da je oporavi kod kuće. To joj polazi za rukom, ali druga ćerka umire u prihvatilištu. Celi život je prebacivala sebi da je izabrala život jedne ćerke i – smrt druge. Za obe nije bilo hrane. A i Marina Cvetajeva je bila u užasnom stanju.

Saznaje da joj je muž živ. Uspeva da napusti Moskvu i sastaje se sa mužem u Berlinu. Posle jedanaest meseci porodica odlazi u Prag. U oba grada ima mnogo Rusa. Cvetajeva objavljuje u emigrantskim izdavačkim kućama. Pasternaku piše u leto 1925. iz mesta Všenori nadomak Praga: „Ja nemam prijatelja – ovde ne vole poeziju, a izvan – ne poezije, već onoga od čega je ona – ko sam ja? Negostoljubiva domaćica, mlada žena u starim haljinama." Februara 1925. rađa joj se sin Georgij, njen apsolutni miljenik.

Ona vrlo dobro zna da je u dubokoj ideološkoj podeli Rusa ona na trećoj strani. To što je rekla za jedno svoje delo verovatno važi za njeno ukupno stvaralaštvo: „Niko ga neće. Desnima je – levo po formi, levima – desno po sadržaju."

Marina i Rajner

Iz te decenije valja izdvojiti njenu prepisku sa tada najvećim živim pesnikom nemačkog jezika – Rilkeom. Avgusta 1925. Marina Cvetajeva mu iz Francuske, gde se porodica seli posle Češke, u Švajcarsku piše: „Ako ti kažem, Rajnere, da sam ja tvoja Rusija, ja ti samo kažem još jedared da te volim."

Rajner Marija Rilke je umro decembra 1926. Pre toga je napisao „Elegiju“ posvećenu Marini Cvetajevoj Efron.

„Oni što vole ne bi smeli, Marina, ne smeju

Toliko o propasti znati. Moraju biti ko novi."

Potom pesnik u stihovima opisuje zajedničku, pesničku sudbinu: „Ovaj posao tihi…sveti se pa nas ubija."

Na vest o Rilkeovoj smrti Cvetajeva ostavlja jednu od najlepših epistolarnih pesama ruskog jezika „Novogodišnje".

„Šta da radim u ovogodišnjoj noći šumnoj,

S tom unutrašnjom rimom: Rajner je umro."

Rilke je u svojoj Elegiji zapravo ponudio ključ za razumevanje pesnikinjinog shvatanja poezije. A Cvetajeva ga je pojasnila u eseju „Ep i lirika savremene Rusije (Vladimir Majakovski i Boris Pasternak)".

Cvetajeva kaže da bi bilo dovoljno i samo jedno od ta dva imena, „a ipak će sva poezija u njemu biti sadržana, kao i u svakom velikom pesniku, jer se poezija ne rasparčava niti u pesnicima niti na pesnike, ona je u svim svojim pojavnostima – jedna, jedno, u svakom je – sva, isto kao što, u suštini, nema (mnoštva) pesnika već samo postoji pesnik, jedan isti od početka do kraja sveta, snaga koja prima boju pojedinih vremena, plemena, zemalja, govora, lica, koja prolazi kroz to što nju, tu snagu, i nosi, kao reka, ovim ili onim obalama, ovim ili onim nebom, ovim ili onim dnom".

Ovo mistično poimanje jedinstvene svetske suštine pesništva koje samo ima različite pojavne i jezičke manifestacije, pesnikinja potvrđuje u svojoj poeziji. U pesmi „Pesnici" postavlja pitanje „šta da radim ja… s ovom bezmernošću / u svetu mera?“ I nešto dalje: „Pesnik – izdaleka povede reč." A potom: „Pesnika – daleko povede reč."

Cvetajevu je poezija povela u neverovatnu, raskošnu i tragičnu životnu avanturu. Ali cena je bila velika. U drugoj pesmi kaže: „Jer ako ti je glas, pesniče, dat, / Ostalo ti je – uzeto."

Marina i Sovjetski Savez

U anketi jednog časopisa iz Praga Cvetajeva odgovara na pitanje šta misli o sovjetskoj Rusiji i da li je moguć povratak: „Otadžbina nije uslovnost teritorije, već nepromenljivost sećanja i krvi. Samo onaj koji Rusiju misli izvan sebe može da ne bude u Rusiji, da zaboravi Rusiju. Onaj u kojem je ona unutra – taj će je izgubiti samo zajedno sa životom…Liričarima pak, epičarima i pripovedačima bajki , koji su po samoj prirodi svog stvaralaštva dalekovidi, bolje je da Rusiju vide iz daleka – celu – od kneza Igora do Lenjina – nego uzavrelu u sumnjivom i svarujućem kotlu sadašnjosti“. Napomenula je da se „treba diviti herojskoj sposobnosti za život takozvanih sovjetskih pisaca, koji pišu kao što trava raste ispod zatvorskih ploča – bez obzira i uprkos“. A za sebe je rekla: „Vratiću se u Rusiju ne kao 'ostatak prošlosti' već kao željen i čekan gost."

Ona se 1928. nije htela odreći svoje naklonosti Majakovskom koji kao zvezda sovjetskog pesničkog neba nastupa u Parizu. Cvetajeva je mnogo ranije – tada još u Moskvi – posvetila pesmu Majakovskom „arhanđelu teška koraka“, kako glasi treći stih te pesme. A u Parizu je čak javno odgovorila na pitanje šta misli o Rusiji nakon nastupa Majakovskog. Kratko je rekla: „Da je snaga – tamo“. Time je naljutila „svoju“ belogardejsku publiku. Ali to je bila Cvetajeva. Posle samoubistva Majakovskog ona piše poemu u kojoj se ponavlja refren: „Hoćemo l' Serjoža? – Hoćemo Volođa!“ Tako je Marina Cvetajeva ostavila zapis o pesnicima samoubicama koje je Rusija volela – Sergeju Jesenjinu i Vladimiru Majakovskom. Da li je slutila da će im se i sama pridružiti?

Njenog muža Sergeja Efrona optužuju da je boljševik jer je u krugu oko časopisa Evrazija, koji među „belima“ zastupa prihvatanje revolucije iz patriotskih razloga –Rusiju odvaja od dekadentnog Zapada i veže za neiskvarene tradicije Azije. A to je većinu pristalica belogardejaca u emigraciji ljutilo više od boljševizma.

Back in the USSR

Tridesetih godina njen se muž sve više okreće Sovjetskom Savezu. Postoje indicije da je radio kao agent sovjetskog Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD). Ona ostaje pri svom. U jednom pismu iz 1933. kaže da emigranti mrze boljševike zato što su im oteli imanja, a ona jer mogu da Pasternaku zabrane da poseti Marburg ili njoj da uđe u svoju rodnu Moskvu. Ni za malograđanski nacionalizam emigracije nema reči hvale: „Oni ne vole Rusiju već spahijske guske i seoske lepotice“. Osim toga, ona je kategorična, u svom humanističkom stavu pa zapisuje: „Ja se nigde neću potčiniti nikakvom organizovanom nasilju, ma u čije ime ono bilo i ma s čijim imenom nastupalo…“

Ipak, u njoj radi crv emigrantske čežnje koji je u pesnikinji zapravo čežnja za jezikom. Njena pozicija u Francuskoj je – ćorsokak: „Ovde sam nepotrebna. Tamo sam nemoguća."

Taj osećaj je pojačan izolovanošću i materijalnom bedom porodice. Pasternak, koji se vratio u Rusiju, dolazi 1935. na antifašistički kongres u Pariz. Potresen je stanjem u kojem zatiče porodicu Cvetajevih. Ali ne zna da li da im savetuje povratak. Cvetajeva poznaje sebe – ne ume da se udvara i da skrati jezik. Njen muž se vraća u Sovjetski Savez 1937, ruski emigranti je od tada potpuno bojkotuju. Saslušavaju je u francuskoj policiji. U zapisniku je ostalo da je Cvetajeva umesto odgovora, na francuskom izgovarala stihove velikih francuskih pesnika. U vozu koji će 12. juna 1939. iz Francuske poći put Rusije piše svojoj najboljoj prijateljici Ani Teskovoj u Češku da joj je najsrećniji period života bio onaj u češkom mestašcu Všenoru. I konstatuje: „Sad više nije teško – sad je već sudbina."

Moskovski horor

Kada je Cvetajeva kročila u Moskvu saznala je da je sestra Asja – već dve godine u logoru. Dva meseca kasnije je uhapšena njena ćerka Arijadna Efron – Alja. Bilo joj je 27 godina. Iz logora se vratila 15 godina kasnije, slomljena. Nešto kasnije je uhapšen muž Marine Cvetajeve, Sergej Efron. Ona i sin su izbačeni iz dače u kojoj su živeli.

Cvetajeva je htela da obnovi „bratstvo" i bliskost sa piscima svog jezika. Neki poput Pasternaka joj pomažu, ali nema druženja i dugih razgovora o poeziji. Juna 1941. Pasternak je upoznaje sa Anom Ahmatovom koja ima kultni status u zemlji sovjeta.

Godine 1916. Cvetajeva je ovoj pesnikinji posvetila pesmu koja počinje stihom:

„O, muzo plača, još lepša no muze sve“. Pet godina kasnije posvećuje joj još jednu u kojoj se obraća sa „čarobnice“.

Ani Ahmatovoj je napisala pismo 13.11. 1921. posle lažne vesti da je Ahmatova izvršila samoubistvo. U pismu kaže da je jedini pesnik koji je Ahmatovoj zaista prijatelj – Majakovski, koji je poverovao u lažnu vest i „kao ubijen bik lutao po Kafeu pesnika".

Ali sad, nekoliko decenija kasnije, Cvetajeva je razočarana pesmama koje je Ahmatova čitala. Nisu se razumele ili zbližile.

Klizava petlja

Cvetajeva sa sinom živi teško, potucajući se po podstanarskim sobičcima u Moskvi. U jednom pismu kaže da su samo u Rumjancevskom muzeju tri kućne biblioteke – dede po majci Aleksandra Daniloviča Mejna, majke Marije Aleksandovne Cvetajeve i oca Ivana Vladimiroviča Cvetajeva koji je osnovao Muzej lepih umetnosti, danas Puškinov muzej. „Mi smo Moskvu – darovali. A ona mene isteruje – izgoni."

Aprila 1941. saznaje da joj je ćerka živa, ali o mužu dugo ne zna ništa. Staljinova država zna, ali neće da kaže. Sergej Efron je optužen kao špijun. Streljan je oktobra 1941.

U ratu je Cvetajeva evakuisana iz Moskve, ali ne sa ostalim piscima u Čistopolj, već u gradić Jelabugu gde nije znala nikoga. Šesnaestogodišnji sin joj je prebacivao što ga je dovela tu. Molila je da ih prebace u Čistopolj. Pisci su se založili za nju. Komitet je zasedao i ipak popustio.

U Čistopolju su je dočekali pisci i zamolili da da nešto pročita. Ona je počela da čita Čežnju za otadžbinom. Prekinula je i rekla da će se vratiti te večeri. Otišla je u Jelabugu i nikada se nije vratila.

Ukućani i sin nisu bili u smeštaju. Kada su se vratili, našli su je obešenu. U džepu je imala poruku: „Molim vas da me primite na rad kao peračicu suđa u otvorenoj menzi Književnog fonda“. I još dve poruke u kojima moli sina i prijatelje da joj oproste. Bio je 31. avgust 1941.

Njen sin je poginuo kao crvenoarmejac u leto 1944. negde u Estoniji. Iza njega je ostao dnevnik koji je važno svedočanstvo o poslednjim godinama porodice, ali i književni dokument. Georgij je nasledio majčin dar.

Pasternak je rekao: „U očajanju, sakrila se u najvećoj žurbi u smrt, stavivši svoju glavu u klizavu petlju kao pod jastuk." A Ilja Erenburg je zabeležio da postoji mnoštvo tragičnih likova među pesnicima, ali da „nema tragičnijeg lika nego što je Marina Cvetajeva“. Josif Brodski je primetio: „Tragičnost tog glasa nije došla iz biografije: taj glas je postojao pre. Biografija se samo sa njim poklopila, kao da se odazvala…“

Marina Cvetajeva je htela da je pokopaju na taruskom groblju, pod zovom „gde rastu najcrvenije i najkrupnije jagode u našem kraju". A ni grob joj se ne zna u tatarskoj Jelabugi. Današnji spomenik na groblju nije više od prostornog orijentira.

Ali spomenik od reči koji je ostavila, taj mauzolej, u očima svetske zajednice pesnika i čitalaca poezije, danas, tačno 83 godine od tog kobnog avgustovskog dana, ostaje veličanstven poklon ruskog jezika svetu. Cvetajeva je to znala od samog početka. Maja 1913. u dvadeset i prvoj godini života, zapisala je pesmu koja završava ovako: „Stihovi moji, kao skupa vina, / dočekaće svoj čas."

„Hiljade Srba protestuju protiv kopanja litijuma" – naslov je koji se, uz neznatne varijacije, ponavlja u svim nemačkim medijima koji su se bavili ovom temom.

Dnevnik Cajt onlajn piše: „Hiljade ljudi su se u više mesta okupile na protestima zbog projekta kopanja litijuma koji je nedavno dogovoren sa EU. Uzurpirali su naše reke, šume, rekao je aktivista Nebojša Kovandžić: Ono što vlada radi, radi samo u sopstvenom interesu, a nikako u interesu građana. Masa je vikala: Lopovi, lopovi!"

„U Šapcu su demonstranti mahali zastavama Srbije i nakon protestne manifestacije prošetali gradom. Protesta je bilo i u Aranđelovcu, Ljigu i Barajevu. Još prošle nedelje su hiljade Srba demonstrirale protiv Sporazuma o kopanju zaliha litijuma u Jadarskoj dolini, kojim EU hoće da smanji svoju zavisnost od Kine. Izjava o namerama je potpisana prošle nedelje u Beogradu u prisustvu nemačkog kancelara Olafa Šolca."

„Ekološki aktivisti i opozicione grupe u Srbiji smatraju da će taj poduhvat naneti nepopravljivu štetu životnoj sredini a da građani od toga neće imati ništa. Britansko-australsko preduzeće Rio tinto je pre nekoliko godina pokrenulo projekat otvaranja rudnika litijuma u Jadarskoj dolini na Zapadu zemlje, ali je to naišlo na veliki otpor i projekat je obustavljen. Međutim, početkom jula je Ustavni sud Srbije poništio odluku vlade da se obustavi projekat vredan 2,2 milijarde evra, i tome otvorio put za njegovo obnavljanje."

„Kopanje neće početi pre 2028. godine, rekao je predsednik SrbijeAleksandar Vučić. Prema njegovim rečima, vlada će tražiti garantije o očuvanju životne sredine pre nego što odobri kopanje. Neki predstavnici vlade su nagovestili da bi o tome mogao da se održi i referendum", piše Cajt onlajn.

List Frankfurter algemajne cajtung u kratkom uvodniku svog izveštaja naziva „Kopanje litijuma u Loznici" - „važnom komponentom u prelasku Evrope na zelenu privredu".

Pod motom „Rio tinto, go away!" – „Rio tinto, idi kući!" – ljudi su demonstrirali u Aranđelovcu, Šapcu, Kraljevu i Ljigu. Na najmanje tri protesta je, prema slikama srpske televizije, bilo više od hiljadu ljudi."

„Srbija u blizini grada Loznice na Zapadu zemlje raspolaže velikim zalihama litijuma. Tamo se radi na projektu otvaranja rudnika australskog preduzeća Rio Tinto koji je proteklih godina stalno bio predmet političkih razmirica. Zalihe litijuma su otkrivene 2004. godine. Nakon višenedeljnih protesta, 2022. godine je projekat zaustavljen."

„Sada je projekat u Loznici u središtu sporazuma koji su EU i Srbija potpisale ovog meseca. Tu su se obe strane složile oko saradnje na planu kopanja i prerade litijuma (…) Ali, projekat je naišao na veliki otpor Srba: oni strahuju od negativnih posledica po životnu sredinu i zdravlje."

„Litijum je potreban za proizvodnju baterija i sve je važniji u jeku prelaska na električni pogon vozila, posebno za nemačku automobilsku industriju. No, eksploatacija je često povezana sa nanošenjem velike štete životnoj sredini", piše između ostalog Frankfurter algemajne cajtung.

Portal Jahu na nemačkom zapaža da su demonstracije u Srbiji „Decentralizovane" i obeležene „Jakim učešćem lokalnog stanovištva, kako je to ustanovio arhiv srpskih nevladinih organizacija za javna okupljanja – to na ranijim protestima u Srbiji nije bio slučaj."

Ekonomski portal Market skriner, pozivajući se na novinsku agenciju Rojters, navodi da je „Početkom ovog meseca, Srbija izdala Rio tintu licencu za otvaranje najvećeg rudnika litijuma u Evropi – više od dve godine nakon što je taj projekat bio anuliran zbog protesta grupa za zaštitu životne sredine."

„Dana 19.jula, predsednik Aleksandar Vučić, nemački savezni kancelar Olaf Šolc i komesar EU za energiju Maroš Šefčovič potpisali su Sporazuim o pristupu sirovinikoja bi trebalo da se eksploatiše u Srbiji."

„Prošle nedelje, Vučić je rekao da bi do kraja 2025. godine trebalo da se organizuje referendum o projektu".

„Demonstranti u Šapcu su odbacili garantije Olafa Šolca da će projekat biti nastavljen samo ako bude u skladu sa standardima EU o očuvanju životne sredine."

„Sa tim projektom nema budućnosti… On za ljude znači smrt, rekao je 52-godišnji biznismen Siniša Todorović."

„Različite zelene grupe su već zapretile da će u avgustu blokirati važne železničke pruge i čvorišta ako vlada ne zaustavi projekat. Srbija, kandidat za članstvo u EU, jedna je od najjače kontaminiranih zemalja Evrope i biće joj potrebne milijarde evra da ispunila standarde EU ako hoće da pristupi EU", objašnjava Market skriner.

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je zapretio Izraelu vojnom intervencijom. „Kao što smo ušli u Nagorno-Karabah, kao što smo ušli u Libiju, i sa njima ćemo učiniti isto“, rekao je on na jednoj priredbi svoje vladajuće partije AKP u Rizeu naCrnom Moru.

Erdogan se pozvao na konflikt u Nagorno-Karabahu, gde je između ostalog i dronovima podržao Azerbejdžan kao sukobljenu stranu. U Libiji, zemlji u kojoj vlada građanski rat, Ankara vojnom opremom i osobljem pruža podršku međunarodno priznatoj vladi.

Tabloid Bild piše: „Turski vlastodržac se stalno otvoreno stavlja na stranu palestinskih terorista Hamasa. On pri tome prećutkujejezive zločine terorista od 7. oktobra 2023, u kojima je 1200 ljudi ubijeno a više stotina kidnapovano i odvedeno u Gazu.

Tako je i sada. Erdogan je pohvalio napredak turske vojne industrije i izneo zahtev da Turska postane još jača. Nema onog što ne možemo da učinimo – samo treba da budemo jaki, rekao je.“

„Erdogan je u poslednje vreme stalno huškao javnost protiv Izraela i antisemitski vređao izraelskog premijera Bejamina Natanjahua“, konstatuje tabloid Bild.

Dnevnik Cajt onlajn navodi da su se „od početka rata u Gazi odnosi između Izraela i Turske drastično pogoršali. Erdogan o islamističkom Hamasu govori kao o „oslobodilačkoj organizaciji“ a izraelskog premijera Benjamina Netanjahua je uporedio sa Adolfom Hitlerom. Sredinom jula, Erdogan je rekao da njegova zemlja neće više da odobrava saradnju između NATO i Izraela dok se na palestinskim područjima ne uspostavi održiv mir“.

Svi mediji koji su pisali o Erdoganovim izjavama preneli su i reči izraelskog ministra spoljnih poslova Izraela Kaca koji je povodom izjave turskog predsednika rekao:

„Erdogan nastavlja tamo gde je stao Sadam Husein i preti napadom na Izrael. Neka se samo seti šta se tamo dešavalo i kako je Sadam završio“, napisao je Kac na platformi X.

Godine 2003, jediniceSAD su umarširale u Irak. Vojna intervencija je dovela do svrgavanja tadašnjeg iračkog diktatora Sadama Huseina. Tri godine kasnije, Husein je pogubljen zbog masakra and Kurdima i šiitima.

Otkako je počeo rat, odnosi Izraela i Turske su se drastično pogoršali. Erdogan je nazvao Hamas „oslobodilačkom organizacijom" i šefa izraelske vlade Netanjahua je uporedio sa Hitlerom.

Sredinom jula, Erdogan je izjavio da njegova zemlja više neće da odobrava saradnju između NATO i partnerske zemlje Izraela, dok se na palestinskim područjima ne postigne održiv mir. Najnovije pretnje turskog šefa države su u direktnoj vezi sa strahom od rastuće ratne opasnosti na Bliskom istoku."

Kelner štat-ancajger je – poput niza drugih dnevnih listova - preneo i reči stručnjaka za Tursku i islam, Erena Guverčina koji je upozorio od opasnosti da se pretnja turskog predsednika ne shvati ozbiljno: „Kada Erdogan govori bez telepromptera, izbija na videlo pravi Erdogan“, napisao je Guverčin takođe na platformi X. I dodao:

„Kao što Putin već godinama ne pravi nikakvu tajnu od toga kakve ciljeve sledi, ne pravi ni Erdogan tajnu od svojih ciljeva. I kao i u slučaju Putina, Evropa pravi istu grešku i ne sluša pažljivo“.

Milorad Dodik, Putinov simpatizer, još uvek mora da se pridržava važećih pravila, piše Erih Ratfelder za berlinski Tagescajtung (TAZ), podsećajući na odluku Ustavnog suda Bosne i Hercegovine kojom je privremeno stavljen van snage Izborni zakon u RS, nakon što se Dodik, kao predsednik srpskog entiteta u BiH, u aprilu 2024 pobrinuo da taj zakon usvoji Narodna skupština Republike Srpske.

On je time, piše TAZ, želeo da dovede sve pred svršen čin. Međutim, do sada mu se, između ostalog, suprotstavila misija Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OSCE). I to se verovatno neće uskoro promeniti.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je ocenio, pojašnjava se dalje u tekstu, da novi izborni zakon entiteta Republike Srpske reguliše pitanja koja su već regulisana izbornim zakonom Bosne i Hercegovine i prenosi nadležnosti Centralne izborne komisije BiH na njoj podređenu entitetsku Izbornu komisiju RS. Time se istovremeno neki delovi izbornog zakona na državnom nivou proglašavaju nevažećim.

Kritike u vezi s Dodikovim izbornim zakonom su uputili i predsedavajući OSCE Jan Borg i generalna sekretarka Helga Maria Schmid. Oni su ocenili da etabliranje paralelnih struktura podriva opštu bezbednost i stabilnost zemlje i da je protivno ustavnom poretku BiH.

U berlinskom listu se navodi i da u odluci Ustavnog suda od 24. jula stoji da se mora razjasniti da li Narodna skupština RS ima ovlašćenja da zadire u pitanja koja su već regulisana na državnom nivou i da ih na drugi način reguliše. Ustavni sud BiH je saopštio i da bi primena takvog Izbornog zakona Republike Srpske "ozbiljno potkopala ulogu Centralne izborne komisije BiH" kao i da bi, pred predstojeće lokalne izbore, "nanela nepopravljivu štetu demokratskom izbornom procesu i pravnoj stabilnosti i ugrozila legitimnost izbornog procesa". Ustavni sud ističe da izborni propisi predstavljaju jedno od ključnih područja za obezbeđivanje slobodnih, fer i transparentnih izbora koji odražavaju volju građana, a BiH se trenutno priprema za lokalne izbore koji će se održati 6. oktobra, piše TAZ.

U sada važeći Izborni zakon za celu Bosnu i Hercegovinu, pojašnjava autor teksta, ugrađene su mere protiv izborne prevare donete nakon iskustava s poslednjih izbora, posebno nakon očitih izbornih manipulacija na poslednjim predsedničkim izborima u korist Dodika, što je dovelo i do reakcije visokog predstavnika Kristijana Šmita. On je nametanjem izmena Izbornog zakona BiH osigurao da izbori u oktobru budu transparentni i kontrolisani.

„Ipak, Dodiku su još uvek odškrinuta vrata. Ova mera, kako se navodi u odluci suda, ne prejudicira konačnu odluku o ustavnosti zakona u srpskom entitetu. Konačnom odlukom sve bi moglo da se promeni. Dodik sada pokušava da diskredituje nezavisne strane članove Ustavnog suda i da ih se reši. "Stranci žele da unište Dejtonski sporazum", izjavio je Dodik nedavno, otkrivajući svoje prave namere: da stavi šume i rudna bogatstva u državnom vlasništvu pod svoju kontrolu“, zaključuje se u tekstu nemačkog lista Tagescajtung.

Ove godine se navršava 25 godina od političkog kraja Slobodana Miloševića i bombardovanja Srbije od strane NATO, piše Aleksander Rotert u autorskom članku za Tagescajtung (taz) iz Berlina. „Milošević je od 1989. pokušavao da veliki deo Jugoslavije stavi pod kontrolu Beograda, kako bi ujedinio sve teritorije naseljene Srbima. Da bi to postigao, on je sa JNA i paravojnim trupama vodio četiri rata: kratko u Sloveniji, od 1991. u Hrvatskoj od 1992. u BiH i od 1998. na Kosovu".

Potom se poziva na reči premijera Kosova Aljbina Kurtija „Sačuvajte NATO. Spasio je moju domovinu" iz članka objavljenog u subotnjem izdanju Njujork tajmsa i konstatuje: „Manje je poznato da je NATO još od 1993. intervenisao u ratu u Bosni i tako spasio mnogo hiljada života, kao i da je 1994. godine čak sprečio jedan genocid."

Rotert pritom pojašnjava kako su intervencije NATO u BiH i na Kosovu bile fundamentalno različite: dok su UN tražile od NATO intervenciju u BiH samo kao „poslednje sredstvo", na Kosovu je NATO bio „u potpunosti uključen u operacije i mogao je slobodno da deluje" (bez mandata UN, prim.ur.).

„SAD i NATO sprečili genocid koji je pretio Goraždu"

Autor ukazuje kako je u martu 1993. započeo angažman NATO na zabrani leta iznad BiH, a da je u februaru 1994. došlo do prve borbene akcije u istoriji NATO. - avioni F-16 oborili su četiri srpska borbena aviona. Potom konstatuje: „Sprovođenje zabrane leta nije dovoljno priznato, mada je srpska avijacija mogla naneti mnogo veća razaranja iz vazduha nego srpska artiljerija sa zemlje. To je spasilo nebrojene živote civila i vladinih trupa."

Rotert se potom osvrće na opsadu Goražda u aprilu 1994. kada su trupe generala Ratka Mladića već bile na putu da osvoje ovu zaštićenu zonu UN, u kojoj je bilo preko 60.000 ljudi. „Vazdušni udari i ogroman političko-diplomatski pritisak SAD i NATO sprečili su preteći genocid, kojeg su srpske trupe nažalost izvršile 15 meseci kasnije u obližnjoj enklavi Srebrenici".

„Veći angažman NATO u BiH mogao spasiti brojne živote"

Rotert tvrdi da je „obimniji angažman NATO-a mogao spasiti nebrojene živote" i citira američkog generala vazduhoplovstva Mekpika, koji je još 1. maja 1993. izjavio: 'Dajte nam vremena i preletećemo svaki artiljerijski položaj i uništiti ga'. "Da su ga UN poslušale rat u Bosni bi bio završen u leto 1993. a genocid bi bio sprečen".

„Bez ovlašćenja rukovodstva UN, NATO nije mogao da interveniše. Protivnici vazdušnih udara bili su vojni i politički predstavnici generalnog sekretara UN (Butrosa Butrosa Galija, prim ur.) Japanac Jasuši Akaši i francuski general Bernar Žanvije".

Oni su odobrili napade na srpske položaje oko Srebrenice "kao alibi" nakon što su Mladićeve trupe zauzele grad. „Tada je došlo do napada sa dva aviona F-16, nakon što su desetine borbenih aviona NATO uzaludno čekale na naređenje u vazduhu." U članku se s tim u vezi citira vođa F-16 operacije, Holanđanin Jouke Eikelboom, koji je gorko prokomentarisao: „Bilo je to kao da moramo da se borimo s jednom rukom vezanom za leđa."

Rotert potom konstatuje da je genocid u Srebrenici promenio sve i da su SAD počele da vršite ogroman pritisak na UN da odobre vazdušne napade.

„Kada su krajem avgusta 1995. godine srpske jedinice ispalile tri granate na pijacu u Sarajevu, ubivši 38 i ranivši preko 150 ljudi, kucnuo je čas za NATO. Posle dve sedmice vazdušnih napada, Mladićeve trupe su prekinule najdužu opsadu jednoga grada", piše Rotert i zaključuje:

„NATO može biti ponosan što je okončao prva dva rata u Evropi posle 1945. spasio nebrojene živote u Bosni i sprečio drugi genocid na Kosovu."

Ruski ambasador dva puta pretio BiH ‚ukrajinskim scenarijem‘

Autor se potom vraća u sadašnjost i navodi kako je predsednik RS Milorad Dodik, 30 godina kasnije, zaobilazeći legitimne i multietničke oružane snage zemlje, „izgradio značajne paravojne snage i opremio ih oružjem za rat" kao i da deo tih snaga „svake godine paradira na neustavnom maršu povodom Dana RS, u prisustvu ruskih diplomata, osuđenih ratnih zločinaca i vladinih predstavnika iz Beograda".

„Iako je visoki predstavnik za BiH, Kristijan Šmit prošle godine najavio da neće dozvoliti ilegalnu paradu, nije učinio ništa da je spreči. Malo toga nedostaje do nezavisnosti RS i njenog pripajanja Srbiji. Time bi Dodik i predsednik Srbije Aleksandar Vučić završili projekt Velike Srbije, koji je 1991. započeo Milošević", piše Rotert za taz i završava gostujući komentar rečima:

„Ruski ambasador je dva puta pretio Bosni ‚ukrajinskim scenarijem‘. Pošto, kako izgleda, Šmit ne želi da se previše zameri predstavnicima buduće Velike Srbije, postoji samo jedna opcija za spas Dejtona i Bosne: značajno pojačanje misije Eufora, Althea. EU bi trebalo da deluje preventivno – dok još ima vremena."

Aleksander Rotert (1970) je politolog, potpukovnik i savetnik. Studirao istoriju Jugoslavije. Radio od 1997. do 2016. za UN, NATO, OEBS, OHR i EU - u BiH i na Kosovu.

Frankfurter algemajne cajtung podseća da je katastrofalan Bajdenov nastup u televizijskom sučeljavanju s Donaldom Trampom stvorio ozbiljne sumnje u njegovu podobnost za predsedničku kandidaturu. I ističe da bi, čak i u slučaju izborne pobede bilo veliko pitanje da li bi on mogao da izdrži drugi mandat do kraja.

A kao još jedan od mogućih razloga za Bajdenovo povlačenje list navodi: „Bajden je na kraju bio bespomoćan spram panike u njegovoj stranci. Očito su se mnogi uticajni demokratski političari plašili da će izbori biti izgubljeni na svim nivoima: ne samo trka za Belu kuću nego i borba za Kongres."

Što se tiče novog demokratskog kandidata, frankfurtski dnevnik smatra: „Uopšteno govoreći, za Demokrate postoji šansa s jednim kandidatom koji je atraktivan za birače centra koji se još nisu odlučili. Tramp se svojom odlukom za Dž. D. Vensa kao potpredsedničkog kandidata pozicionirao vrlo desno." Novinar Frankfurter algemajne cajtunga potom zaključuje: „Amerika će se 5. novembra opredeliti između jednog (starog) nacionaliste i jednog demokratskog mladog političara za kojeg se već danas zna: on neće imati Bajdenovo iskustvo."

„Kandidatura Kamale Harris nije gotova stvar"

„Pre mesec dana je izgledalo da će dvojica krvnih neprijatelja poodmakle starosti još jednom nastupiti jedan protiv drugog. Demokrate sada moraju da traže alternativu. Ovo su dobre vesti posebno za američke birače mlađih generacija", piše švajcarski Noje cirher cajtung.

List se osvrće i na Bajdenovu podršku potpredsednici Kamali Haris: „On time ide linijom manjeg otpora. Iz pravnih i tehničkih razloga je najjednostavnije da se ona kandiduje." Ali autor istovremeno naglašava da, uprkos podršci Džoa Bajdena, kandidatura Kamale Haris „nije gotova stvar".

List Badiše Cajtung najpre naglašava da je „već bilo krajnje vreme za Bajdenovo povlačenje" i potom podseća: „Predsednik ima ogromne zasluge. On je nakon haosa Trampovih godina u Belu kuću doneo mir i pouzdanost, unutrašnjepolitički je sa infrastrukturnim i klimatskim programima teškim bilione dolara postavio smernice za budućnost, a osim toga je u doba ruske agresije održao na okupu zapadni savez."

A što se tiče novog kandidata ili kandidatkinje, Badiše Cajtung piše: „Demokrate bi sada mogle da sakupljaju poene s mlađim i raznolikijim timom od konkurencije. Besne reakcije vodećih republikanaca ne ostavljaju mesta sumnji: za njih bi poželjni protivnik bio poljuljani stari Džo Bajden. Ta računica se nije ostvarila. Američka predizborna kampanja će ponovo biti stvarno napeta."

Jedinstvena situacija u američkoj istoriji

Dnevnik Lajpciger Folkscajtung upozorava: „Ono što sada dolazi je potpuno otvoreno – i verovatno poprilično haotično. Povlačenje kandidata četiri nedelje pre stranačkog kongresa o nominaciji i samo oko tri meseca pre izbora – to se još nikad u istoriji SAD nije desilo." U komentaru se potom ističe: „Mnogi Amerikanci nisu bili srećni s alternativom da daju svoj glas jednom 78-godišnjaku ili jednom 81-godišnjaku. S mlađim i raznolikijim timom nego što je konkurencija Demokrate bi s pametnom inscenacijom samo dobile bodove."

Zidojče cajtung smatra da se Demokratska stranka našla u istorijski jedinstvenoj situaciji koja u sebi krije „isto toliko mnogo opasnosti kao i šansi". „Jedna nova kandidatkinja, jedan novi kandidat može da naelektriše SAD i oslobodi zemlju od izbora između dvojice neomiljenih političara. No put do te nove vodeće figure stranku može isto tako da podeli i pokaže njenu nesposobnost za nastavak vršenja vlasti. U tom slučaju bi se zemlja okrenula verovatno jačem – Donaldu Trampu", smatra komentator ovog lista.

Rajniše post se takođe bavi Demokratskom strankom i piše da će ona imati puno posla kako bi se oslobodila „imidža haotične, podeljene stranke koja ne mora samo da pokaže da je i s nekim drugim sposobna da vlada". „Ta osoba se mora suprotstaviti Trampu koji je upravo preživeo atentat i svoju kandidaturu prodaje kao Božju volju", analizira Rajniše post.

„Haris bi bila loš izbor"

List Di velt se u svom internet-izdanju bavi Kamalom Haris kao mogućom kandidatkinjom: „Haris bi bila loš izbor. Neuspeh njene predsedničke kampanje 2019. i njeno delovanje na dužnosti potpredsednice pokazuju zašto. Kako bi čitavu zemlju trebalo da ubedi i vodi neko ko ne može da ubedi ni sopstvene birače i organizuje predsedničku kampanju?" Autor također ocenjuje: „Haris naginje arogantnim formulacijama koje većinom imaju malo sadržaja. Upravo u vremenima u kojima američko stanovništvo od svog vodstva očito očekuje direktnost, Haris retko nudi više od pseudointelektualnih praznih reči."

I list Rajnfalc komentariše Kamalu Haris kao moguću kandidatkinju i ističe da, „ako se Demokrate slože oko nje kao nove kandidatkinje, ona mora brzo da dobje na prepoznatljivosti".

„Posebno mora da pronađe pravi ton u pitanju velike teme migracije: jasan, bez okolišanja - ali kao suprotnost populističkom Trampu. Haris je na početku svog mandata bila nosilac nade koja je mobilisala. Ako to uspe ponovo - uz snažnog budućeg potpredsednika, može da napiše svoju sopstvenu priču. Amerikanci vole priče. Haris mora brzo da počne sa pisanjem", piše Rajnfalc.

Srbija i EU potpisale su u petak 19.jula u Beogradu Memorandum o razumevanju EU i Srbije o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama, lancima proizvodnje baterija i električnim vozilima. Radi se o budućoj eksploataciji litijuma u nalazištu u Srbiji, o projektu Jadar. Tome je prisustvovao i kancelar Nemačke Olaf Šolc (SPD).

„Bila sam na mnogim putovanjima u inostranstvu sa Olafom Šolcom. Ali, mi novinari koji putujemo sa njim, nikada nismo naišli na nešto slično onome što se u petak dogodilo u Beogradu. Zeleni, baš nemački Zeleni, do neba su hvaljeni u autokratskoj Srbiji. To ima mnogo veze sa računicom predsednika Aleksandra Vučića – a i sa zaštitom životne sredine", piše Kristina Dunc u njuzleteru Prestonučki radar na sajtu Nemačke mreže urednika (RND).

Autorka potom piše kako je „autokrata Vučić" još ranije hteo da krene sa eksploatacijom litijuma u Srbij ali se pojavio otpor stanovništva. „Nemačka - nemački Zeleni - ponudila je pomoć u razvoju održivih standarda, koji su sada dogovoreni u sporazumu. I tako u Beograd nije doleteo samo Šolc, već i Franciska Brantner, političarka Zelenih i parlamentarna državna sekretarka u Ministarstvu ekonomije. Teško da bi došla da se njena partija osramotila ovim planovima.

Ipak, verovatno nije očekivala da će je Vučić baš toliko hvaliti, piše Dunc i navodi da je predsednik na zajedničkoj konferenciji za novinare više puta pomenuo ime Franciske Branter, svedočio o njenom „predanom radu" i priznao da „nema hiljaditi deo njenog znanja o zaštiti životne sredine".

Novinarka RND je Vučićev hvalospev političarki Zelenih protumačila kao poruku koja bi trebalo da umiri stanovišto: „Ako čak i Nemci, a pogotovu nemački Zeleni, smatraju da je ovaj projekat ekološki u redu, onda on mora biti dobar. Ko to još ima tako visoke standarde?"

Ona navodi da je „sada važno da nemačka vlada kontroliše te standarde i takođe pomaže u demokratizaciji zemlje, i na kraju citira Vučića koji je takođe rekao - Znate šta Zeleni misle o meni, i ja o njima takođe. „Da, znamo. Naime, skoro ništa dobro",odgovara Krstina Dunc na kraju svoje priče iz Beograda.

Tri dobra razloga za litiujm iz Srbije

Spoljnopoltički urednik Frankfurter algemajne cajtunga (FAZ) Nikolas Buse u svom komentaru kaže da „postoje tri dobra razloga zašto Nemačka i druge zemlje EU treba da kupuju litijum u Srbiji".

„Prvo, Evropa time može smanjiti svoju zavisnost od kineskih baterija. Drugo, bliskiji ekonomski odnosi mogu dovesti do toga da se Srbija ne oslanja previše na Moskvu i Peking. Treće, na ovaj način se povećava podsticaj Vučiću da ne igra destruktivnu ulogu u sukobu sa Kosovom".

Autor napominje da se „nemačkoj i evropskoj spoljnoj politici često zamera da nisu strateške i da ne zastupaju dovoljno svoje interese. To nije sasvim neopravdano: posebno u Ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu vlada univerzalističko razmišljanje.Svojim putovanjem u Beograd Šolc pokazuje da može biti i drugačije".

„Kancelar nije izgubio iz vida zapadni Balkan, i treba da ostane posvećen pitanju pristupanja. EU koja ima hrabrosti da primi Ukrajinu, ne bi smela da dozvoli stvaranje vakuuma moći na jugoistoku kontinenta", zaključuje Nikolas Buse u komentaru za FAZ

Dva razloga zbog kojih je sporazum sa Srbijom problematičan

„U vreme tolikih geopolitičkih kriza u svetu, svakako je važno da nabavka sirovina bude diverzifikovana i Srbija može postane važan liferant. Uzgred, Ukrajina takođe ima velike količine litijuma koji se teoretski takođe može eksploatisati", piše u autorskom članku za Fokus Klaudija Kemfert, profesorka ekonomije energije na Nemačkom institutu za ekonomska istraživanja i Univerzitetu Leupana u Lineburgu. Ona je i kopredsedavajuća Saveta stručnjaka nemačke vlade za pitanja životne sredine.

„Međutim, ovaj sporazum je ipak, problematičan iz dva razloga", piše dalje Kemfert.

„Prvo, potencijalna šteta po životnu sredinu može biti ozbiljna. Stoga bi ekstrakciju sirovina trebalo dozvoliti samo ako su ispunjeni ekološki i društveni standardi. Nemačka vlada i EU treba da insistiraju na odgovarajućim sertifikatima".

„Drugo, moramo se zapitati: od koga ćemo mi zapravo da zavisimo? Iako Srbija želi da uđe u EU, pregovori o pristupanju EU traju od 2012. Srbija je kandidat za članstvo u EU, ali ne podržava sankcije EU i Rusije i sa Kinom je zaključila sporazum o slobodnoj trgovini. Osim toga, u Srbiji se guši sloboda štampe, a pravosuđe se ne smatra potpuno nezavisnim. Geopolitički kriterijumi takođe treba da igraju ulogu. Srbija, dakle, nije idealan partner iz oba razloga".

Klaudija Kemfert dalje navodi šta bi nemačka vlada trebalo da uradi: „Trebalo bi da obezbedi da se potreba za sirovinama svede na minimum. Sirovine se moraju reciklirati, cirkularna ekonomija je fundamentalna. Osim toga, ne bi trebalo da se proizvodi sve više vozila, jer statistički gledano, automobili stoje oko 23 sata dnevno. Potreban nam je pravi zaokret u saobraćaju sa izbegavanjem saobraćaja, izmeštanjem i optimizacijom. Treba nam više usluga mobilnosti, bolji i jeftiniji javni prevoz i železnički prevoz. A inače - možemo da kopamo litijum i u našoj zemlji."

„U pitanju je slika koja će od sada dominirati predsedničkom kampanjom. I možda je odlučiti“, piše u komentaru nemački nedeljnik Cajt pod naslovom: „Noćna mora“.

Slika na koju se misli je prizor Donalda Trampa, krvavog lica, kako diže pesnicu u vazduh i zove na borbu.

„Atentat na Donalda Trampa dalje podbunjuje ionako uzavrelu zemlju. Već sada prvi republikanci žestoko optužuju demokrate“, navodi list samo nekoliko sati nakon pucanja u Pensilvaniji kada je Tramp ranjen u uho, a napadač ubijen.

Medijska mreža RND u prvom komentaru takođe piše da će ta slika Trampa ostati kao ikonični momenat i biti upotrebljena u kampanji.

„U normalnim vremenima bi za jedan narod ovo možda bio povod da promisli, da ostavi političke sporove po strani i ujedini se. Ali u zatrovanoj klimi polarizovanog američkog društva deluje da će se ludačka spirala mržnje samo dalje okretati“, navodi se u komentaru.

Citiraju se brojni republikanski političari koji su već direktno optužili Džoa Bajdena i demokrate za atentat.

„Trenutno su demokrate, kako je bilo uobičajeno u vreme nacionalnih tragedija, obustavile predizborni marketing. U stvari su hteli da, nakon nekoliko sedmica bavljenja samim sobom, svom silom ukažu na opasnost za demokratiju koja dolazi od Trampa i da jače napadnu tog diktatora u pokušaju“, podseća se.

I bečki list Prese donosi sličan komentar pod naslovom: „Donald Tramp u ulozi mučenika – teško da može biti sprečena njegova pobeda.“

Opisuje se ista scena koja „sugeriše nepobedivost Donalda Trampa i to da je u stanju da savlada sve prepreke i preživi atentate“.

„Dinamika se još jednom naglo menja u korist republikanskog kandidata neposredno pre partijske konvencije u Milvokiju naredne sedmice gde će se bivši predsednik u velikom stilu predstaviti kao mučenik i pobednik. Slika će biti – ovde je vitalni izazivač, tamo labilni izlapeli predsednik“, navodi list.